Psihološko savetovalište na portalu Danasa: Vi pitate, Marko Jovašević odgovara 1

U okviru besplatnog online savetovališta list Danas će u saradnju sa doktorom Jovaševićem pokušati da pomogne svim građanima u problemima sa kojima se suočavaju u periodu pandemije korona virusom.

Svaki čitalac može da postavi pitanje kroz dole navedenu formu, nakon čega će u roku od najkasnije sedam dana dobiti odgovor direktno na mejl.

Najčešća pitanja i odgovori, bez pominjanja imena čitalaca, biće objavljena ispod ovog teksta.

Jednom mesečno dr Marko Jovašević će odgovarati na pitanja građana i uživo na Instagram storiju Danasa.

Cilj ovog projekta je da se prati mentalno zdravlje građana Srbije tokom pandemije, pomogne stručnim savetima, a neke od teme će biti i tematski obrađene kroz novinarkse tekstove kako bi se nadležnim institucijama u Srbiji skrenula pažnja na goreće probleme u društvu.

Marko Jovašević završio je Medicinski fakultet u Beogradu, potom Specijalističke akademske studije iz oblasti menadžmenta u zdravstvu na Fakultetu organizacionih nauka.

Savetodavni je psihoterapeut pod supervizijom (Evropska asocijacija sistemskih porodičnih psihoterapeuta). Kao savetodavni psihoterapeut zaposlen je u poliklinici „Dr Jovašević“. Završio je nekoliko specijalizovanih edukacija, bio učesnik mnogih projekata na temu mentalnog zdravlja i autor je bloga markojovasevic.rs.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.

Pitanja i odgovori:

  • Poštovani, ima li lijeka za stalnu seksualnu uzbuđenost, koja nema veze sa seksualnom željom. Od ovoga patim od svoje 12 godine. Stalna napetost te vrste i nebrojeni orgazmi. Poluđeh od ovoga. Hvala Vam

Poštovanje, Kod Vas se najverovatnije radi o seksualnoj zavisnosti, koja se tretira kao i svaki drugi problem bolesti zavisnosti. Morate se obratiti psihijatru, jer po Vašem pisanju vidim da ovo jako dugo traje. Ovaj problem bi valjalo da iskontroliše neko ko je usko specijalizovan za ovu vrstu problema, takođe i grupna terapija može imati dobar efekat. To Vam je moj savet, a pored toga, mislim da će Vam značiti da pročitate knjigu “Lečenje Šopenhauerom” od Irvina Jaloma.

  • Kako se izboriti sa anksioznim strahovima manifestovanih kroz uklještenja nerava i drugim fizičkim tegobama izazvanih stresom i depresijom?

Poštovanje, Anksioznost I depresivni osećaj često jesu posledice problema koji opisujete, zato neurolozi uz neophodnu terapiju za problem sa neuropatijom čestu uključuju i neke od lekova iz psihijatrijske palate upravo da bi se ti simptomi umanjili. U ovim slučajevima radi se o objektivnom osećanju kod pacijenata, a ne o nekim iracionalnim uverenjima, pa je pomoć čak i na psihoterapiji otežana. Uglavnom se savetuje pre svega da budete svesni da preveliki fokus na problem koji osećate pogoršava samu simptomatologiju, metaforično rečeno “kao da hrani” simptom bola kod neuropatije. Iako nije lako skrenuti fokus kada postoje problem ovog tipa, to je zaista i jedino rešenje. Pacijenti često i opisuju da postoji periodi dana kada su fokusirani na nešto drugo i da im tada deluje kao da su zaboravili na bol. Ono što je najbitnija stvar za Vas je da slušate savete fizioterapeuta, da ispratite sve potrebne korake u procesu oporavka, kao I da otklonite potencijalne uzročnike koji su dovely do tog problema. Neke neuropatije nastaju iznenada, mehanički, ali veliki procenat odlazi na neuropatije koje nastaju usled dugotrajnog hroničnog stresa.

  • Pozdrav! Pre neki dan mi je dijagnostikovan ADHD od strane psihologa. Iako sam i sam mislio da je to u pitanju ne mogu. Hocu jos jedno misljenje, pa me zanima da li da kontaktiram psihologa ili psihijatra? Hvala!

Moje poštovanje, ADHD se lako može dijagnostikovati uz pomoć specijalizovanih testova koji gotovo nepogrešivo utvrđuju to stanje, koje je inače jako zastupljeno, a u sadašnjem digitalnom dobu, logično, biće sve izraženija I izraženija pojava. Ako hoćete da budete sigurniji, svakako možete ponovo kod drugog psihologa proveriti, to pravo Vam niko ne može zabraniti, a svakako psihoterapija, nekada u kombinaciji sa psihijatrima, je najbolji način za suočavanje sa ovim izazovom.

  • Poštovani, Više nemam snage da se borim Imala sam snage da prekinem psiho maltretiranje muža i dece Otišla sam od njih i razvela se Veoma tužno razdoblje. Potom sam čuvala majku koja je bila nepokretna ali i ona je preminula ovoga meseca. Toliko tuge u mom srcu izdaja od svojih najbližih a smrt moje majke mi je doneo samo osećaj krivice da sam i tu omanula. Zar dobri ljudi koji sebe daju psihički skrenu i izgube sebe.  Ja ne znam da krenem dalje. Popijem lekove prespavam ceo dan posle posla. Žalim samu sebe a znam da to ne valja. Kako da nađem sebe i da prestanem da krivim samu sebe zbog svega.

Poštovanje, Jako mi je žao što su Vam se izdešavale ovakve stvari i podržavam što ste se obratili psihijatru i što ste pod terapijom, ali uz sve to morate imati izgrađen sistem podrške i redovnu psihoterapiju. Smatram da bi to bila najbolja kombinacija za Vas. Probajte taj osećaj krivice da nekako “imenujete”. Da ga opišete odakle dolazi I zbog čega I za koji događaj ili osećaj je vezan. Izuzetno je bitno eksplorisati (istraživati) šta je uzročnik tog osećanja I povezati ga sa uverenjem koje ga stvara, da li je racionalno ili iracionalno. Valjalo bi da poradite na tome kako da negativan stav prema sebi promenite u saosećanje i vrednovanje sebe. Ako ste i napravili neku objektivnu grešku,  to ne znači nužno da ste loša osoba. Krivica kao osećanje često prouzrokuje nešto što nazivamo samosabotirajuće misli, kao što su samokritičnost, samokažnjavanje ili samooptuživanje. Razmislite o tome šta biste posavetovali najboljeg prijatelja ako bi se našao u situaciji ili ako bi imao osećanje koje Vi imate. Sigurno zaslužujete da budete mnogo ljubazniji prema sebi. Sve ove stvari bi valjalo da prođete sa stručnom osobom na psihoterapiji. Ovde Vam ostavljam link psihoterapeuta volontera koji u određenim vremenski terminima nude besplatno savetovalište, takođe šaljem Vam na poklon moj ebook o emocijama.  https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Prošle godine bolela me glava uzasno. Otišla sam na magnetnu, ali nisam izdržala ni minut. Dobila sam napad panike prvi put u životu. Pila sam vestibo 2 meseca i bilo je mnogo bolje. Od tada imam strah od tunela i visine koji nikad pre toga nisam imala. Bila sam i na skeneru posle i sve je u redu sa glavom, međutim sada se ponovo vraća glavobolja i vrtoglavica. Sta mislite o čemu se radi? Hvala unapred i veliki pozdrav!

Poštovanje, Imam utisak da je kod Vas u pitanju neka vrsta klaustrofobije izazvane konkretnom situacijom koja je bila okidač kao što ste  opisali. Kod fobije je jako bitno proceniti koliko ona narušava kvalitet života i da li je neophodno rešavati je kao problem. Ako se ispostavi da narušava kvalitet života onda je psihoterapija najčešći način kroz koji se pokušava rešiti taj problem. Nekada je uz taj proces potrebna i medikamentozna terapija. U sistemskom pristupu fobija se vidi kao simptom koji postoji u službi nekog šireg konteksta koji Vam se dešava u živozu. Dok u racionalno emotivnoj terapiji ili kognitivno bihejvioralnoj terapiji fobiji se pristupa kroz proces razumevanja problema, razmatranja logičkih ubeđenja i suočavanja sa situacijama koje izazivaju fobiju. To se odvija pod stručnim vođenjem psihoterapeuta, uz vežbe i postepena izlaganja situacijama koje izazivaju osećaj straha. Ako postoji dobra kooperativnost sa terapeutom, vera u proces i posvećenost, procenat uspešnosti je u tim situacijama izrazito visok.

  • Kako da se pokrenem? Kako da nađem posao i da imam želju da radim? Sve ovo me je tako „umrtvilo“ i bacilo u depresiju iz koje mi je jako teško izaci. Imam 35 godina i ostala sam prošle godine bez posla. Jako mi je teško jer ne vidim izlaz a opet morala bih raditi jer živim kao podstanar. Završila sam i obuku za grumera i mislila sam da ću lako naći posao ali ni to ništa. Jedino što imam je bezuslovna ljubav. Ona pokušava sve da bi izašla iz ovog začaranog kruga… Dajte mi neki savet sta i kako a da ne uključuje lekove. Hvala na odgovoru. Pozdrav iz Novog Sada.

Poštovanje, Vaša situacija je dodatno pogoršana pandemijom to se oseća iz Vašeg pisanja i meni je jako žao što je sve to dodatno uticalo na Vašu psihu i na Vašu motivaciju. Nadam se da će sa promenom epidemiološke situacije I potreba za grumerom postati izraženija. Što se tiče medikamentozne terapije, ja Vam tu ne mogu dati konkretan savet, jer to mora proceniti psihijatar. Do psihijatra možete doći preko Vašeg izabranog lekara koji će Vam dati uput. Ali svakako uz to će Vam biti potrebna i psihoterapija. Ako trenutno niste u finansijskoj mogućnosti, pokušajte da pronađete pomoć psihologa u primarnoj zdravstvenoj ustanovi ili možete pokušati da kontaktirate nekoga od psihoterapeuta volontera sa linka koji Vam šaljem. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Kakve ce posledice ostaviti na dete tinejdžera od 19. g ako joj prva ljubav bude neuzvraćena po njeno samopoštovanje i zdravlje s obzirom da je zbog corone bila zaustavljena kao i sva deca duži period i da joj je ta veza neki izlaz u socijalizaciju?

Poštovanje, Opravdano Vam je pitanje jer kroz to pokazujete svesnu zabrinutost za svog tinejdžera. Svesnu u smislu da razumete ili oećate šta se dešava u telu tinejdžera i u mentalnom i u biohemijskom smislu. Zbog velikog hormonskog disbalansa tinejdžeri su skloni jako burnim reakcijama pogotovo kada je u pitanju ljubav (posebno neuzvraćena ljubav ili raskid). Izuzetno je bitno da tinejdžer ima izgrađen sistem podrške, ako se tako nešto desi. Najčešći problem bude to što se te situacije dočekaju nepripremljene i tinejdžeri se osećaju kao da su prepušteni sami sebi I pogotovo tada teško prihvataju pomoć. Zato je bitno razgovarati sa njima u periodima kada se ne dešavaju burne situacije. Objasniti im da su razgovori sa školskim psihologom ili psihoterapeutom nešto što je sasvim normalno i da je to mesto gde uvek mogu da potraže pomoć šta god da im se dešava. Takođe kod kuće od porodice, jako je bitno da bude zdrava komunikacija i da imate poverenje u tinejdžera, ali I da se to poverenje sistemski i polako gradi. Tinejdžeri takođe umeju da budu jako pogođeni ako sumnjate ili ne pokazujete poverenje u njih, a roditelji često iz straha to rade. Naravno, izuzetno je bitno da pričate o tome koliko je osoba bitna kao individua, da potencirate priču o samosvesnosti i zdravoj dozi ljubavi prema sebi i samopoštovanju. Pokušajte da objasnite da je čovek potpun I kada ima partnera I kada nema, da partner nije ljudska potreba za upotpunjavanje sopstvene ličnosti.

——————

  • Poštovani gospodine Jovašević, u oktobru punim 65. Penzionisana sam kao profesorka specijalističkih studija na jednom od najvećih (državnih) fakulteta u Srbiji. Od 1990. godine do danas, bila sam organizator i/ili učesnik više od 250 antiratnih, antifašističkih, autonomaških, građanskih, antimiliševićevskih, antivučićevskih protesta u Novom Sadu, Vojvodini i Beogradu. Suštinski, ništa od toga za šta sam se borila nikada nije zaživelo u Srbiji. Sve stranke, koalicije, pokreti… za koje sam se zalagala su (neke pre, neke kasnije) prodale, zaboravile principe i ciljeve za koje smo se zalagali. Ili su, prosto, vremenom od njih napravile slogane i fraze, koji ništa ne znače. Večeras (19. april) ću, ponovo, otići na antifašistički skup, povodom prebijanja Daška Milinovića, čiji stil, a i mnogi stavovi mi se uopšte ne dopadaju (razlog se podrazumeva: borba za pravo svakog mislećeg bića da javno i bez straha od posledica iznese svoj stav). Moje pitanje Vama je: da li sam ja normalna?

Poštovanje, U psihijatriji i psihoterapiji se izbegavaju termini normalan ili lud. To su narodske tvorevine u jeziku u pokušajima da objasne različitost među ljudima, a poprimaju oblik etiketa sa kojima se ljudi sažive i često autosugestivno počnu da veruju to i dodatno sebi otežaju kvalitet života. Na osnovu poruke koju ste napisali ja ne vidim ništa patološko niti neuobičajeno, bitno je samo kako se Vi nosite sa tim, da li način kako vi rezonujete prošlost I stvari koje Vam se dešavju, utiču na kvalitet Vašeg života. Mislim da ništa do sada niste radili uzaludno, jer iskreno lično ne verujem u “uzaludan posao”. Sve što ste radili ima svoju svrhu i smisao, ali odgovore zašto je sva baš moralo da bude takvo kako je bilo, uglavno dobijemo nekada kasnije, baš kasnije u životu. Želim Vam da poverujete u to.

  • Poštovani ja već tri godine mučim muku sa trncima bolovima u želudcu ramenima i strahom, nemam volje ni za čim, sve sam doktore obišao i nigde ništa. Deca mi kažu tata šta je sa tobom, gde nam je naš tata, ne znam šta se dešava ove tri godine, molim vas za pomoć.

Moje poštovanje, Ako Vas dobro razumem Vi ste od doktora dobili uverenje da somatski kod Vas ništa nije problem? Ako je to tačno, onda možemo pričati o nekoj vrsti generalizovane anksioznosti. Međutim pošto kažete da to traje tri godine, a pod pretpostavkom da niste pokušavali da rešite problem putem konsultacija sa psihijatrom ili psihoterapeutom, Vaš put bi trebao da idem tim smerom. Ovde ne govorimo o akutnom problem, u tom slučaju bih ja i mogao da Vam dam neki savet kako da sebi ublažite simptome, već o hronicitetu, zbog čega prvo psihijatar mora utvrditi da li je Vama potrebna medikamentozna terapija da biste kontrolisali ili neutralisali ove simptome, a zatim na psihoterapiji proraditi na uzročniku ovih problema (na osnovu ovih informacija koje ste napisali ne može se ništa nagovestiti u vezi uzročnika, jer se on najverovatnije nalazi u Vašoj prošlosti) i dobiti određene vežbice kako da u trenucima kada Vam se javi simptom treba postupati. Na ovom linku možete pokušati da kontaktirate nekoga od psihoterapeuta volontera https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/04/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-14.pdf , ali prvenstveno morate otići na pregled kod psihijatra jer je hronični problem u pitanju.

  • Poštovani, Imam 28 godina. Završila sam Pravni fakultet i volontirala 2 godine kod advokata. Sada je došao red na Pravosudni ispit. Sebi sam postavila cilj da isti polažem u oktobru, dakle ostalo je nešto više od 5 meseci i ukupno 7 obimnih ispita. Moje pitanje je kako se pomiriti sa tim da sve to vreme provedem u kući i odreknem se izlazaka i svih divnih stvari koje donosi toplo vreme koje prosto mami. Srdačan pozdrav.

Poštovanje, Vraćate me u studentske dane kada smo se svi nosili sa tim problemom. Krupan Vam je zalogaj, ali mislim da je ostvarljiv. Pokušajte da ne krećete sa predubeđenjem da ćete morati u potpunosti da se odreknete lepog vremena tokom pripreme ispita. Potrebno je da počnete sa stvaranjem rutine već sada, kako biste postepeno iz meseca u mesec povećavali dnevne limite za učenje. Limiti su jako bitni. Najveće razočarenje i prokrastinacija nastaju u momentima kada limiti nisu u startu postavljeni realno, a to podrazumeva da nisu uzeti u obzir prvo vaši dnevni kapaciteti, a sa druge strane i Vaše slobodbno vreme. Krenite sa nekim racionalnim dnevnim limitom. Npr. 3 sata dnevnog učenja i to je to … i praktikujte ga mesec dana. Naravno u danima kada ste odmorni, kada imate energije, a npr. Napolju je kiša, vi ćete ta tri sata produžiti u tom danu, ali sledeći dan ćete se ponovo vratiti na limit od tri sata. Poenta je da ni jedan dan ne budete ispod tri sata, a sve preko tri sata je Vaša volja, u svakom trenutku možete da ostavite učenje nakon tri sata i da se bavite nekim drugim stvarima jer Vi ste Vaš dnevni limit ispunili i nema griže savesti. Nakon mesec dana taj limit lagano povećavate, za npr. Pola sata do sat u odnosu na mesec pre i ponavljate postupak. Ovo je jako dobar metod za stvaranje rutine ili navike. Čak i da sa sat vremena dnevno počnete to je ok, kažem limit odredite racionalno prema sebi, a ne prema drugima ili nekim standarnim limitima koje drugi studenti koriste. Samo polako I hrabro. Naravno uvek počastite sebe kada odradite dnevni limit (sladoled, kolač, kupite sebi nešto …) bitno je da vrednujete svoj dnevni uspeh i da mu date na značaju.

  • Dobar dan, Deceniju jednu se borim već sa nezaposlenošću tj. sa nemanjem adekvatne karijere. Nisam materijalno trenutno ugrožen ali imam užasnu potrebu da imam „posao“ i da gradim karijeru. Ne uspevam da se zaposlim u oblasti u kojoj sam završio studije…posle mnogo godina gorčine, smučila mi se, ne želim ni više radim u njoj. Pokušavam u drugim industrijama ali teško je ući. Svaki dan pokušavam da rešim taj problem i ne uspevam. Ubija me to trčanje u mestu. Užasna potrošnja energije. Jedan korak napred, jedan korak nazad. Krenuo sam i kod psihologa, dobio sam neku terapiju…ok je ali gl.problem ne rešavam. Svaki dan isto…sve mi se vrti oko toga. Ništa drugo mi se ne radi dok to ne rešim. Ne mogu da rešim. Ne znam da rešim. Svašta sam pokušao. Ne uspevam. Ne mogu da pronadjem adekvatan posao jer želim balans izmedju zarade i porodice. Hvala unapred na odgovoru

Poštovanje, Zamolite Vašeg psihologa da sa njim uradite neki od psiholoških testova koji Vam mogu otkriti potencijalne skrivene talente i eventualno buduće zanimanje, koje naravno ne mora da bude usko vezano za struku. Razmislite malo o svojim hobijima, ono što radimo kao hobi je uglavnom ono što volimo. Sada treba razmisliti kako taj hobi kanalisati i “monetizovati ga”. Početi sa zaradom radeći taj posao. Jako je lepo kada živite od posla koji volite, ali ima i jedna činjenica koju je još davno rekao Karnegi “Ako radite posao koji volite, ali po rasporedu koji ne kontrolišete, to Vam je gotovo isto kao da radite posao koji mrzite”. Tako da imate moju podršku za traženje balansa između posla i porodice samo sa psihologom osvestite skrivene talente i poradite malo na predubeđenju koliko je zaista bitno i da li zaista “morate” da radite posao iz struke ili ste sposobni ili imate mogućnost da osposobite sebe i za neke druge poslove.

  • Poštovani Marko, imala sam dosta bolnih situacija, pod stresom sam i pritiskom 24/7 prvo na poslu, a zatim kući oko kućnih poslova i dece. Godinama me je suprug varao i to kada sam i posao izgubila, najbliže sam izgubila usled smrti, a prevaru sam otkrila na najbolniji način uz mučenje o nevericu da to može da se meni dogodi. Oprostila sam mu i nastavili dalje i sve je kao OK, međutim ja sam postala osoba bez emocija i empatije. Niti osećam sreću, niti mogu da budem tužna, više sam nekako bezvoljno i depresivna i čekam samo novi dan a prolaze godine… Kada ugrabim slobodno vreme gledam i gubim vreme na prazno listanje zidova društvenih mreža. Kako oživeti emocije posle velikih stresova i razočarenja?

Poštovanje, Poverenje je kao stavljanje novca na Vaš bankovni račun. Vi polako iz dana u dan zarađujete neke pare i stavljate na račun i svota novca na Vašem računu raste, ali je dovoljan samo jedan trenutak, jedan klik na bakomatu da se sav taj novac povuče sa računa i da na računu ostane nula. Tako je isto i sa poverenjem u vezi, gradite je godinama, a samo je jedan trenutak dovoljan da se to poverenje uruši. Naravno kao i sa bankovnim računom, tako I kod poverenja sa partnerom, potrebno je dosta vremena i strpljenja da se to poverenje ponovo izgradi. Pokušajte da prihvatite Vaše trenutno osećanje kao deo procesa, ali ako Vas to osećanje postepeno sve jače guši, morate se obratiti psihologu sa kojim bi valjalo da popričate i da dobro sagledate da li ste kvalitetno obradili taj proces u kom ste iznevereni. Morate dobro i kvalitetno da osvestite razloge zašto želite dalje da održavate tu vezu i zašto dajete drugu šansu za vraćanje poverenja. Ne bi bilo pametno da to radite, a da ne znate odgovor na pitanje zašto to radite.

—————————-

  • Poštovani, Skoro 16 godina sam u braku u kojem imamo ćerku 10 god. Od samog početka suprug preko društvenih mreža komunicira i traži žene, poslednji put sam videla da to ide do virtuelnog sexa. Ranije sam nekako prevazilazila sve to tj on me ubeđivao da mu to ništa ne znači itd. Sada sam psihički jako loše i teško mi je da to prevaziđem iako su ubeđivanja ista. Ja sam domaćica i imam slabo prijteljica za kafu i sl. Kada sam poslednji put saznala za te virtuelne prevare i ja sam rešila da uradim to ali me je to učinilo jos nesrećnijom. Prosto nekako nisam ta osoba. Mi spavamo odvojeno i svako jutro sam tužna i gledam kako da izguram dan. Zbog svega trpi i porodica naravno. Tri godine nismo ni imali odnose. Opet sam materijano zavisna i ne znam kako ću dalje. Da li je to što suprug radi u braku, sve ove godine uopšte normalno, kako ja da živim sa tim…

Poštovanje, Da li je nešto normalno ili ne ja nažalost nemam ni to znanje ni tu moć da procenjujem, a ne znam ni sa čim bih usporedio tu konstataciju. Mislim da taj odgovor ne može niko na planeti Zemlji da Vam da. Kada je u pitanju psihologija kao struka, sa posebnom subspecijalizacijom ka porodici, porodičnim i bračnim odnosima, ovo sve što ste opisali se kosi sa nekakvim homeostatskim prikazom porodičnog Sistema. Moj savet je bračna terapija.

  • Poštovanje. U poslednja 2 meseca pojavile su mi se prisilne misli i preokupiranost brigama od kojih ne mogu da se oduprem. Budim se u brigama i spavam sa brigama. Moj dan se svodi na to da izbegavam radnje koje bi me navodile na prisilne misli koje imam, a one su često fiksirane na to da će se desiti nesto jako strasno i da ja neću moći da izdržim sve to da i ću da se ubijem.  Odlazim na posao zabrinuta i ležem na spavanje zabrinuta. Ne mogu da prestanem da budem zabrinuta i fiksirana na misli koje su jako neprijatne. Pijem lekove koje se nadam da će mi pomoći. Kako da se oduprem tih misli i budem normalna? Deluju mi kao neki mehanizam koji radi u meni kao sat bez prestanka. Hvala.

Poštovanje, Ako imate suicidalne “prisilne” misli, a mislim da sam tako razumeo iz Vašeg pisanja, to odstupa od ingerencije I onoga što su granice između psihoterapije i psihijatrije. Tako da je Vaš slučaj trenutno samo za Vašeg psihijatra koji mora ispratiti tok terapije koju uzimate. Terapija bi postepeno trebala biohemijski da dovede te misli pod nekakvu kontrolu ili da makar smanji njihov intezitet i učestalost, tako da revidirajte sa Vašim psihijatrom koliko već dugo pijete tu teraoiju i da li je eventualno treba korigovati. Uz saglasnost psihijatra možete ići na psihoterapiju, ali to mora biti neko iskusan, ko radi baš uže specijalizovano probleme sa nasilnim i teškim mislima, ali sve to u kolaboraciji sa psihijatrom.

  • Pozdrav Marko, imam situaciju u životu za koju mi treba pomoć. Naime , studiram , interesuje me struka ali imam veliki manjak pažnje,koncetracije i strpljenja . Teško mi je da sednem na stolicu i da učim . Fakultet je zahtevan i pored ovih poteškoća imam i pritisak od samog sebe vezan za bilo kakav vid rada kao da imam osećaj da se previše trudim a da malo doprinosim i samom sebi i drugima. U napred hvala na odgovoru !!!

Poštovanje, Problem pažnje, fokusa i koncentracije je jako čest, jer se digitalizacijom I digitalnim dobom, ometanje i distrakcija pojačala duplo u odnosu na pre digitalizacije. Valjalo bi detaljnije da poradite na ovom problem, jer okidači mogu biti i neke druge prirode, možda I u prošlosti, pa bi to bilo dobro na vreme otkriti, jer je jedna stvar zamaskirati simptom i pregurati trenutnu situaciju, a nešto totalno drugo kada radite na dubinskom uzročniku i okidaču tog simptoma.

Motivacija se često postavlja kao bitna u ovim situacijama, a ja mislim da je bitna, ali nije glavna, tj ima nešto što je starije od nje i što nju stvara, a to je rutina ili navika. Sa stvaranjem dobre rutine ili navike, održavaćete i motivaciju. Motivacija je nestabilna kategorija i često povezana sa emocijama zato je nepouzdana. Varira nekoliko puta u toku dana samo zbog variranja količine hormona, a da ne pričamo o varijacijama zbog spoljašnjih faktora, od vremenske prognoze do klime. Drugim rečima, mogu da budem motivisan ujutru, ali da već popodne sam demotivisan. Rutina je nešto drugo. Ona na početku traži da bude ispoštovana pa čak I na silu, ali da to ne bi bila sila, onda naši dnevni ciljevi moraju da se umanje. Npr. Ako želim da čitam knjigu svaki dan i da mi to bude navika, ako je moje predubeđenje da treba svaki dan da čitam po 50 strana, vrlo brzo ćemo odustati. Preveliki je možda zalogaj. Ali ako se obavežem da ću svaki dan pročitati po 5 strana, to je već lakše. Naravno, kada sam odmoran i ako me povuče čitanje, ostaću i duže od 5 minuta, ali svakoga dana sigurno neću ići ispod 5 minuta. To je ključ stvaranja navike. Vremenom, kada osetite da ste učvrstili naviku, taj dnevni limit lagano povećavate. Kada se stvori navika, javlja se i zdrava doza griže savesti, koja u momentima kada hoćete da posustanete se javi u obliku motivacije, da se vratite na kolosek, jer jednom izgrađena rutina ima tendenciju da spreči da se uruši, a motivacija joj pomaže da se to ne desi. Nadam se da sam uspeo da budem razumljiv, ali svakako Vam savetujem da detaljnije poradite na ovom problemu.

  • Poštovani, da li smatrate „normalnim“ da mi u 30.god života, nakon višegodišnje emotivne pauze zbog raskida sa partnerkom i potpunog odsustva želje za vezom, pažnju privuce 10 god mlađa devojka, ali u vreme društvenih mreža, interneta, instagrama i slično, gde se upoznavanje uglavnom i dešava virtuelno, a ne kao nekad „živa reč“?! Takođe, nestvarno mi je da nakon 4 godine slobode u emotivnom smislu, postanem zavistan od sms poruke ili poruke na instagramu od date osobe, i da mi raspoloženje celodnevno zavisi od toga da li ću je sresti u prolazu i da li će ta poruka stići, do te mere da osećam mučninu ili uznemirenost ako takve poruke ne bude?! Kako „smiriti“ osećanja – vratiti na silu sve na staro i prekinuti kontakt zbog duševnog mira, ili istrpeti ovaj osećaj sta god da je? Sve je u početnoj fazi upoznavanja, ali ranije nisam znao za ovu vrstu unutrašnjeg nemira, a bio sam u vezama (jedna duža i nekoliko kraćih). Hvala unapred na odgovoru, srećno u nastavku karijere.

Poštovanje, Vi ste tako mladi, a ipak neprilagodljivi na digitalizaciju i digitalno doba.  Šalim se malo naravno, ali ovo jako puno srećem u poslednje vreme. Korona je samo začinila već postojeću priču. Digitalizacija nas je spojila, približila, kao nikada pre, ali u jednom devijantnom smeru, pogotovo ako se taj smer ne kontroliše, nego ako mu se prepustite, a Vi zvučite kao da ste prepustili sebe digitalizaciji. Takođe, dopisivanje ima tu brzinu I vizuelnu efektivnost, a pošto su muškarci vizuelna bića, postajemo žrtva nešto slično kao pas u Pavlovljevom eksperimentu. Postajemo zavisni od sms poruke, osećamo se zadovoljno kada zapišti i kada se pojavi na ekranu, a osećamo “glad” i nezadovoljstvo kada je nema. Tako se isto i ona kuca ponašala sa zvoncem i sočnim biftekom.

Vaše pitanje je takođe usmereno ka krajnostima, pitate da li da ostavim sve radi duševnog mira ili da trpim po svaku cenu. Ja Vam moram na pitanje odgovoriti pitanjem, postoji li neki prostor između ove dve krajnosti koje ste postavili u pitanju. Ja verujem da postoji, samo je potrebno da je pronađete i da se ograničite. Za početak probajte da ne budete “rob notifikacija”. Notifikacije su glavna zamka mobilnih telefona. Isključite sve notifikacije i samim tim neće Vas uznemiravati I vući ka telefonu. Jednostavno na taj način Vi odlučujete kada ćete pogledati poruke, vi odlučujete kada ćete kliknuti na aplikaciju. Vi upravljate na taj način i sobom i aplikacijom, a ne ona Vama. Morate postepeno, po malo, namerno sebe izlagati tom osećaju da ne pogledate u poruku po 5-10 minuta iako je ona stigla. Uz redovnu takvu vežbu ćete ojačati sebe i svoju potrebu da budete konstantno zavisni od dopisivanja.

  • Poštovani Marko, Imam 29 godina, u vezi sam bila 10 godina i sada je dečko odlučio da želi da bude sam, da nastavi život bez mene. Ne znam kako da pomognem sebi da prihvatim i da počnem da zaceljujem. Naša veza je bila dobra,pre svega mi je najteže jer sam izgubila najboljeg prijatelja i veliki deo svog života…samo ne znam kako da nastavim dalje i ima li života posle… Pomalo se i družim,trčim,ali jednostavno mi je jako jako teško i ne znam da se izborim s tolikom patnjom. Molim Vas,pomozite mi…

Poštovanje, Žao mi je što Vam se veza nakon toliko vremena završila. Osećam u Vašem pisanju da Vam je puno stalo do tog odnosa. Možda i nije loše da poradite u smeru upravo prijateljstva, jer je uvek nekako gorak ukus kada se nekim sa kim si tako dugo živeo, sada nemaš nikakav odnos. Naravno ovo je moguće samo ako krenete od sebe I sami sa sobom donesete tu odluka da na njega više nećete gledati kao na ljubavnika, nego kao na prijatelja. Na pitanje ima li života posle, ja bih Vas pitao ima li života pre? Tj. da li ste živeli život i pre te veze I pre nego što ste ga poznavali? Razmislite šta ste do sada propustili ili žrtvovali zbog ove veze, ovih deset godina, i razmislite da li želite sada nekoj od tih žrtvovanih stvari ponovo da se posvetite. Poradite na psihoterapiji kako da prođete kroz svih pet faza bola i patnje koju osećate, da Vam se ne bi desilo da ostanete zarobljeni u nekoj od faza.

Da li je za uspeh u današnjem društvu uslov imati asocijalni ili narcisoidni poremećaj ličnosti koji uključuje izostanak empatije i kako se tom trendu adaptirati u poslovnoj i bilo kojoj drugoj socijalnoj interakciji? Želim da verujem da nije uslov i želim da verujem da takvi tipovi ličnosti i dalje nisu normativna distribucija ovog društva. Jedno je adaptirati se, a drugo je prilagoditise. Adaptacija u sebi nosi i promenu svoje osnove i onoga što mi jesmo samo da bismo neki viši cilj ostvarili, a prilagođavanje podrazumeva čuvanje iskonskog sebe iako ste na dobrom putu da nešto ostvarite. Prilagođavanje podrazumeva mirenje sa činjenicom, ali I dalje veru u sebe.

  • Poštovani, imam 24 godine, završavam fakultet i nikako ne uspevam da uđem u neku ozbiljniju vezu. Korona je sve to dodatno otežala jer se ljudi nekako zatvaraju u sebe. Ne znam šta da uradim da bih izašao iz ovog matrix-a. Hvala.

Poštovanje, Na ovo pitanje sam nekoliko puta odgovarao. Pokušajte da malo prelistate odgovore iz prethodnih nedelja i sigurno ćete pronaći moje odgovore. Ali nešto što je za Vas karakteristično, to su Vaše godine. Vi se nalazite u fazi životnog ciklusa koja se zove “faza slobodnog strelca” i trebali bi detaljno i sistemski sa nekim stručniji da poradite na tome da li zaista želite ozbiljnu vezu i zašto imate tu potrebu. Govorim ovo iz preventivnih razloga, da svaku tako ozbiljnu odluku, morate i ozbiljno preispitati.

  • Pozdrav doktore, Imala bih toliko toga da pitam. Dok kucam uvodni deo, razmisljam koje pitanje je primarno. Ali, evo, možda je ovo najvažnije. Bavim se muzikom 15 godina, tačnije, pevam. Imam završen Učiteljski fakultet, radnog iskustva negde oko tri godine. Sad sam nezaposlena. Borim se i tražim bilo kakav posao. Postoji varijanta u prodavnici za minimalac, svaka druga nedelja je slobodna i ona se placa 1.000 dinara na ruke, od 6.30h do 16h, što realno mislim da je gaženje po ljudskom mozgu. Trudim se da ostanem pozitivna i da ne gubim nadu, saljem CV-je svakog dana, ali nista. Pomažu mi roditelji koji su penzioneri. Gubim samopouzdanje, osećaj nervoze varira, imam volju ali nemam priliku. Kako se nositi sa problemima? Kako se snaći? Zar sam stvarno nesposobna i glupa? Eto, duga je moja prica, ali ovo je deo. Želim Vam dobro zdravlje i strpljenja sa našim problemima. Pozdrav i hvala.

Moje poštovanje, Svakako je jako bitno da šaljete CV konstantno u nadi da će se neko konkretno uskoro javiti. Razmislite o tom poslu koji trenutno odbijate, da li je on kao primarna varija nta trenutno Vama neophodan. Znam da je teško, ali ako je u činu premošćavanja trenutne situacije treba razmisliti. Apsolutno niste ni nesposobni ni glupi, nalazite se pred izazovom koji je prvenstveno nastao zbog ovog specifičnog vremena u kojem se nalazimo. Svakako nervoza i samopouzdanje su kompleksni problem za koje je jako bitno pronaći okidač i uzročnik i savetujem Vam da to poradite sa nekim psihologom, a zbog Vaše trenutne situacije savetujem da kontaktirate nekoga od psihologa volontera sa ovog linka koji Vam mogu pomoći da što bolje obradite taj izazov https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44. U nadi da će se uskoro situacija poboljšati I da ćete moći da se vratite pevanju, za koje pretpostavljam da Vas najviše ispunjava.

  • Imam dete 2 i po godine, od kada se rodio nizu se samo loše dijagnoze. Imao je otvoren duktus na srcu koji smo uspesno zatvorili, čeka nas operacija očiju. Sa 13 meseci je ustanovljeno da, dete ima redak sindrom foxp1 koji izaziva mentalnu retardaciju i problem sa govorom. Suprug i ja samo živimo sa detetom, živimo kao podstanari, suprug je ostao bez posla pre godinu dana. Jedva preživljavamo od moje plate(bolovanje). Na ivici smo pucanja, ja sam potpuno pala u depresiju jer detetu ne mogu da omogućim adekvatne tretmane, jer u našem domu zdravlja ne postoji defektolog(iz provincije smo). Sve više, svakim danom se javlja isti osećaj da treba da presudi sebi, jer ne mogu da se borim više, preumorna sam, svakog meseca kirija čeka, gledam svoje dete koje kasni dosta, to je jedna beba….. A ja ne mogu da mu pomognem. Išla sam kod nekog psihoterapeuta, davala mi je bahove kapi od kojih sam postala agresivna prema mužu, stalno sam vikala, lupala po kuci…molim vas, pomozite.

Poštovanje, Jako mi je žao što prolazite kroz sve izazove sa Vašim detetom i nadam se da će situacija vremenom ići nabolje. Jako mi je sumnjivo da li je osoba koja Vam je davala Bahove kapi zaista psihoterapeut, jer profesionalni psihoterapeuti to ne praktikuju. Vama je u ovom trenutku potreban pregled psihijatra I eventualna terapija koju bi on možda procenio. Što se tiče Vašeg trenutnog problema, molio bih Vas da mi pišete privatno na mail marko.jovasevic@markojovasevic.rs I da mi ostavite svoje kontakt podatke. Ja bih informaciju o Vašem problemu podelio na društvenim mrežama sa apelom na ljude dobre volje koji bi želeli da Vam pomognu i sa apelom na defektologe volontere koji bi mogli u ovom trenutku da budu od koristi Vašem detetu.

  • Pozdrav, Vladan Pajović, Srbija, 48 godina punim 17 aprila, Otac preminuo od korone 24 jula, bio zdrav pre oboljevanja, majka 21 decembra, šlog i korona, pre toga mesecima kuća, bolnica, kuća, živeo sam sa njima sa svojom porodicom, žena i dve ćerke, preživeli sa majkom, kući pakao, jadna deca koja su to gledala, 13 i 15 godina ćerke, posle majku u banju, dom za stare i preminula posle dva meseca, za to vreme sam izgubio posao. Supruga radi za minimalac, prepuna kredita i potvrda, jer njenu platu koristimo za odeću, lekove, sve na kredit, jer nemamo gotovinu, sad ja ne radim, nemamo za osnovno, a gde su računi i troškovi. Poslao 10-ne mejlova za posao, radim građevinu, ali ni toga nema u ovo vreme redovno, običavam se za taxi, pozajmljujem novac od drugara, rodbine da bi imali šta od čega da živimo…ko može da mi pomogne posle ovoga…šta više da kažem

Poštovanje Vladane, Jako mi je žao što ovo čujem. Život Vas je stavio na svojevrstan test izdržljivosti, ali zaista želim da verujem u Vas da ćete ovo pregurati I da će za Vas i Vašu porodicu osvanuti lepši dani. Pošto se obraćate meni kao psihoterapeutu, nezahvalno je bilo šta da Vam kažem sa ove naše stručne strane, kada je egzistencija nešto što je najbitnije I važnije od svega. Ako bilo ko iz Vaše porodice ima potrebu za razgovor sa psihologom, može kontaktirati bilo kog psihoterapeuta sa ovog spiska, sve je besplatno I volonterski, šaljem Vam link https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf  Voleo bih da mogu nekako da Vam pomognem. Možete me kontaktirati na mail marko.jovasevic@markojovasevic.rs I ostaviti mi sve svoje lične podatke. Ja bih na društvenim mrežama postavio poziv svima koji znaju da je nekome potreban posao da se jave I eventualno da ljudi dobre volje pomognu Vama I Vašoj porodici.

————————-

  • Poštovanje, od kako sam u braku, a to je godinu dana, suprug se okrenuo za 360 stepeni prema meni. Nema sekundu vremena za ćerkicu i mene. Kada dođe sa posla kući, siđe kod mame i tate, a ja ostanem opet sama, a kada se popne na sprat, da mi bebu i kaže da mora da spava pošto ustaje rano. Nema razgovora. Pokušavam na sve načine da poboljšam situaciju,ne uspeva mi. Hoću da razgovaram,ali nema konverzacije, samo ja pričam. Bude 1,2 dana ok i opet na staro. Ne viđam ga ni danju ni noću. Gleda da što manje provodi vreme kući. Pre nije bio takav.  Čak i jetrva kaže da je njenu decu mnogo više čuvao i šetao nego svoje. Ni ona ne veruje da se toliko promenio. Imam 22 godine i treba mi pomoć,osećam se mnogo usamljeno. Hvala unapred.

Poštovanje,

Na osonovu ovoga što ste izneli naslućuje se da ste se Vi i Vaš suprug iz nekog razloga udaljili jedno od drugog. Vaš suprug vrlo verovatno prolazi kroz određene probleme ili nekakva previranja koje nosi sa sobom i u sebi i s obzirom da ih ne deli i ne razgovara o tome, sve ove njegove reakcije i ponašanja su upravo posledica svega toga. Pokušajte konverzacijom da ga vratite, pre svega emotivno fokusiranom konverzacijom, u kojoj ćete pre svega otkriti svoja osećanja koja u Vama izaziva takvo njegovo ponašanje, a onda i pitanjima usmerenim ka njemu upravo u smeru emocija i kako se oseća. To Vas potencijalno može odvesti do momenta u kojem postoji šansa da se on otvori prema Vama  to pokaže. Znam da je ovo parovima jako teško da sami izvedu i zbog toga se uvek sugeriše bračna terapija kao opcija upravo iz tog razloga što ćete možda više uspeha imati u takvom jednom ambijentu, pod stručnim vođenjem bračnog terapeuta. Promena kod Vašeg supruga je sistemske prirode i na taj način joj treba prići u smislu da je to njegovo ponašanje poruka koja obuhvata širi kontekst i uzrok leži u raznoraznim faktorima koji su isprepletani, a da njegovo ponašanje nije tek tako izazvana posledica.

  • Počela sam da osećam strah za budućnost i beznađe zbog situacije sa Covidom. Radim, vodim računa o sebi i porodici i trudim se da umereno pratim vesti. Priuštim sebi i sitna zadovoljstva koja me raduju, slušam muziku, bavim se kreativnim radom ili čitam. Do sada je to pomagalo, ali kao da su se moji kapaciteti za optimizam istrošili. Strah i beznađe su prisutni. Kako se boriti? Kako pomoći sebi? Imam sina studenta kom teško pada kada me vidi uplašenu, zbog njega se trudim da izgledam kao da je sve ok. Sve teže uspevam.

Poštovanje, U Vašem pisanju vidim da ste dosta stvari pokušali da uradite upravo da biste održali fokus koji će Vas bezbedno pomeriti sa misli koje izazivaju anksioznost, a misli vezane za budućnost gotovo uvek izazivaju osećaj anksioznosti. Preispitajte dobro da li ste se možda i previse predali tim hobijima u nameri da skrenete fokus ili su Vam jednostavno dosadili, što je moguće, pa se tu uvek savetuje da nekako obogatite tu paletu nekakvim drugim hobijima ili drugačijom verzijom postojećih. Pokušajte upravo suprotno da reagujete prema Vašem sinu za razliku od ovakvog dosadašnjeg načina. Zašto biste krili sopstvene emocije i osećanja pred nekim ko je Vama blizak, Vaš ukućanin, Vaš sin i još želi da Vam bude sistem podrške. Pokušajte da se iskreno otvorite prema njemu, ali pre svega otkrivajući emocije i to kako se osećate. Vrlo je verovatno da će on to ceniti, jer mu na taj način sa jedne strane dajete na značaju i poverenju što je jako bitno, a sa druge strane gradite svoj sistem podrške a Vaš sin postaje deo toga. Na taj način pokazujete i njemu kako se otvaraju emocije, umesto da se zadržavaju u sebi i prave još veći problem. Ako se odlučite za psihološku podršku, možete kontaktirati nekoga od psihoterapeuta sa spiska koji u određenim terminima nude besplatnu psihološku podršku tokom pandemije. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Kako se izvući iz depresije i bezvoljnosti za bilo koju aktivnost,  osim posla koji se radi 5 god.u prosveti? Životni prostor treba srediti, svest prisutna, ali se gomilaju stvari, nikako krenuti-panika-odakle početi? Stalan strah i tremor.. sama,bez dece, partnera.. i ne postoje emocije bar 10 god.. uredila sam kupatilo, deo stana okrečen..ali i korona još više podstiče strah i apatiju. Začarani krug, a izlaz vi predložite, molim vas.  Iskreno vam zahvaljujem.

Poštovanje, U Vašem pisanju opisujete da depresija I bezvoljnost traju, a pošto svako depresivno stanje koje traje duže od 4 nedelje postaje depresivni poremećaj jako je bitno da procenite da li je to i u Vašem slučaju. Sa druge strane kažete da postoje tremor, strah i panika. Ovi simptomi koji opisujete trenutno prevazilaze okvire psihoterapeutskog savetovanja i moje mišljenje je da treba da se javite svom izabranom lekaru koji će Vas uputiti na psihjijatra. Tek nakon detaljnog psihijatrijskog pregleda i uputa moguće da će Vam kao dodatna terapija biti ponuđena psihoterapija. Ako dođe do toga da Vam treba psihološka podrška pored medikamentozne terapije, možete kontaktirati nekoga od psihoterapeuta sa spiska koji u određenim terminima nude besplatnu psihološku podršku tokom pandemije. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Postovani Marko, imam 42 godine i imam autističnog sina od 9 godina. Zbog korone i suprug i ja radimo od kuće a i retko se viđamo sa prijateljima, nema bioskopa i sl. Upravo to je bio moj ventil i vreme kada nisam razmišljala o svom detetu i bila u svetu autizma. Kako vreme prolazi sve mi je teže. Vidim da sam nervoznija, da nemam smirenosti i strpljenja kao ranije naročito sa sinom a to je najvažnije. Nekad je teško isplanirati dan jer to sve zavisi od raspoloženja sina. San mi je isprekidan i budim se umorna. Nekada se desi da ne mogu dugo da zaspim jer razmisljam šta ce biti sa sinom, koliko ce moći da se uklopi u spoljni svet i to je nešto sto me najviše pritiska. Moram da napomenem da sa sinom pokušavam da provedem sto više vremena napolju a izbegavam da gledam TV ili čitam novine. Čitam knjige koje su lake za čitanje i slušam muziku kad god ugrabim vreme. Takođe od supruga imam veliku podršku i da zajedno radimo sa sinom. Kako da prevaziđem ovo korona vreme?  Drugačiji svet

Poštovanje, Situacija u kojoj se nalazite je jako izazovna i sa puno prepreka, ali samo na osnovu ovako malo rečenica koje ste napisali mogu da osetim Vašu predanost i za porodicu i za sina i želim da Vam čestitam na tome jer zvučite kao pravi borac. Ali neminovno je da Vas takva borba iscrpi. Izuzetno je bitno što imate podršku supruga i nekako u tome vidim potencijalnu mogućnost da se planski i organizovano smenjujete u obavezama, ali je jako bitno da vreme koje budete imali za sebe unapred isplanirate i iskoristite maksimalno za sopstvenu relaksaciju i “punjenje baterija”. Tu nema prostora za misli koje će lutati u budućnost u situacije koje se nisu ni desile, a ne znamo ni da li će. To Vas vodi u anksioznost. Umesto toliko fokusa na stvari u dalekoj budućnosti kada je Vaš sin u pitanju, Vi propuštate sadašnji trenutak sa Vašim sinom i jednostavno u ovom Vašem izazovu jedino rešenje je ići polako i korak po korak, sa što boljom organizacijom, sistemom podrške i ispomoći. Verovatno ste se već informisali kada su u pitanju organizacije koje nude pomoć autističnoj deci u period Kovida. Ja Vam ostavljam spisak psihoterapeuta volontera koje možete kontaktirati u određenim vremenskim intervalima, a mogu Vam biti vid savetovališta I podrške u ovim trenucima. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Poštovani, kako se zove stanje gde se čovek u sve udubljuje do te mere da počinje da ima psihičke probleme? Veći deo života sam patila od poremećaja pažnje, što sam smatrala velikom manom, pa sam počela da treniram smirenije procesiranje informacija. Međutim, kao da nisam sposobna za to. Morala sam da prestanem da čitam vesti jer sam se udubljivala i previše razmišljala o svemu što bih saznala (posebno crna hronika). Ako čitam knjiigu, recimo, izgubim pomalo dodir sa stvarnošću i samo o knjizi razmišljam. Ako čitam o istoriji, takođe sve to vrlo živopisno, pa čak i emotivno doživljavam i onda moram da se odmorim na neko vreme. Isto važi i za muziku, postoji određen tip muzike koji ne smem više da slušam jer znam da mi sledi depresivna epizoda od makar tri nedelje. Ne razumem da li sam samo ja takva ili to postoji kao definisana stvar u psihologiji. Osećam se kao da nemam neko stabilno ja, već da sve može da me ponese.

Poštovanje, Ovo kako ste opisali predstavlja jedan poseban oblik ADHD sindroma koji se razlikuje od klasičnog poremećaja pažnje i hiperaktivnosti, već predstavlja “hiperfokus”. Američki psihijatri u žargonu hiperfokus vide kao “supermoć” jer zaista može dovesti do ekstremne produktivnosti. Naravno posledice svega toga Vi ste već opisali u pitanju koje ste postavili kroz Vaše simptome koje ste opisali. Pokušajte nekoliko sledećih stvari da praktikujete:

  1. Osmislite nešto što će Vam skrenuti pažnju sa hiperfokusa. Neka vrsta alarma, tajmera, ili da Vas neko obavesti nakon određenog vremena, da ne biste preterali.
  2. Poradite na sistemu podrške jer postoje dokazi da se hiperfokus može iskontrolisati ako imate sa kim da pričate o tome. U krajnjem slučaju tu je opcija i psihijatar ili psihoterapeut.
  3. Koristite stop tehniku. Stavite na pozadinu telefona sliku šestougaonog znaka stop ili zalepite takvu sliku na lap top ili negde u Vašoj blizini kako biste podsetili sebe da morate praviti pauze od preteranog fokusa.
  4. Nemojte se stideti zbog ove sposobnosti, već poradite na tome da je kontrolišete kako Vam nebi narušavala kvalitet života.
  • Imam 38 godina, muskarac, neoženjen, živim u vanbračnoj zajednici sa ženom. Ceo život sam introvertan, teško sklapao poznanstva i prijateljstva I teško ulazio u veze. Prva veza i prvi poljubac i prvi seksualni odnos sam imao u 30 godina. Tokom celog života sam se osećao usamljeno iako sam bio okružen ljudima tokom školovanja, studija I karijere, ali sam živeo nekako.  U toku pandemije sam se još više osamio jer nema toliko mogućnosti za druženje. Sve više i više se osećam usamljeno iako sam u vezi i okružen porodicom koja me volim i podržava. Mislim da pored usamljenosti, osećam i ogromnu tugu koju ne mogu da definisem i koja mi svakom danom sve više smeta u svakodnevim aktivnostima. Sta da radim i kako da pomognem sebi? Hvala unapred

Poštovanje, Introvertnost sama po sebi nije problem već deo tipa ličnosti, ali u Vašem slučaju, na svesnom nivou, Vi opisujete da Vam introvertnost smanjuje kvalitet života. U takvim slučajevima je jako bitno ispitati introvertnu stranu i videti koji su Vaši resursi za njeno bolje kontrolisanje. Takođe jako je bitno da osvestite period do svoje tridesete godine koji opisujete kao usamljen. Velika snaga Vama može biti sistem podrške u porodici koji imate. Moj najtopliji savet je da poradite na sebi, kroz neku vrstu psihoterapije, možda I ponajbolje kroz psihoanalizu. Ako niste trenutno u mogućnosti za tako nešto, šaljem Vam link preko koga možete kontaktirati nekoga od psihoterapeuta sa spiska koji u određenim terminima nude besplatnu psihološku podršku tokom pandemije. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Poštovani često razmišljam o prošlosti da li je to dobro ili loše? Ljudi mi uglavnom govore postoji samo danas, ali ja kada god čujem neku pesmu ili nekad sanjarim to me podseti na davnu prošlost ili neko vreme od pre par godina.

Nekonstruktivno razmišljanje o prošlosti void ka tugi i depresivnoj epizodi, takođe nekonstruktivno razmišljanje o budućnosti void ka anksioznosti. Istina je da jedino što postoji je sadašnji trenutak, a njega je jedino moguće osvestiti putem čula. Ali I tu postoji potencijalna opasnost da se pretera pa da se ode u autodestrukciju. Ako želite da rešite ovo stanje, treba sa nekim stručnim da poradite na sopstvenoj prošlosti i određenim situacijama iz nje, šta oni za Vas znače. Kakva ste uverenja stvorili iz tog perioda. Kakve emocije to u Vama izaziva i da li je to zaista jedini ugao i način na koji možete gledati sopstvenu prošlost.

  • Poštovani, borim se sa sobom već  oko 6 godina. Moja ćerka ima 23 i boluje od anoreksije bulimičnog tipa, dijagnostifikovan joj je i borderline poremećaj, ide iz sreće u tugu, vrlo je kompleksna ličnost. Kako da se izborim sa sobom, sa tugom, sa bolom, sa nevericom da je od jedne prelepe devojke ostao kostur, da su joj propali zubi, kosa… a pri tom je talentovana za ples, crtanje, studira, radi… kako da pobedim svoj bol kada je gledam kako se urušava? Odlazim kod psihijatra i pijem terapiju oko 4 godine, ali strašno boli. Duša boli. Suprug i ja smo sa njom prošli kroz sve psihijatrijske ustanove Beograda, promenila je na desetine terapeuta, ležala u bolnici, padala od dehidracije… gubi zdravlje. Ne dopušta da joj se priđe, negira svoj problem. Kako da se pomirim sa stanjem kakvo jeste i da, tako pomirena, guram dalje, a ne da, svakog dana, iznova, plačem i žalim za njenom bačenom mladošću? Kako da prestanem da sažaljevam i sebe i nju? Depresivna sam, ne izlazim. Boli duša.

Poštovana, Jako mi je žao kroz šta sve prolazite zbog jednog od najizazovnijih poremećaja u psihijatriji. Imam utisak da dajete I više od svog maksimuma i da ste zbog toga istrošili sve kapacitete. Svi imamo svoje limite i nismo svemoguća bića, samo nam je teško da to priznamo jer sun am očekivanja prevelika. Vi morate da budete sistem podrške Vašoj ćerki, ali ne možete živeti za nju i proživeti neke stvari umesto nje.  Nemojte odustajati i pokušajte i dalje da verujete da je izlazak iz te situacije moguć. Poradite sa Vašim psihoterapeutom da li ste možda ostali zatočeni u nekoj od faza bola I tuge I pokušajte da uz stručnu pomoć izađete iz začaranog kruga. Želim Vam snage i vere!

  • Kako da prekinem terapiju elorikom i lamalom, jer već godinu dana je ispijam ali ne vidim poboljšanje i strah me je da naglo prekinem?

Poštovani, Medikamentozna psihijatrijska terapija nije u domenu rada psihoterapije, tako da Vam ne mogu dati adekvatan savet osim da je potrebno da se obratite Vašem psihijatru sa željom da Vas uvede u postepeni proces prestanka terapije. Nikako nemojte na svoju ruku I sami to raditi.

  • Poštovani, zadnjih pola godine sam izrazito anksiozan da ne pričam o napadima panike i telesnim simptomima kakvi su mučnina, lupanje srca, osećaj pritiska u glavi, osećaj gušenja i knedle u grlu, nesanice, strah od ludila i još 1.000 različitih simptoma. Ne znam kako da se izborim sa ovim a korona i negativne vesti koje vidim svaki dan u vezi iste samo pogoršvaju moje psihičko stanje… Imam 26 godina, ne pušim, ne pijem, dva puta nedeljno treniram ali se osećam kao da imam 80 godina i stalno mi nešto fali odnosno stalno mislim da mi nešto fali, da sam bolestan, išao po bolnicama, vadio rezultate, snimanja itd.. sve u redu ali mene pere ta anksioznost, napadi panike i hipohondrija da ja to ne mogu da vam opišem.. Nr znam kako da se izborim sa ovim

Poštovani, Vi opisujete jedan generalizovani anksiozni poremećaj. Drago mi je da ste prvo krenuli putem da otklonite somatiku kao problem, da biste došli do toga da li je psihičke prirode. Pošto je u pitanju ovako izražena anksioznost ja Vam savetujem da ipak idete po procedure I redu, a to je u ovom slučaju Vaš izabrani lekar, pa da Vam on da uput za psihijatra. Izuzetno je bitno da adekvatnom medikamentoznom terapijom smanjite intezitet simptoma, ali naravno tu se ne završava cela procedura, jer to neće imati efekta bez psihoterapije koja bi Vam određenim tehnikama dodatno omogućila poboljšanje stanja, a naravno dubljom eksploracijom bi trebalo poraditi na srži I okidaču Vašeg problema. Šaljem Vam link psihoterapeuta koji pružaju volontersku podršku u period Kovida https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Kako da pomognem nekome, sta da kažem, uradim, čija se mentalna snaga značajno smanjila tokom pandemije, taj neko se oseća usamljeno, ne dobija psihičku podršku od onih koji su joj najbliži, oseća se usamljeno, uplašeno, nemoćno i zapostavljeno. A u pitanju je jedan lav, snaga, junak i heroj za sve životne situacije? Kako da bar privremeno učinim stvari boljim? U pitanju je veoma bliska osoba čije je i fizičko zdravlje trenutno ugroženo (ništa životno opasno, iako ta osoba sada sve doživljava crno). Suma sumarum, kako nekome povratiti veru i želju za životom i podsetiti na sve ono lepo što ima i što ta osoba jeste? Vrlo smo bliski, porodica je u pitanju. Hvala unapred.

Poštovanje, Pošto nemam detalje problema, mogu samo jedan univerzalni savet da Vam dam, a to je da pokušate kroz razgovor da tu osobu navodite na momente i trenutke kada je bilo bolje i kada je ta osoba funkcionisala bolje. Na pitanja šta je tada bilo drugačije? Kako je u tim trenucima ili periodima razmišljala? Šta bi ona sada radila ako zamislimo da svih problema oko Kovida nema? Da li danas zaista zbog Kovida objektivno ne može da radii li doživi neke stvari koje je nekada mogla? I pitanja tog tipa, koja bi fokus sa previse lošeg I negativnog, skrenuli na trenutke kada je stanje bilo bolje, jer se tu nalaze snage te osobe.

  • Poštovanje,  U poslednjih meseci kako je krenula ova Korona imam osećaj da se moj brak raspada. Uvek smo imali neko uzajamno poštovanje svakodnevno, i imali vremena jedno za drugo. Sad sve više i više svo razdvojeni, krenuo je u teretanu, 2 termina i pre toga je na poslu, dok ja sedim kuci I učim za prekvalifikaciju diplome. Ne smeta meni to što on nije kuci 12h, ali mi smeta kad dođe kuci istuširam se večera i onda sedne pred televizor i to je to ili cacka telefon. Imam osećaj da sam zapostavljena, nemamo dece iako smo već 4 godine u braku, a i sve se manje i manje trudi oko toga. Čak je i jedno vreme govorio da nece sa  mnom da ima decu. Ja to sve trpim i ćutim i gutam. Večeras sam mu prebacila da ne provodi dovoljno vremena sa mnom da bih dobila odgovor da previše dramim i izmišljam i vratio se u gledanje televizora. Imam osećaj da polako počinjem da ludim i da gubim živce. Moje pitanje je kako da ispravim ovo stanje u braku, kako da navedem supruga da provodi vreme samnom? Hvala Saška

Poštovana Saška, Biću iskren prema Vama. Moj savet je da potražite stručnu pomoć u vidu psihološkog savetovališta na kojima biste eksplorisali zašto i odakle Vama potreba da nekoga navodite (terate) da provodi vreme sa Vama? Ja zaista nemam ni jednu ideju ovoga sveta kako biste Vi naveli Vašeg muža da provodi više vreman sa Vama jer kada neko ima tu potrebu, to se već kosi sa racionalnim. Vi sami ne možete ispraviti stanje u braku, jer se brak sastoji od dvoje ljudi i sve što pokušavate da uradite neće imati efekta bez fidbeka i sinhroniciteta od strane partnera. Najbolje bi bilo da pored individualnih, praktikujete I zajedničku bračnu terapiju na kojoj bi se eksplorisalo zašto je stanje Vašeg muža trenutno takvo, šta Vam se dešava sa snagama i zašto su potisnute u stranu I naravno sve to bi imalo drugačiji kontekst od Vašeg kućnog konteksta jer se odvija na samoj terapiji uz pratnju stručnog lica, bračnog terapeuta.

——————————–

  • Loše spavam. Uvek su mi neke brige i obaveze u glavi. Ne pamtim kad sam se poslednji put naspavao. Uspavam se, pa se probudim u pola noći. Postao sam lenj, treba mi uvek vremena da se pokrenem. Jako loše sebi organizujem vreme. Trudim se da uspostavim neke prioritete u životu ali organizacija oko svakodnevnice mi nekad loše ide. Često se opterećujem stvarima kojima verovatno ne bi trebalo. Inženjer sam i radim više poslova, oženjen sam i otac sam dvoje dece, maltene sam isplatio ceo stambeni kredit, a još uvek nemam taj osećaj da sam uradio nešto veliko.  Imam osećaj kao da sam izgubio oštrinu i smelost u poslovanju.

Poštovanje, Kada je problem sa snom u pitanju, zaista u najvećem procentu slučajeva izazovi dolaze zbog raznih životnih faktora, kao što su lose navike, ishrana, loša organizacija vremena, preopterećenost poslom i životnim problemima, nedostatak rutine tokom dana ili uveče pred spavanje … Ono što se u manjem procentu pokazuje kao razlog je određeni problem organske ili biohemijske prirode. Iako se to javlja ređe u praksi, uvek polazimo od te tačke i ono što je savet je lekarski pregled specijaliste, neurologa ili psihijatra, da se potvrdi ili otkloni sumnja da je izazov sa lošim spavanjem organske prirode.

U Vašem pisanju se oseća opterećenost poslom i oseća se da već dugo vremea sve to traje. Sada imam utisak kada se stvari možda i dovode u red, kažete da ste pri kraju kredita, kao da ne možete da se opustitie i kao da stvari ne mogu da dođu na svoje iako nema objektivnih prepreka. Ali izazov je to, što opterećenje koje se stvorilo kod Vas poprima neki oblik navike. Potreban je određeni period da stara navika bude zamenjena novom, a za to je potrebna rutina. Dobro preispitajte da li među tim uverenjima koji Vas opterećuju ima iracionalnih uverenja, kakva Vam je ishrana, kada Vam je poslednji obrok, koliko se dnevno bavite nekom fizičkom aktivnošću, da li koristite elektronske uređaje nakon 20h … itd … mnogo je faktora koji posredno i neposredno utiču na san, tako da je to potrebno sve dobro eksplorisati i preispitati. Svakako moj savet je da to bude uz stručno lice.

  • Poštovani, zanima me Vaše mišljenje vezano za predstavljanje aktuelne sutuacije deci, vezano za Koronu. Dunja ima šest godina i predškolac je. Neretko je u vrtiću panika, kad se čuje da je neko zaražen. I ona se jedino tada ponaša uplašeno i noću nemirno spava. Mi razgovaramo sa njom o tome, naravno, no smiriti je sve teže. Ona voli da zagrli drugare, poljubi, a mnogi je guraju-jer je Korona. Mi kod kuće održavamo “normalnost”, ne gledamo vesti pred njom i ne pričamo o užasima pandemije iako, i sami patimo kao i svi, veoma smo zabrinuti za svoje i zdravlje naših najmilijih. Ali se grlimo i ljubimo jer smo zdravi, valcinisani i oprezni od prvog dana. Dakle, moje pitanje je, kako da joj predočimo opasnost a da to joj ne izazove strah sa kojim tako mala neće znati da se nosi? Pozdrav i hvala, Branislava.

Poštovanje Branislava, Apsolutno razumem Vašu brigu i uznemirenost. Deca zaista sve ovo što se dešava doživljavaju na neki svoj specifičan način, kao uostalom i svaki drugi životni rezon. Ovde situacija izmiče iz Vaše kontrole jer dosta uticaja ima vrtić tj. mesto gde dete boravi van Vaše kontrole. Ne znam da li ste probali sa sugestijama koje biste iskreno i zabrinuto podelile sa vaspitačicama ili direktorkama vrtića, jer one mogu, kao i Vi kući da na neki metaforičan, šaljiv i prilagodljiv način predoče deci šta je Koran, gde nema prostora za paniku, a šta je neka preventive. Da deca generalno su jako otporna na virus, da nacrtaju virus pa da osmisle neku priču u vezi njega, koja će decu da okuraži, da shvate da je imunitet bitan, pa da to povežu sa ihranom, dosta voća i povrća i slično … ovo je nešto što i Vi možete dodatno kući da radite (uz sve ovo što ste opisali da vodite računa, i imate moju podršku za to), ali je svakako savet za predlog i u vrtiću. Nadam se da imate neke viber grupe ili sastanke sa ostalim roditeljima, pa pokušajte da podelite sa njima iskreno, emotivno i osećajno kakav izazov zaista imate, mnogi će se poistovetiti sa Vama i prepoznati, a tako se dobija najbolja podrška, kroz saosećanje i razumevanje.

  • Poštovani gospodine, Živim, posle smrti sestre, sa sestričinom 12 godina, koja je psihički bolesnik F-20. Pošto nemam potporu porodice, svi su van, corona, izolacija, pa i ekskomunikacija su mi otežali ionako težak život. Osjećam nemoć, bes, nesanicu. U kući sam se organizovala kupovina online itd. Ali, tuga, nemoć i samoća su teške. Pitam se, koliko ću još imati snage …

Poštovanje, Jako mi je žao što sve ovo čujem da Vam se desilo. Koliko ćete imati snage zavisi od dosta aspekata, ali u mnogima Vi možete da date veliki udeo. Razmišljajte kako možete da proširite sistem podrške. Ko su ljudi sa kojima odavno nemate kontakt, a voleli biste. Kažete da ste se uspešno prilagodili na “online život”, pokušajte i komunikaciju sa drugima da uvedete u taj kontekst, da sa nekim organizujete video razgovor. A pošto ide i lepo vreme, uz neku šetnju napolju sa nekom osobom koju odavno niste kontaktirali ili videli, biće jako korisno za Vas. Iskoristite svoju samoću za inspirativno čitanje, savetujem Vam sve knjige od Viktora Frankla, kao i Irvina Jaloma, posebno “Gledanje u Sunce”.

Ako bi Vam značila i stručna podrška, na linku koji Vam šaljem možete potražiti volontersku pomoć nekoga od mojih kolega u određenim terminima koji su njima prihvatljivi https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/04/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-14.pdf

  • Poštovani Marko. Dugo vas pratim na društvenim mrežama i konačno, evo prilike da se konsultujem sa vama. Pet godina sam u vezi sa osobom koju neizmerno volim i sa kojom sam provela najlepši period svog života. Jako puno ulažemo u naš odnos, mnogo se trudimo, pravimo kompromise, ali kada sam pre 6 meseci postavila pitanje u vezi naše budućnosti – dobila sam odgovor “ne znam”… Taj odgovor je i dalje aktuelan. On ima 32, ja 29 godina. Nažalost, ja sam njemu prva ozbiljnija devojka. Koliko je normalno da se sačeka odgovor na ovakvo pitanje? Da li je on to rekao zbog nesigurnosti? Da li je u redu da mu dam rok? Kako generalno postupiti u ovakvoj sitaciji? Ponovo napominjem da se generalno lepo slažemo, dopunjujemo.. samo eto, ja bih volela da napravimo makar neki korak više, jer recimo da postoji lepa prilika za zajednički život. Da li je to sebično sa moje strane??

Poštovanje, Pod korak više, ne znam šta podrazumevate, ali pretpostaviću da je to brak. Ako je brak u pitanju, kod nekih osoba, koje osećaju da su trenutno nespremne, nesigurne ili nezrele, pomen tog pitanja izaziva anksioznost. Tako da je moja hipoteza da je njegov odgovor “ne znam” anksioznost, a ne neodlučnost. Ako je ovo tačno, onda sledi ključno pitanje, koliko on radi na sebi? Da li osvešćuje svoja osećanja i emocije? Da li ide na psihoterapiju? Da li je sklon da sebe analizira i preispituje?

Zašto su ova pitanja bitna? Zato što su ona odgovor za Vaš ultimatum i postavljanje rokova za izjašnjavanje. Ja bih uvek pre izabrao da on kao neko ko je anksiozan zbog ove stvari, da poradi na sebi, pa da eventualnu promenu osetite nego da se anksioznoj osobi daju rokovi do kada da se izjasni, jer će se to pretvoriti u začarani krug … on ne zna odgovor, a ako ne radi na sebi i sopstvenoj analizi, on do odgovora neće ni doći. Naravno vi biste u tome trebali da budete podrškaiI eventualno da se uključite zajednički u terapiju ako se proceni da je to potrebno. Takođe, ja bih ispitivao i eksplorisao to Vaše slaganje i dopunjavanje, kako i kojim očima Vi to vidite, a kojim očima i kako on to Vidi. To bih radio zbog toga što to dovodi do paradoksa, jer ako se Vi tako dobro na svim poljima slažete i dopunjujete kako kažete, onda se postavlja pitanje šta je okidač njegove anksioznosti ili neodlučnosti.

  • Kako se osloboditi stalnog pritiska loših događaja iz prošlosti zbog kojih se ne može spavati. Sad znam šta sam trebala tada da radim, a tada nisam znala. Sad se nerviram kako sam bila glupa.

Moje poštovanje, Postavili ste mi jako uopšteno pitanje, ali na osnovu ovoga što ste napisali, postoje dva terapijska pravca koji Vam mogu pomoći, a to je kombinacija kognitivno-bihejvioralne terapije i psihoanalize. Sobzirom da nemam dublje detalje ovog Vašeg problema, ne mogu Vam dati neke druge smernice.

  • Pozdrav, Prekjuče sam saznala da sam pozitivna na korona virus. Svesna sam da on najverovatnije neće napraviti nikakve komplikacije jer su mi blagi simptomi, ali se osećam jako loše. Živim u šestočlanoj porodici i jako se plašim da se neko iz porodice ne zarazi. Mama i mlađa sestra imaju hronična oboljenja, što me guši dodatno. Trenutno sam se izolovala od njih, vreme provodim u sobi, izlazim samo kad moram, sa maskom i rukavicama. Molim Vas, dajte mi neki savet kako da se bar malo opustim. Treba da živim ovako bar još 12 dana. Hvala unapred, Renata.

Poštovana Renata, Žao mi je što ste se zarazili, ali me raduje što čujem da imate blažu kliničku sliku. Svakako ovo što ste napisali, a tiče se preventive, valjalo bi da sprovedete u delu I naredne dve nedelje i da vodite računa da se maksimalno koliko je to moguće izolujete i na taj način ćete zaista smanjiti rizik da zarazite ostatak porodice. Preventivu, umesto u strah, preusmerite u poverenje i sigurnost.

Renata, pomislite na trenutak kada će se ponovo desiti da imate tu mogućnost da budete izolovani u svojoj sobi sami na 15 dana, a da to nije godišnji odmor. Izuzetno je bitno što nemate simptome koji bi Vam otežali focus I pažnju, npr. Malaksalost, tako da možete da se posvetite nekim stvarima koje volite, a u mirnodopskim uslovima nemate vremena. Osvestite šta je to I osvestite da je ovo jedinstven trenutak u Vašem životu da se posvetite tome. Jeste da je prisilan trenutak I neprijatan, ali ne razmišljajte kroz tu prizmu, već koristite ono što Vam je sa razlogom dato. Da li će to da budu knjige, serije, filmovi ili neki Vaš hobi … ali gledajte da što više ispunite svoje vreme.

————————-

  • Kako se izboriti sa strahom, a pritom ne negirati realne opasnosti i užasno stanje u društvu u toku epidemije?

Moje poštovanje, Ovo što opisujete je pre mnogo godina naučno obrađeno, a kasnije počelo da se primenjuje kroz psihoterapeutski pravac koji se zove kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Ona upravo podrazumeva da je put za prevazilaženje (npr. Straha) kroz saznanje tj. razumevanje onoga ili nečega što nam stvara anksioznost. Najveći procenat anksioznosti je neosnovan, nerealan, iracionalan i stvoren zbog nedovoljnog znanja ili obaveštenosti ili informisanosti. Takođe u daljem procesu obrade informacija potrebna Vam je i logika, tj. logičko zaključivanje, kao i racionalizacija samih strahova. Kroz racionalizaciju strahova Vi imate ustvari završnu proveru koja Vam potvrđuje da li je Vaš strah bio osnovan, realan ili ne. Sve što mi doživljavamo polazi od naših misli. Te misli trigeruju, tj. izazivaju određenu emociju u nama, a ta emocija automatski uslovljava naše ponašanje ili reakciju. Jedini segment na kojem mi efikasno možemo da delujemo i menjamo ovaj process je na nivou naših misli. Onoga momenta kada prihvatimo da “MI NISMO NAŠE MISLI”, nastaje zaista sloboda. Zato se danas tehnike oživljavanja naših čula koja nas vraćaju u sadašnji trenutak I tehnike meditacije postaju jako popularne iz opravdanih razloga.

  • Svaku noć budim se u 3 sata posle toga teško zaspim ponovo, inače to traje više od godinu dana relativno sam zdrava osoba ženskog pola od 46 godina?

Poštovanje, Pošto je ovo jedan specifičan momenat koji opisujete, a vezan je za učestalo ponavljanje u tačno određenim segmentima i trenucima kada je u pitanju san, ja Vam savetujem pregled kod neurologa. Kroz taj pregled ćete dobiti bolje uvide u svakom smislu da li postoji neka promena u moždanim talasima koja uslovljava ovako nešto ili možemo da pričamo o psihičkom problemu. Samo kao trenutnu alternativu možete koristiti jednu aplikaciju za mobilne telefone zove se Sleep Cycle, a koja je fantastično tehnički napravljena. Ona prati Vaš san i daje pouzdane podatke i analize Vašeg sna. Potrebno je da to radite nekih 15 do 20 noći, pa da mi pošaljete te podatke i da pokušamo da razumemo taj fenomen koji Vam se javlja. Te rezultate biste slali na moj mail marko.jovasevic@markojovasevic.rs   Naravno, sve ovo je samo dodatna ideja, primarna bi bila da posetite neurologa.

  • Poštovani, Hvala na pruženoj prilici da postavljamo pitanja! Interesuje me kako da na najbolji način prevaziđem sutuaciju, gde pošto živim u maloj sredini ne mogu (tj. nemam hrabrosti) da otvoreno govorim o svojoj seksualnoj orijentaciji, a s druge stane imam želju da u tome budem otvorena, jer smatram da jedino tako mogu biti rasterećena i osećati se slobodno. Hvala unapred na odgovoru! Srdačan pozdrav!

Poštovanje, Proces autovanja je generalno jako težak i često ga dugo i procesuiramo na psihoterapiji, a u ovoj Vašoj situaciji se sve to dešava i u maloj sredini, tako da to dodatno otežava sam proces. Svakako, ako su Vaši životni ciljevi usmereni ka promeni sredine i odlazak u veći grad, to će olakšati ovaj problem u kom se nalazite. Dok ste u manjoj sredini, pokušajte da pronađete ljude koji su u sličnoj situaciji kao i Vi. Često ljudi odlaze iz manjih gradova da bi se viđali sa ljudima iz velikih gradova, ali to ne znači da u Vašem gradu nema ljudi koji su iste seksualne orjentacije kao i Vi. Po svakoj zvaničnoj statistici je gotovo sigurno da postoje. To je danas sa korišćenjem specifičnih društvenih mreža za upoznavanje dosta lakše. Takođe osnažite mrežu podrške među ljudima i prijateljima koji će biti tu za Vas šta god da Vam se dešava. Jako je bitno, šta god da radite, da budete sigurni. Ne možete naravno 24h “biti iza svojih leđa”, ali morate znati da osetite neprijatne situacije, na vreme izaći iz potencijalnih i najbitnije, prevenirati ih ako je to moguće. Zato i kažem da je jedan od najbitnijih koraka pravljenje Vašeg sigurnog okruženja u kojem nećete imati problem sa sopstvenom seksualnošću.

  • Moje pitanje je sledece sta se sa mnom desava? Imam uporne crne misli i manjak volje ? Imam 23 i ankciozni poremećaj sa napadima panike pre pet godina konstatovan.

Moje poštovanje, Crne misli i manjak volje su uglavnom povezani sa depresivnim poremećajem, a nezavisno od toga imate i dijagnostikovanu anksioznost koja, kako kažete traje pet godina. Ta dva poremećaja jako često i idu zajedno. Sve ovo što Vi opisujete su simptomi, koji su vidljivi spolja,ali odgovor na Vaše pitanje leži u nekoj vrsti okidača koji se nalazi negde pretpostavljam u prošlosti, na kome treba poraditi. Najbolje bi bilo uz neku vrstu psihoanalize, ali je takođe Vama potrebna i medikamentozna terapija koju može samo psihijatar da prepiše, jer ovi simptomi traju dugo. Ostavljam Vam takođe i link na kome se nalazi spisak psihoterapeuta raznih pravaca koji u određenim terminima nude besplatno savetovalište za vreme pandemije. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Postovani, imam jako izrazene simptome PMS-a koji mi ozbiljno narušavaju svakodnevnicu tih 14 dana, koliko sve to traje. Iako imam terapiju za anksioznost, ne utice značajno na moj problem,iako imam nameru da problem izložim svom psihologu i psihijatru,to nije moguće u ovom trenutku jer ne rade, na bolovanju su.  Ako možete da mi predlozite mozda neke vitamine,ili posebnu vrstu hrane,ili pak nesto treće,bila bih vam jako zahvalna. Najgore mi pada to sto mi se muti vid, ne mogu bez naočara uopšte, katastrofizacija koja je maksimalno pojačana, osećaj da nisam budna,nego da sve ovo sanjam ili da se dešava nekom drugom… Uglavnom jako jako jako neprijatno. Hvala unapred.

Moje poštovanje, PMS je kako i sami znate jedan specifičan period hormonskog disbalansa kod svake žene. Ali se nekada postavlja pitanje da li to ima direktnog uticaja na sve ove simptome koje opisujete ili su simptomi posledica hroniciteta samog problema i Vaših reakcija koje su u međuvremenu verovatno obogaćene sa sve više frustracije i nervoze zato što problem perzistira. Pošto imate svoje psihoterapeute i psihijatre, ne bih se mešao dodatno nekim konkretnim savetima, osim da ako izrazite želju za neko trenutno, prelazno rešenje dok se Vaši terapeuti ne vrate u radni proces, možete posetiti besplatno savetovalište tokom korone na ovom linku gde mnogo moje kolege nude u određenim periodima dana besplatna savetovališta. https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf27

Pošto ste me pitali za suplemente, svakako Vam savetujem da uzimate kompleks vitamin B, folnu kiselinu, vitamin D3 i cink. Postoji i jedan preparat koji možete koristiti takođe, ali da ga ne bih direktno ovde reklamirao, obratite mi se preko mog sajta www.markojovasevic.rs pa ću Vam ga preporučiti … Neke od ovih stvari su potpora Vašem imunom sistemu koje zbog ove situacije treba da bude dobro očuvan, ali sa druge strane deluju i na Vaše neurone i njihovu reparaciju što svakako delimično može da ima benefita kada je u pitanju ovaj Vaš problem.

  • Ocu je umrla supruga, posle 41g braka. Upao je u depresiju, kako on nema više dece osim mene,očekuje da ja ostavim sav svoj život i počnem da živim sa njime.  Ja to ne mogu. Kako da mu objasnim da ja imam svoj život. Kako god da mu objašnjavam, on omalovažava i moj posao i moj stan i moju decu. Nece u dom. Samo da ja stavim katanac na svoj život i sa njime. Napominjem da se do skoro nije ni interesovao niti mi išta pomogao u životu. Psihički me je samleo.

Poštovanje, Informacije koje ste nam dali govore jako puno o Vašem ocu. I to da se nalazi u poslednjoj fazi životnog ciklusa koja je najteža,  da je na sve to izgubio suprugu, od koje je u mnogim segmentima očigledno bio zavisan. Postoje osobe kojima samoća u tim godinama odgovara I onda ne opterećuju nikoga za pažnjom, zato što su naučili da sami sebi u većini vremena budu dovoljni. To je jedna životna škola i cilj kojem mnogi teže. Vaš otac ne spade u tu grupu, on spade u grupu koja je nažalost većinska u odnosu na ove prvo pomenute. Vaš problem vezan za granice, koje kroz Vaš zajednički život nisu definisane i nisu ni modifikovane kako se život menjao, jer logično ono što nije definisano, ne može se ni menjati. Pošto granice kreću isključivo od Vas, morate biti svesni da postavljanjem granica koje Vama odgovaraju nose za sobom i benefite, ali i određene rizike i posledice. Benefiti su svakako Vaše vreme i Vaša primarna porodica koja neće trepeti zbog Vašeg oca, ali sa druge strane rizikujete da se otac naljuti ili da konstantno bude nervozan u odnosu sa Vama. Zato granice ne smeju biti ni rigidne, ali ni previse propustljive, tj. difuzne. Granice bi trebale da budu elastične, da imaju tu sposobnost i moć da mogu lako da se prilagođavaju. Da biste to uspeli, Vi ne smete odustati ni jednog trenutka od primarnog cilja, a to je Vaša sloboda, a sa druge strane pošto “Cut Off” sa Vašim ocem predstavlja taj kruti i rigidni oblik granica, Vi onda morate promeniti taj deo strategije prema njemu. Nešto što mi nazivamo “ritualni Cut Off”. To podrazumeva da Vašeg oca uključite u nekakve aktivnosti sa Vašom porodicom ili Vama, ali da to okupljanje bude uvek “ritualno” sa povodom. Da li je to ručak za vikend, da li su to rođendani, praznici … To je i psihološkim studijama koje su rađene iz ove oblasti porodične terapije dokazano kao jedan od najboljih koraka u rešavanju porodičnih odnosa pogotovo kada su u pitanju generacijski jazovi, a u Vašem slučaju svakako jesu.

  • Kako se izboriti sa pritiskom neizvesnosti, depresijom i prazninom? Koja je još teža s obzirom na celokupnu situaciju. Sama pomisao na ograničavanje kretanja budi još veće probleme što finansijske što,celokupan način življenja.

Poštovanje, Situacija je teška jer smo svi izbačeni iz zone komfora. Neizvesnost koju korona nosi sa sobom je ključno pitanje koje je locirano u budućnosti, a zove se “kada će ovo sve prestati?!” Svaka nekonstruktivna misao o budućnosti void nas u anksioznost, a svako nekonstruktivno vraćanje u prošlost nam stvara osećaj tuge. Taj pritisak i neizvesnost pojačavaju osećaj anksioznosti jer smo u krajnjim razmišljanjima svesni da ne možemo da utičemo na to, a ne želimo da prihvatimo da ne možemo. Dakle prvi korak je prihvatanje situacije kakva jeste, a drugi korak je vraćanje u sadašnji trenutak, a to je moguće jedino uz pomoć naših čula. Predlažem Vam upravo jednu tehniku koja služi za oživljavanje čula i sadašnjeg trenutka, a to je tehnika poznata kao 5,4,3,2,1 tehnika. Potrebno je da u trenutku pronađete pet stvari koje možete da vidite i da na svakoj zadržite focus minimum 20 sekundi. Zatim 4 stvari koje možete da osetite (bilo šta što možete da osetite čulom dodira), takođe 20 sekundi za svaku stvar. Tri u ovoj formuli predstavljaju tri stvari koje možete da čujete, Dva predstavljaju dve stvari koje možete u tom trenutku da omirišete i jedan je jedna stvar koju u tom trenutku možete da okusite.

———————————

  • Da li je za odvikavanje od prekomerne konzumacije alkohola (još uvek ne vrlo jak oblik alkoholizma) dovoljna psihoterapija ili su potrebni još neki medicinski postupci. Hvala unapred na odgovoru, Sanja.

Poštovanje Sanja, Bolesti zavisnosti se inače leče u stručnim ustanovama sa stručnim licima, najčešće psihijatrima ili kliničkim psiholozima, koji su specijalizovani za to. Psihoterapija propratno može da ide uz lečenje u ustanovi kao vid podrške i potpore da se istraje u procesu odvikavanja. Inače se ovakvi problemi rešavaju dobrim planom supstitucije, tj.adekvatne, zdravije zamene za ono što je stvorilo zavisnost. Takođe se pre početka rada potpisuje neka vrsta ugovora u kojoj se klijent obavezuje da tokom terapijskog procesa neće prekršiti ništa što se dogovori na terapiji sa psihoterapeutom.

  • Teško se nosim sa ljudima koji ne shvataju zašto je važno vakcinisati se, koji ne poštuju mere lekara, nemaju empatiju? Kontraši svemu razumnom. Gubim samokontrolu i teško prećutim takvim neinteligentnim pojavama. Kako sebi da objasnim, da ne mogu da se raspravljam sa većinom u ovoj državi? Kako da se ne nerviram zbog toga?

Poštovanje,  Nervirate se zato što Vam je stalo. Stalo Vam je do Vašeg mišljenja. Nažalost morate prihvatiti da postoje i druga mišljenja, pogotovo onih nekompetentnih, nestručnih, potkovanih često i teorijama zavere, a nekada I zaverama zaista. Savet svakako nije svađa. Svađu morate pokušati da prevenirate, tj. da ne dozvolite sebi da upadnete u zamke tog tipa. Zadržite se na poenti koju želite da kažete i nemojte dalje ići od toga. Ljudi se ne menjaju tako što im se mišljenje “uteruje” u glavu. Oni moraju da pokušaju da osete da to što Vi pričate zaista i mislite i verujete, pa će Vas možda u nekom momentu razumeti. Da bi se neki ljudi promenili potrebno je vreme.

  • Poštovani, Dete od 17 godina, ima problem sa zavisnošću od komp. igrica. Svestan je problema i tražio je pomoć, jer ga odvlači od redovnih školskih obaveza. Pošto je nastava trenutno „on line“ , više je za kompjuterom sve manje može da se odupre igricama. Kako da mu pomognem, imate li neki savet stručan. Iskreno zahvalna, Vesna.

Poštovana Vesna, Niste mi detaljnije opisali šta se dešavalo, ili šta se dešava, po pitanju stručne pomoći. To je jako bitan podatak, a ono što mogu da Vam kažem je da je to najispravniji potez. Bolesti zavisnosti se inače leče u stručnim ustanovama sa stručnim licima, najčešće psihijatrima ili kliničkim psiholozima, koji su specijalizovani za to. Psihoterapija propratno može da ide uz lečenje u ustanovi kao vid podrške i  potpore da se istraje u procesu odvikavanja. Inače se ovakvi problemi rešavaju dobrim planom postepenog sve dužeiI duže izlaganja onome što izaziva zavisnost. Takođe se pre početka rada potpisuje neka vrsta ugovora u kojoj se klijent obavezuje da tokom terapijskog procesa neće prekršiti ništa što se dogovori na terapiji sa psihoterapeutom.

  • Već 9 godina sin i ćerka žive i rade u Americi.Sa ćerkom smo se videli pre 5 godina,a sa sinom nismo od kada je otišao.U međuvremenu,dobili smo unuka koga gledamo preko ekrana telefona,kao i decu. Uglavnom se dobro držim, ali ponekada mi je teško. Probali smo sa vizama,ali su nas odbili. Sada čekamo da deca dobiju državljanstvo kako bi lakše otišli. Nije lako,stari se.Znam da ima dosta ljudi čija su deca u inostranstvu,ali ponekada tuga prevlada.A najgore je što si nemoćan da utičeš na odlazak,jer to ne zavisi od nas.

Poštovanje, Kao neko ko je otac, mogu samo da pomislim kako Vam je. Nažalost i sami ste svesni da su ovakve stvari teško premostive tek tako da je jako teško bilo kakav savet dati. Zamislite samo kako je bilo ljudima u Vašoj koži pre nekih 20-30 godina kada su prolazili kroz iste stvari kao i Vi, ali nisu imali mogućnost besplatne video komunikacije ili čak i besplatnog zvanja telefonom. Mi danas moramo reći jedno veliko hvala ovoj savremenoj tehnologiji koja nam to omogućava. Zato kada je već ovakva situacija, koristite ovu tehnologiju do maksimuma i što više pričajte I delite trenutke sa svojim najbližima preko video komunikatora u nadi, a pre svega u veri, da ćete se uskoro svi okupiti zajedno. Ja Vam to želim od srca.

  • Studiram 7 godina i ostalo mi je 4 ispita. To me svaki dan frustira i sama sebi pravim pritisak i krivim sto nisam ranije zavrsila i do sada nasla posao. Anksiozna sam, nemam želju da izlazim iz kuce i viđam se sa ljudima jer će me pitati o faksu, stalno odlažem obaveze, imam strah da izađem na ispit iako ga redovno prijavljujem i spremam. Jer uvek mislim da cu sledeći put naučiti bolje i kako moram 100 odsto  sve da pređem. Molim za savet, Srdačan pozdrav.

Poštovanje, Jako ste blizu kraja Vašeg studiranja I jednostavno pokušajte da prihvatite činjenicu da je moralo zaista da bude tako i da traje toliko kada je Vaše studiranje u pitanju. Sve ima svoj razlogi i shvatam da to sada ne možete da razumete i prihvatite, ali pokušajte da verujete da će se to sve kasnije složiti i doći na svoje što će Vam upravo biti pokazatelj da je u život uvek baš sve moralo tim redosledom da se izdešava. Kada je u pitanju Vaš izlazak Iz kuće i suočavanje sa prijateljima koji imaju tu potrebu da znaju šta se dešava u Vašem životu, vidim isključivo kao problem postavljanja granica sa njima. Pretpostavljam da do sada niste po tom pitanju dovoljno uradili sobzirom da opisujete da oni tako lako i često pređu granice koje, makar za ovu stvar o kojoj pišete, deluju jako difuzne. Pokušajte u buduće, da lepim, odmerenim i smišljenim rečenicama skrenete prijateljima pažnju na svoje emocije i zamolite prijatelje da manje potenciraju priču vezanu za Vaš fakultet iz razloga što se osećate jako neprijatno ili lose kada Vas to pitaju. Iskrenost otvara sva vrata. Što se tiče ispita, pokušajte da postavite sebi jasan plan sa jasnim prioritetima, da li je Vama bitno da u najkraćem roku završite fakultet ili je uz to bitno I da bude “savršeno” ili “perfektno”, a verujte mi da to spade u samosabotirajuće misli jer savršeno i perfektno nažalost, ili na sreću, ne postoje.

  • Poštovanje i veliko hvala na ovoj mogućnosti. Moje pitanje se odnosi na to kakav biste mi savet dali u cilju prevazilaženja bola, izolovanosti, nemoći, tuge i emotivnog proživljavanja stanja obolelog člana uže porodice od kancera sa metastazama? Jedan od razloga zbog kojeg se naša porodica našla u ovoj situaciji jeste i nemogućnost blagovremenih pregleda koje je uzrokovala pandemija.

Poštovanje,  Jako mi je žao što čujem da se suočavate sa ovakvim problemom. Pokušajte da iskoristite ove trenutke u razgovorima sa članom porodice u kojima ćete otvoriti neke teme, poruke i razmišljanja da Vam se ne bi desilo da kasnije zažalite što to niste uradili. Ono što je najbitnije je da “ne otpisujete” člana porodice i da ta osoba to ne oseti. Uz sve to, niko od nas ne može da predvidi sa sigurnošću koliko će zaista neko sa određenom bolesti živeti, pa samim tim umesto prevelikog fokusa na strah koji suočavanje sa smrću nosi, treba pokušati preusmeriti misli i dela na sadašnji trenutak i truditi se da dani budu kvalitetno iskorišćeni. Na Vaš mail takođe ću Vam poslati na poklon moj ebook “Vodič kroz emocije” u nadi da će Vam pomoći da pronađete neke odgovore za sebe u ovom teškom trenutku. Molimo se za Vašeg člana porodice!

  • Mnogo mi je loše. Imam 33 godine. Ostao bez posla u inostranstvu zbog korone i zatvaranja granica. Iz malog srpskog mesta sam na jugu Srbije. Nema novog posla na vidiku. Ne ostvarujem nikakva prava države za pomoć. U beznađu sam i apatiji. Izdrzavaju me drugi užasno se osećam. Ako ovo potraje neću psihički izdržati. Džabe štite od korone kada ćemo dobiti druge teže bolesti od brige i gubitka dostojanstva, a možda se mnogi i samoubiju ako ovo zlo potraje a potrajaće vidi se u stavovima političara koji ni jedan gle čuda nije umro od korone.

Moje poštovanje, Razumem da Vam nije lako, ja evo nakon godinu dana mogu slobodno da kažem da Korona polako postaje psihička bolest gotovo isto onoliko koliko je infektivna bolest. Moj savet je da što manje pratite nerelevantne izvore informacija, koje Vam samo mogu napraviti dodatnih problema uz ovaj problem koji trenutno imate. Probajte ove trenutke da preusmerite na neka konstruktivna razmišljanja o budućnosti, da možda osvestite neke Vaše veštine ili talente koje ste nekada davno zaboravili ili ih niste osvestili, jer bi Vam to moglo pomoći da možda pronađete neku alternative u traženju posla. Takođe Vam savetujem stručnu pomoč I na sledećem linku možete naći spisak psihoterapeuta koji u određenim terminima nude besplatna psihološka savetovališta. savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

———————

  • Kako da se izborim sa strahom od kovida, obzirom da radim u vrtiću i da sam na direktnom udaru? Već sam bila zaražena u novembru. Hvala.

Poštovanje.

Ako ste preležali u novembru, mislim da jedan od logičnih koraka koje možete učiniti je da uradite ELISA test na količinu IGG antitela koja su se kod Vas razvila nakon preležane infekcije Korona virusom. Ako su te količine zadovoljavajuće, to bi trebalo da umanji Vaš strah jer je Vaš imunitet na zavidnom nivou. Ako su količine manje od očekivanog, sa svojim izabranim lekarom razmotrite da li bi za Vas bilo dobro primiti makar jednu dozu vakcine. Ovo su saveti koje možete odmah da uradite i koji bi trebali da budu u svrhu smanjenja Vašeg stresa i straha od ponovne infekcije. Naravno uz sve ove savete, kada ih uradite, ono što se podrazumeva je da i dalje nosite zaštitnu masku, da držite distancu, vodite higijenu i izbegavate masovna okupljanja. Prevenciju treba shvatiti kao pozitivnu stvar koja je usmerena da uradite sve ono što je do Vas i da verujete da Vas preventivne mere štite, a ne da služe u službi straha.

  • Imamo ćerke bliznakinje stare 33 godina jedna od njh neprekidno priča izmišljene priče povremeno histeriše, plače, smeje pod terapijom pominje likove iz serija koje je pratila.Često menja raspoloženje povremeno se uključi i u razgovor da članovima porodice vrlo kratko, priča sama sa sobom postavlja i odgovara sama na pitanja.

Poštovanje,

Nadam se da Vaša ćerka ima adekvatno propisanu medikamentoznu terapiju i da je pod nadzorom psihijatra koji prati tok ovih njenih simptoma. Po svemu što ste mi napisali u pitanju, zaista ništa ne spade u domen psihoterapije te stoga ja zaista ne mogu dati nikakav savet osim da se ona mora redovno javljati svom psihijatru.

  • Prelezala sam dvostruku upalu pluća, 4 testa negativna (čisto sumnjam). Otkako sam izašla iz bolnice pre 3 nedelje, imam nesanicu (zaspim,pa se probudim i tako nekoliko puta u toku noći) apetit mi se povećao, čak jedem i noću, konstantno imam crne misli, zamaram se. Poslednjih 10 dana imam i neke vrtoglavice. Imate li neki savet koji bi mi pomogao? Hvala. Sve najbolje. Postovanje, Kostovski Jelena

Poštovanje Jelena,

Imali ste ozbiljniju kliničku sliku sa upalom pluća i jednostavno sve ovo što opisujete je još uvek sveže i neki od simptoma su gotovo sigurno još uvek pod psihičkim uticajem svega što Vam se izdešavalo. Pretpostavljam da ste još uvek pod utiskom svega i da Vam se misli i utisci nisu stišali nakon svega. Moj savet je da kroz nekoliko nedelja posetite svog izabranog lekara koji bi Vas uputio kod kardiologa, neurologa … kako biste izvršili pregled od eventualnih posledica preležane Korone i da vidimo koliko simptomi vrtoglavice zaista imaju neku patofiziološku osnovu. Apetit Vam se vrlo verovatno povećao na prirodnoj bazi jer ste svo vreme dok ste ležali u bolnici bili na dijetetskom režimu i jednostavno zbog iscrpljenosti organizma, prirodni mehanizam je uključen i Vama se hrana jednostavno traži da biste nadoknadili ono što ste izgubili tokom viremije. Nakon pregleda koji će nadam se pokazati da je sve u redu, ne bi bilo loše da se obratite nekome od psihoterapeuta sa ove liste koju Vam šaljem, jer je jako bitno da dobro proradite i obradite sve ovo što Vam se desilo da Vam ne bi stvorio neki dugoročniji osećaj anksioznosti.

savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Poštovani dr.Jovaševiću, kako se izboriti sa anksioznošću u ovoj izolaciji od kraja oktobra? I na koji način naći partnera, ako uopšte postoji način? Pozdrav

Poštovanje, ne postoji definitivno univerzalni način za pronalaženje partnera, ali neprekidna potraga i trud su nešto što zaista na duže staze može dati efekta. Da bi se desila ljubav potreban je zakon akcije i reakcije. Tu pre svega mislim na socijalizaciju, međutim u ovim vremenima pandemije i to je teško postići. Ono što primećujem već nekoliko meseci da moji klijenti koriste je aplikacija Tinder, koja je nekako po prvi put dobila pravi smisao baš u ovim pandemijskim okolnostima.

Anksioznost je svakako najbolje rešavati kroz psihoterapiju ako želite malo dublji uvid, a ne da samo nestanu simptomi anksioznosti. Fokus na disanje je jedna od najpoznatijih metoda u borbi sa anksioznošću. Možete raditi bilo gde, ali bi bilo dobro da je oko Vas mirno i tiho okruženje ida biste mogli da se fokusirate. Udahnite duboko kroz nos i zadržite dah 3-4 sekunde. Osetite vazduh koji ispunjava Vaša pluća, a da bi se pluća ispunila kiseonikom u svom maksimalnom kapacitetu, prilikom disanja morate koristiti stomak. Nežno izdahnite na usta brojeći do 6. Fokusirajte se na muskulaturu tela koja se u tim trenucima maksimalno relaksira. Svaki udah za nijansu ubrzava srčani rad, a izdah usporava. Pošto kroz ovu vežbu iz udaha u udah produžavamo dužinu trajanja izdaha, samim tim delujemo na usporavanje srčanog rada. Opšte je poznato da se kod stanja anksioznosti zbog straha ubrzava srčani rad, tako da ova vežba fiziološkim putem deluje na usporavanje ubrzanog rada srca i smanjuje stress.

  • Kako čovek da se nosi sa činjenicom da je sve u ovoj državi protiv njega… sa televizije stalno laži, iz života stalno mrak i problemi… kako se isključiti iz toga?

Poštovanje, pokušajte da birate izvore informacija. Koliko god to zvučalo u današnje vreme čudno i teško, valjalo bi se potruditi kada je tako nešto u pitanju. Birajte koje televizije gledate, određeni operateri Vam omogućavaju da pojedine kanale koje ne želite blokirate. Kada su u pitanju portal, obrišite sve one koji Vas uzurpiraju sa mračnim i teškim vestima, a često i neistinitim. Kada je privatni život u pitanju, jako je bitno postaviti granice prema drugim ljudima. Birajte one ljude koji Vas inspirišu, koji takođe ne vole mračne i problematične teme. Sve one koji su skloni takvoj komunikaciji pokušajte da ljubazno upozorite da takvo provođenje vremena ne želite u svom životu, ako prekrše ta pravila, imate svu slobodu ovog sveta da sami odredite sa kim želite, a sa kim ne želite da provodite svoje vreme.

  • Kako da povratim svoje samopouzdanje,samouverenost, i veru u svoje kvalitete?

Poštovanje, jedan od najčešćih razloga nedostatka samopouzdanja ili nemogućnosti da se ponovo poveća samopouzdanje je često poređenje sa drugim ljudima. To je danas postala simptomatologija ne samo u privatnom životu već I na društvenim mrežama. Studije i istraživanja pokazuju da osobe koje se više brinu o sebi (higijena, meditacija, vežbanje, kvalitetan san …) imaju više samopouzdanja od drugih. Ono što ja srećem u svom radu jako često je da osobe koje imaju manjak samopouzdanja imaju i jako nizak nivo samopoštovanja i samosaosećanja. Zato pokušajte da ne budete previše kritični prema sebi ako nekada napravite neku grešku. Nekonstruktivne kritike koje uputite sebi, neće Vas motivisati da povratite samopouzdanje. Nekada i paradoksalna intervencija može imati efekta, a to podrazumeva da često uradite suprotno od onoga što Vam mozak najčešće govori u trenucima kada Vam direktno anulira samopouzdanje (mozak=navika).

  • Postovani, studiram već 10 godina Pravni fakultet koji sam sama odabrala jer dam oduvek želela biti advokat, ali teško podnosim anksioznost u vreme ispitnih rokova i to dovodi do stalnog odlaganja obaveza . Jako me pogađaju kritike na račun dužine mog studiranja , osečam se manje pametno i manje vredno. Imam jos 3 ispita i planiram diplomirati, ali osećam se punom negativne energije zbog pritisaka i narušavam odnose sa porodicom zbog toga ,ja očekujem podršku a oni mi nanose psihički bol i osećam se depresivno na tom polju.

Poštovanje, ja izučavam sistemsku porodičnu psihoterapiju i  jednostavno ovaj simptom trenutnog obeshrabrenja i manjka samopouzdanja, ja bih na momenat “zaobišao” iz razloga što će nam se desiti da nećemo videti šumu od drveta ako se budemo držali samo njega. Ja ne sumnjam u Vas i verujem i osećam da ćete Vi vrlo brzo uspešno diplomirati na faklutetu, ali ono što ostaje, to su repovi iz nerešenih porodičnih odnosa, koji su se danas zalomili na fakultetu, a ako ih ne postavite na svoje mesto, sutra mogu da se odraze i na neke druge segmente Vašeg života kao što je izbor partnera, brak, roditeljstvo … Osećam da granice između Vas i porodice porekla nisu postavljene kako treba i da ne uspevate da ih održite čvršćim čim opisujete trenutke u kojima roditelji prelaze te granice do mere izazivanja psihičkog bola kod Vas. Pretpostavljam da i komunikacija sa njima nije na najvišem nivou, a ona je ključna u ovim momentima. Konstruktivni razgovori sa roditeljima u budućnosti u kojima biste iznosili iskreno šta osećate, kako se osećate i šta pritisak Vama čini bi mogli da Vam donesu male pomake. Roditelji (osim ako nemaju psihičke poremećaje) žele uvek najbolje za svoje dete, samo često budu slepi pored očiju. Zato je nekako potrebno da Vi više potencirate u komunikaciji šta je ono što bi Vas činilo mnogo srećnijom i šta je to što oni mogu da urade da se Vi osećate bolje. Ako bi Vam značio besplatni razgovor sa nekim od mojih kolega, možete pogledati na linku nekoga ko je dostupan za takav vid pomoći.

savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

——————————–

  • Pozdrav, meni treba savet , ali ne u vezi Corone ili sl. elem radi se o sledećem: skidaju mi seroxat od 40mg koji konzumiram 15 god i ksalol, uvode trittico uveče (sad sam na 200mg) moj problem je brain zeps, kako pročitah negde. Nisam ni znala šta su ove munje po glavi i el.sokovi. sad sam na 10mg seroxata+0,025ksalola i uveče trittico 200mg?evo već 40 dana kao zombi sa  “tejzerom u glavi”. Molim Vas,šta je u pitanju i dokle više, neizdrživo je tako živeti 24h. Molim help

Moje poštovanje,

Nažalost ovo pitanje nije za mene, tj. nije domen psihoterapije. Sobzirom da je medikamentozna terapija u pitanju I određeni neurološki problem. Vaša instanca bi trebala da bude psihijatar I neurolog, a možda I neuropsihijatar. Verovatno da je potrebno da prođe određeni period kako biste se adaptirali na terapiju. Pokušajte da date šansu I poverenje I lekarima I terapiji koju su prepisali, a za to vreme dajte sve od sebe da Vam focus bude na nekim zdravijim stvatrima koliko toliko da izbegnete symptom koji zaista smeta kod ove Vaše dijagnoze.

  • Dragi Marko, ja nisam osoba koja će postavljati pitanja, ona nikada nisu bila moj izbor. Odavno sam prestala da tražim svog „spasitelja“, jer život neće biti lepši ako sami sebi ne postanemo najprirodniji lek. Danas čekam proleće, verujući da će ono biti nežnije od prethodnog, danas razmišljam o ljubavi, danas želim disati,manje govoriti. Dođu ti dani, kada sami sebi postanete inspiracija, zato što ste nekad nešto voleli. Negde, ja sam povređena,zato što sam čovek. Zato što imam toliko sakrivenih osećaja koje bih podelila, a nemam sa kim. Samoća. To je ono kada te noću sustigne svaki osmeh koji si odglumio toga dana. I niko ne pita,zašto životariš? Šta se zbilo sa tvojom srećom?..Ili možda samo dobro glumimo. Da su dani isti, kao ranije. Da smo i dalje voljeni isto. Zapravo, nikada nećemo biti toliko ravnodušni na sopstvenu bol. Volela bih da me čuješ,ti,što ovo čitaš. Da ti kažem kako moraš biti sam svoje proleće, jer ono što tvoja misao može da nacrta, to ne može niko.

Moje poštovanje,

Hvala Vam što ovo delite sa svima nama. Emocije su jedna nestabilna pojava. Sa biološke strane su jako često sinhronizovana. To je ta neka veza I kolaboracija izmedju fizički opipljivog kao što su naši hormone I ekspresivno apstraktnog kao što su misli ili emocije. Pošto naši hormone iz sata u sat nemaju isto dejstvo I istu koncentraciju, samim tim I naše emocije prate taj ples I tako isto osciliraju. Moramo nekako pokušati da razumemo taj koncept, da mu se ne opiremo I da više poštujemo taj njegov tok. Kada uz to uključimo hiperanalizu I preveliko “mozganje” mi ustvari narušavamo nešto što je prirodni tok. A priroda uporno šalje signale nama ljudima da počnemo više da je prihvatamo, a manje da je menjamo. Iz Vašeg izlaganja čujem da Vam je potreban sistem podrške, koji je očigledno nekada postojao, a danas je malo zaboravljen rekao bih. Sistemi podrške ne nastaju tek tako I nisu stvar koja nam je data ili pala sa neba, on se gradi, ruši, pa ponovo stvara. To je neprekidan proces. Ostaviću Vam ovde link preko koga možete kontaktirati nekoga sa spiska I da besplatnim psihološkim savetovalištem pokušate da započnete taj korak ponovnog okupljanja ljudi oko sebe koji će Vam biti podrška, onakva kakvu želite.

  • Evo za 2 meseca sam izgubila 6 prijatelja, neke od covida neke od raka. I još 2 imaju slabe šanse da prežive. Kako ostati pri sebi? I sama sam imala rak, sa 24 (sad sam 33), bilo mi lakše to pregurati nego gubitak voljeni.

Moje poštovanje,

Jako mi je žao što čujem za ovako nešto što Vas je zateklo. Izuzetno je bitno da niste sami u ovim trenucima. Ne znam kakav Vam je sistem podrške I ko je u ovim trenucima tu za Vas, ali svakako I pored toga izuzetno je bitno da imate I profesionalnu podršku, u ovom slučaju moj savet je psihijatar. Pošto je dolazak do psihijatra procedura I potreban Vam je uput I određeno vreme čekanja, ja Vam ostavljam ovde nekoliko linkova za besplatnu psihološku podršku koja bi mogla da Vam znači u periodu dok ne dobijete psihijatrijsku pomoć I podršku. Postavili ste baš bitno pitanje u tom trenutku, a to je “kako ostati pri sebi”. Ove situacije nas oblikuju, bruse, bacaju nas u izazov u iskušenje I svako ko uspe da se na neki način izbori sa tim, sigurno iz svega toga izlazi jači, iskusniji I osposobljeniji za nastavka života. Ali je jako bitno da sve ove gubitke obradite sa stručnjakom, a ne sami. Tugovanje je process I jednostavno u takvim trenucima moramo dozvoliti sebi da sve te faze prođu. Moramo imati veru I ne smemo kočiti I zaustavljati sebe u nekoj od tih faza zbog toga što im se opiremo I što tugi ne dozvoljavamo da “učini ono što je do nje”. Izuzetno mi se dopada jedan citat koji je vezan za ovu temu, a izrekao je čuveni kineski filozof Konfučije, a kaže ovako: “Dođi moja tugo, sedi pored mene da te pomazim I utešim”.

https://www.facebook.com/NSHCsavetovaliste/

http://www.savetovaliste.nshc.org.rs/?fbclid=IwAR1q4nU04m1FHM0-J4aPS9n2wWD8m5ASF4QpMV6T_iFth5D4DjjzhFQj9GQ

https://savezpsihoterapeuta.org/wp-content/uploads/2020/10/Savez-dru%C5%A1tava-psihoterapeuta-COVID19-44.pdf

  • Postovani dr Jovaševiću, Imam 33 godine, udata i imam tri divne cerke. Nasa mala porodica zaista divno funkcionise.  Svaka zima do sada je meni donosila tugu,  setu,  zatvaranje u kucu,  vrlo često spavanje, mrzovolju za ličnom higijenom a sa prolećem je to nestajalo. Ova zima je do sada definitivno najgora.Ujutru nekako ustanem,  posao, kvalitetno vreme s decom i zatim pogled u prazno i mrzovolja da uradim bilo šta isključivo za sebe. Ponekad sedim, gledam ih kako spavaju i plačem, pitam se zašto sam ih donosila na ovaj svet da se muče, pate… Moram napomenuti da moja mama ima dijagnostikovanu manicno depresivnu psihozu od 2002.godine i celu svoju mladost sam provela s njom po psihijatrima,bolnicama,  jureći je i tražeći je ako reši da joj je terapija nepotrebna i uđe u svoju plus fazu.  Moja majka je češće ulazila u maničnu fazu,u depresivnoj bi bila kad izađe iz bolnice.  Pitanje je da li mislite da treba da odem da popričam s nekim i proverim sebe,  jer nikako ne želim da moja deca prolaze sa mnom isto.

Moje poštovanje,

Ja svakodnevno u svom radu viđam ljude koji izuzetno reaguju na promene vremena, godišnja doba … I nekako je to postalo sastavni deo promena mentalnog raspoloženja koji je maltene počeo da se podrazumeva, a ne bi valjalo da se posmatra tako I kroz tu prizmu. Zašto? Zato što svako duže zadržavanje simptoma koje ste gore opisali, a pod duže podrazumevam njihovu konstantnost u trajanju dužem od tri nedelje, više ne možemo pričati o prolaznoj depresivnoj epizodi, već hipotetički o depresiji. Svakako ako uz to imate u Vašoj porodici porekla nekoga ko je imao potvrđenu psihijatrijsku dijagnozu bipolarnog poremećaja ličnosti I nekoga ko se lečio od toga, a to je Vaša mama, onda to posmatramo kao factor rizika. Tako da je javljanje psihijatru zaista neophodno u ovom slučaju. Baš I napominjem psihijatru, ne psihoterapeutu, jer bi u ovom Vašem slučaju to bio put. Psihijatar je potreban da uspostavi dijagnozu, da da eventualno medikamentoznu terapiju I da posavetuje paralelno da se radi psihoterapija. Kada pacijenti tako I na vreme pristupe ovom problemu, onda ima dosta prostora za napredak. Mislim da je jako bitno što ste svesni sebe I svoje situacije I što se na vreme odlučujete na taj korak. Možete me kontaktirati lično putem moga sajta  www.markojovasevic.rs  i mogu Vas uputiti kako da uspostavite kontakt sa psihijatrom.

  • U poslednjih 6-7 meseci imam problem da odem do posla, prodavnice, da prošetam, neki strah se pojavio, npr. Prodavnica je 100m od moje kuće, a čim pomislim da trebam ići počinje srca da lupa nenormalno brzo, kao i do posla, ma bilo gde… Sem kada sam u kući… Kod brata ne idem koji je na spratu gornjem. (sve je počelo pre 6-7 meseci kada sam radio od kuće zbog pandemije) hvala.

Moje poštovanje.

Niste mi detaljno objasnili Vaše simptome, imao bih još mnogo pitanja da Vam postavim, ali na osnovu ovoga što ste napisali može se posumnjati na agorafobiju, tj. Strah od otvorenog prostora. Fobije se zaista jako uspešno već decenijama leče odrđenim tehnikama kognitivno bihejvioralne ili racuionalno emotivne bihejvioralne terapije tokom kojih se pacijent postepeno izlaže neprijatnim okolnostima ali kroz stručno vođene vežbe I seanse uz kontrolu psihoterapeuta. Ja ću Vam poslati na Vaš mail moj ebook “Vodič kroz emocije” u kojem se možete informisati o tome kako bi ceo taj process izgledao, kako se to izvodi u praksi I malo bolje razumevanje odakle Vama dolaze svi ti simptomi. Ako se ne odlučite da privatno posetite psihoterapeuta, možete da pokušate kontaktirati nekoga od volontera koji sprovode besplatna psihološka savetovališta, mada za ovaj vid problema, mislim da je bolje da ipak imate uživo seanse I da psihoterapeut proceni da li je uz taj process možda potrebna I medikamentozna terapija koju bi prepisao psihijatar. https://www.epsihijatar.net/aktuelnosti-i-desavanja/volonterska-besplatna-psihoterapijska-pomoc-u-krizi-covid-19/

———————-

  • Počela sam da trepcem,vrlo često, zamaraju mi se oči, posebno desno. Moram na trenutak da rukom zatvorim oko da bi ga odmorila inače taj očni mićić mi je napregnut konstantno i jako mi smeta. Sta da radim? Posetila sam očnog lekara, imam naočare za čitanje.

Moje poštovanje,

Mislim da ovde treba sistemski pristupiti ovom problemu. Odlično je što ste bili kod očnog lekara, ako Vam je dao i naočare to znači da je verovatno očni mišić bio prenapregnut u pokušajima da izoštri poremećenu dijoptriju. Ako ovo bude dalo efekta nakon nekog vremena, znaćete da je to upravo i bio razlog. Sa druge strane, moj savet Vam je da se obratite neurologu koji će napraviti specifičan neurološki pregled. Ako se ispostavi da je ipak sve zbog umora, onda bi valjalo da pre svega dovedete svoj san u red, zato što se očni mišići tada jedino opuštaju, a mišićne ćelije oporavljaju, a takođe, ako mnogo vremena provodite za kompjuterom, pokušjte da pravite pauze na svakih 15 minuta tako što ćete 5 do 10 minuta žmureti i odmoriti oči, pre nego što nastavite sa radom.

  • Kad institucije ćute i ignorišu sve vaše molbe i dopise za pojašnjenjem i preispitivanjem odgovornosti za smrt bračnog druga koji je preminuo zbog neblagovremene, a posle i neadekvatne hitne pomoći, kako izbalansirati između jutarnje sreće što kad budite dete i spremate ga za vrtić, što ga i to jutro gledate kako raste, i večernje želje da se ne probudite nakon što zaspite u nadi da ćete sresti bračnog druga tamo negde. Kako izbalansirati između vaspitanja koje imaš i učenja koje si stekao i želje da sam uzmeš pravdu u svoje ruke jer institucije koje trebaju da rade svoj posao, ne rade? Kako bi bolje razumeli o čemu pričam, i šta pitam, možete pročitati jedan moj blog na  https://pravonazivotmeri.blogspot.com/2021/01/blog-post_37.html

Moje poštovanje,

Jako mi je žao zbog Vašeg gubitka i svih peripetija kroz koje ste prošli u tim trenucima.

Zaista se ne razumem u te pravne odredbe i zakon, ali verujem da bi dobar advokat mogao da Vam da konkretnije smernice.

Izuzetno je bitno stanje sreće koje opisujete u trenucima kada se brinete za Vaše dete i sve aktivnosti koje prate to. Pokušajte da se što više zadržite na tom segmentu. To je Vaša snaga i pokušajte da tu energiju prenosite postepeno što više na ostatak dana. Kada je u pitanju drugi deo Vaših osećanja, ja bih Vam tu savetovao stručnu pomoć gde biste na psihoterapiji pokušali da se uz pomoć terapeuta suočite sa Vašim gubitkom. To je nešto što mi na psihoterapiji jako često radimo i psihoterapija zaista jeste mesto za to.

„Kako izbalansirati između vaspitanja koje imaš…“ – Preporučio bih Vam knjigu Robina Skinera i Džona Kliza „Kako preživeti svoju porodicu“ u kojoj zaista možete pronaći puno odgovora na postavljeno pitanje.

  • Preležao sam Koronu 21 dan u VMC Karaburma, unazad četiri meseci pre imao tmp 21 dan, preležao kući. Ali sada imam neke senzacije možda vuku od ranijeg perioda koje mi narušavaju kvalitet života. Čim se probudim posle nekog vremena unutrašnja napetost koja dovodi do mučnine i kašlja, odlazak u toalet po dva tri i više puta, pritom stolica normalna, lučenje pljuvačke i slivanje iz grla konstantno. Pijem lorazepam polovinu ujutru i to se kao smiri malo. U toku dana obično u popodnevim časovima opet se javi ta ista napetost mučnina, blaga zamućenost u glavi i stalno mi se spava. Ne verujem da je to posledica Korone. Napominjem da sam primio i drugu vakcinu kineske proizvodnje. Ovo mi traje skoro dva meseca. To stanje mi ne da da živim jer se svakodnevno ponavlja. Mučnina kao da dolazi iz stomaka. Nemam neki apetit, slabo unosim tečnost jer ni za to nemam neku želju. Kome da se obratim jer postaje nepodnošljivo. Svi misle da sam hipohondar ali mislim ipak da mi nešto smeta.

Poštovanje Dejane,

Pošto ste mi opisali svo dešavanje oko Korone i pošto opisujete klinički sliku koja je bila burna, ja Vam savetujem da odradite određene preglede, kao post-kovidnu kontrolu. To podrazumeva neku vrstu sistematskog pregleda. Krvna slika, pregled, gastroenterologa, endokrinologa kardiologa, neurologa … Na taj način imate mogućnost, da ako sve bude u redu, zaista eliminišete postkovidne eventualne posledice. Nakon toga možemo da pričamo o Vašem problemu kao psihogenom. Ide u prilog česti odlasci u wc, da je to ustvari neka vrsta „nervoznih creva“, a da je napetost u želucu ustvari upravo od hroničnog stresa koji proživljavate, jer u hroničnom stresu želudac je taj koji ponajviše pati. Svakako ponajviše u ovom problemu Vam mogu pomoći tehnike kognitivno bihejvioralne terapije u kojoj ćete bolje razumeti šta Vam se zaista dešava i na taj način odagnati strahove oji dolaze od neznanja. Taođe i vođenje dnevnika, kao i određene vežbe bi imale benefita. Ali o svemu ovome možemo da pričamo tek nakon Vašeg sistematskog pregleda.

  • Kako pomoći bliskoj/voljenoj osobi koja je u depresiji, a ne izgubiti sebe? Kako se postaviti, kako pomoći, a da i sami ne upadnemo u depresiju, jer se se ponekad čini da je depresivna osoba u pravu i da ne postoji izlaz? Kako se ne upecati na to? Kako se ponašati…?

Poštovanje,

Depresivna osoba kako opisujete, zista prvo mora imati dijagnozu depresije. Zatim, nakon toga i jako stručno propisanu adekvanu medikamentoznu terapiju. Uz sve to neophodno bi bilo da ta osoba ide redovno i na psihoterapiju. Kada i ako se ovi uslovi ispune, onda je dosta lakše živeti sa tom osobom. U protivnom, nestabilno stanje te osobe se energetski odražava na ostale ukućane. Vi ne možete toj osobi biti njen psihoterapeut, prvenstveno zbog velike subjektivnosti u tom odnosu, a sa druge strane morate misliti o sebi i svom psihičkom zdravlju. Kako biti od pomoći drugome, ako nama nije dobro?

  • Mislim da sam u nekoj depresiji, hipohondar…pojavili su mi se neki čudni strahovi za meni bliske ljude da ce im se desiti nesto loše, da će se meni desiti nešto loše. Kako da to prevaziđem?

Poštovanje,

Nije svako tužno stanje depresija. Postoji mnogo vrsta depresije, kao i nešto što se zove depresivna epizoda. Takođe depresiju treba shvatiti ozbiljno jer je postala bolest broj jedan na planeti. Da biste ustanovili zaista da li ste depresivni (a uz to i osoba koja je sklona strahu od bolesti, a to je odojena dijagnoza u odnosu na depresiju) to jedino mogu proceniti psihijatar ili psihoterapeut. Da biste prevazišli strahve koje opisujete potrebno je pronaći uzročnika tih strahova, razmotriti šta je okidač svega toga, ispitati Vaša uverenja i razmišljanja da li imaju logičku i racionalnu osnovu ili ne … Kao što vidite tu ima dosta stvari, ne može se rešiti nikakvim instant savetima niti nekom „brzom magijom“. Potrebno je pristupiti ovom problemu sistemski i kroz terapijski proces obraditi sve hipoteze oje sa gore naveo. U ovom Vašem slučaju pomoć može pružiti bilo koji psihoterapeutski modalitet, ali možda se ponajviše ovim bavi REBT (racionalno emotivna bihejvioralna psihoterpija), kao i KBT (kognitivno bihejvioralna psihoterapija).

  • Poštovani, Živim u zajednici sa osobom koja duži niz godina pati od anksioznosti, svesna je problema i u teoriji želi da potraži pomoć, ali u praksi se ovo ne događa. Ovo utiče i na mene i na naš zajednički život. Na koji način pomoći nekome u ovakvoj situaciji da napravi prvi korak i potraži stručnu pomoć. Hvala unapred na savetu.

Poštovanje, Ovo je jako često pitanje koje dobijam. Naravno, niko nikoga ne ože naterati da dođe na psihoterapiju. Dobro je što ova osoba makar u teoriji ima svest da joj je potrebna pomoć, kao što ste napisali. Pokušajte da joj date neke sajtove na kojima se može informisati kako psihoterapija funkcioniše. Možda čak i na youtubu da pronađete neki video klip neke terapeutske seanse da jednostavno ta osoba kroz sve to razbije određene predrasude i kočnice koje je sprečavaju da uradi neki konkretan potez po pitanju dolaska ba terpiju. Ja ću vam na mail poslati moj ebook „Vodič kroz emocije“ gde postoje i određeni odeljci u koji se može osetiti šta se o na psihoterapiji zaista radi.

  • Postovani,  Nemam preveliki strah od virusa, čuvam se naravno…koristim masku i držim distancu…. Pazim gde idem, sa kim se rukujem, oprezna sam. Međutim, na poslu kruze priče kako čemo svi biti prinuđeni da primimo vakcinu. Meni je moj duhovnik izričito zabranio da je primim, bilo koju od ponuđenih….jer mi je rekao da nisu dobre, nisu bezbedne i ko zna kakve će sve posledice biti od njih. Moje pitanje je: Kako da izbegnem vakcinaciju a da zadržim posao? Da li mogu da se pozovem na neki zakon? Ili cu morati da idem iz firme ako ne primim vakcinu? Hvala unapred na odgovoru.  Lep pozdrav, Mirjana

Poštovanje Mirjana,

Makar za sada ne postoji ni jedna poznata informacija da će bilo ko imati pravo da uceni nekoga za vakcinu. Ne znam dal će se to promeniti u budućnoti, ali po svemu što je trenutno aktuelno to sada nije moguće. Tako da te prče koje kruže po firmi su zaista za sada samo priče koje kruže.

Ja zaista ne vidim kompetentnost sveštenika da daju pouzdane informacije o kvalitetu i potencijalnim nus efektima vakcina, ali to je svakako Vaš lični izbor, kao uopšte i svakoga na ovom svetu, da veruje u šta god poželi i kome god želi.

Što se tiče pitanja vezanog za pozivanje na zakon, to morate videti sa nekim advokatom.

———————–

  • Šta uraditi u napadu panike, kad me steže u grudima, ne mogu disati i zidovi oko mene se približavaju?

Anksiozno-panični napadi su najčešći simptomi kod osećaja pretnje po naš život. Za rešavanje ovog simptoma bitan je pregled lekara koji ce otkloniti sumnju na eventualni patofizioloski uzrok simptoma. Ako se ispostavi da nema nikakvih patofizioloskih okidaca simptoma onda mozemo pricati o anksioznosti. Najbolji način lečenja ovog poremećaja je psihoterapijom uz eventualnu pomoć lekova. Pored niza tehnika kojima se pribegava, pogotovo u akutnim situacijama, je osvešćeno stomačno dijafragmalno disanje. Da biste naučili kako pravilno da dišete preporučujem Vam knjigu „Lečenje disanjem“ u kojima je do detalja opisan način kako takvo disanje izvesti. Upravo stezanje u grudima koje ste opisali se pojačava jer u tim trenucima pokušavamo da dišemo grudnim košem, a međurebarni mišići u tim trenucima su „poluparalisani“ i stvara se osećaj gubljenja daha. Bebe i deca do prvog razreda osnovne škole imaju prirodno razvijeno dijafragmalno disanje. Kasnije se u životu gubi taj refleks i pod stresom spoljašnje sredine i nestankom detinjstva počinjemo da dišemo samo gornjim delom grudnog koša, ne koristeći stomak. Na taj način u jednom udahu skoro 60% našeg kapaciteta pluća ostaje nepopunjeno. Disanjem se unosi kiseonik u organizam koji je od neophodne važnosti za rad mozga pored svih ostalih organa. Kiseonik i glukoza su dva osnova izvora energije za mozak. U šali često kažem mojim pacijentima da moramo da naučimo kako pravilno da dišemo, ali i da uz sebe uvek moramo imati i jednu malu kockicu crne čokolade. Poslaću Vam na mail adresu i moj ebook u kome možete pronaći određene tehnike za samopomoć.

  • Možete li mi pomoći, da svog bliskog rođaka koji nema roditelje, odvojim od kockanja. Sve što sam pokušala nije urodilo plodom, kod njega nema napretka a ja se osećam nemoćno!?

Poštovanje,

U pitanju bolest zavisnosti. Verujte da kada je bilo koja zavisnost u pitanju, jedina relevantna pomoć je proces odvikavanja u ustanovi specijalizovanoj za bolesti zavisnosti, a mi takvih ustanova imamo, kao i jako dobrih stručnjaka. Morate biti spremni na proces, na postepenost i strpljenje. Biće momenata koji će izgledati kao „pad“, ali oni su sastavni deo procesa i ne treba na njih gledati kao na poraz. Paralelno uz to može se ići i na psihoterapiju kao vid podrške da bi se istrajalo na samoj terapiji odvikavanja. Potpisuje se i neka vrsta ugovora na prvoj seansi da klijent neće prekršiti dogovor dokle god bude radio sa terapeutom, a terapeut se zalaže da će zajedničkom podrškom dati sve od sebe u prevazilaženju problema.

  • Svaki dan kada uđem u autobus krene lupanje srca zbog straha od zaraze. Onda krenu slike gde sebe vidim u bolnici, na respiratoru i da umirem. Dijabetičar sam i to mi je dodatno opterećenje. Često šaljem mejlove raznim institucijama zbog ljudi koji ne nose maske u autobusima. Noću kad legnem krenu mi opet crne misli. Corona mi je postala opsesija. Stalno razmišljam šta bi mlađi sin bez mene. Sestri sam dala u amanet da uzme mog sina ako ja umrem od corone. S’ poštovanjem Jelena

Moje poštovanje Jelena,

Osećam kroz Vaše reči koliko Vam je teško. Osećam i da se pridržavate svih mera i da dajete sve od sebe da se zaštitite u ovim trenucima. Pošto u ovakvim situacijama kao što je pandemija, 50% straha dolazi od nedovoljnog znanja kada je u pitanju pretnja oko nas. Pokušajte da dobrim informisanjem „razdvojite žito od kukolja“ jer bi to moglo da Vam donese malo olakšanja kada su delovi iracionalnih strahova u pitanju. Imajte na umu da ne umiru svi od Korone, da je jako puno ljudi sa dijagnozom dijabetesa preživelo i teže oblike Korone i da se uzdate u sopstvenu preventivu. Razmislite i kada je vakcinacija u pitanju. Vakcina omogućava veliku sigurnost da ne možemo razviti teške oblike bolesti.

  • Hronični bolesnik ja, potvrđeno dok je bilo vanredno bila na plaćenom, zatim od avgusta poćinje mobing jer imam usta i pričam koja su radnička prava, kako imamo sefove u posti koji znaju manje nego salterski radnici i postari, dobijem upozorenje i opomenu pred otkaz, izmanipulisu da smrdim na poslu , da vičem , da kasnim na posao, kad god sam kasnila javila sam se, a upravnica kad je kasnila ili nije bila u kancelariji za vreme radnog vremena nije se javila nikome, i tako napabirče svašta još , pomenu moje emotivno i psihološko stanje kao da su oni medicinski strucnjaci, na konto toga presude mi, sad sam 6 meseci na prismotri stravičnoj, psihološki mi urušavaju zdravlje jos više..Ja trenutno ne vidim izlaz..Svi samo kažu ćuti, moja energija nije ćuteća, zasta mi služi mozak i jezik za priču i konstantnu istinu i pravdu. Svi kazu vodim bitku sa vetrenjačama..kako god, meni je to izgleda misija životna

Moje poštovanje,

Izuzetno saosećam sa Vašim slučajem i nije mi prvi put da ovako nešto čujem. Pošto nema Vašeg konkretnog pitanja pokušaću da Vam napišem nešto što hipotetički primećujem u Vašim pokušajima da rešite ovaj problem. Imam osećaj da u Vašim pokušajima da rešite probleme nepravde ima puno istih starih pokušaja, a premalo novih različitih pokušaja. Saveti ljudi oko Vas upućuju na to da Vam taj način do sada nije donosio dobrog. Naravno da se od Vas ne može, a i ne treba, očekivati sušta suprotnost, da budete ravnodušni ili ekstremno mirni kada se ovakve stvari dešavaju, ali da bi Vam neki novi umereni, izbalansirani načini, promena perspektive i načina gledanja na problem bile od velike pomoći. Ako trenutno ne možete da idete na psihoterapiju, savetujem Vam knjigu Četiri sporazuma koju je napisao Don Miguel Rouiz, mislim da bi mogla da Vam bude od velike pomoći, jer se bavi, baš ovom tematikom.

  • Poštovani Dr Jovaševuću,

Kako se čovek može izboriti u sadašnjem vremenu i datoj situaciji sa besom, koji se očito nakupilo u svima nama? Ljudi su dosta kivni i besni što zbog Korone, što zbog manipulacija koje im se serviraju od strane političara, kriznog štaba i medija. Ako se na to dodaju i lični problemi u vidu egzistencije i posla ljudi postaju tempirane bombe, gde ih i sitnice mogu dovesti do izliva velike količine besa. Tu nege i sebe uvršćavam.  Hvala

Poštovani,

U ovako teškim vremenima jako je bitno čuti rečenicu „nisi sam(a)“. Drugim rečima, Vaš sistem podrške, koji se gradi, a ne nastaje sam od sebe je izuzetno bitan. Pokušajte da se držite ljudi koji umeju da Vas saslušaju, da saosete i da Vas ne osuđuju. Verujem da tako nekoga imate ili da ste imali u životu. Budite dobri prema sebi, jer šta god da se dešava spolja nije vredno da se pre svega ophodite loše prema sebi, a bes doprinosi tome. Sve što se dešava spolja je jedna nepromenjiva činjenica, ali koja izuzetno zvisi od tog kako mi reagujemo na nju, što se na kraju svodi na našu ličnu odgovornost i izbor. Pokušajte da svoj san i spavanje dovedete u red, jer bi Vam to bilo od velike pomoći da u tim teškim trenucima na dnevnom nivou budete u što boljoj energiji i stanju da biste mogli kognitivno da obradite to što Vam se dešava. pokušajte da se fokusirate na sve stvari koje trenutno možete da urade, ba mile one na prvi pogled male ili sitne, umesto da konstanatn fokus bude na stvarima koje su van Vaše moći. Pokušajte da vežbate makar 15 minuta dnevno, jer bi to moglo da smanji količinu kortizola u krvi koji je direktno odgovoran kada je bes u pitanju. Setite se perioda u životu kada ste bili u određenoj rutini i pokušajte da vodeći se tim sećanjem napravite danas delić toga u svojoj svakodnevnici. Svakako, ako u bilo kom trenutko osetite da ništa od ovoga ne možete sami, nemojte gubiti vreme, obratite se za stručnu pomoć.

  • Kako otpočeti proceduru lečenja graničnog poremećaja ličnosti bez terapeuta? Korisni saveti za paranoju i slične odlike BPD-a? (Veze i odnosi sa ljudima)

Poštovanje.

Antisocijalni, narcisoidni i granični poremećaj ličnosti spadaju zajedno u jednu grupu koju nazivamo klaste B ili klaster „dramatica“. Karakterišu ga emotivna nestabilnost, promene raspoloženja, snižena empatija, povremeni osećaj praznine i velika usmerenost na sebe i potreba da se rade ekstremne stvari da bi se osetila neka emocija, a često se sreće i pasivna agresija.

Moj odgovor na Vaše pitanje je da nikako ne pribegavate lečenju ovog poremećaja na svoju ruku bez pomoći stručnog lica. Prvo je postaviti dijagnozu, zatim odrediti adekvatnu medikamentoznu terapiju, kao i adekvatnu preporuku za psihoterapiju. Morate biti spremni na dugotrajan proces i dosta strpljenja. Na psihoterapiji bi trebali da ovladate veštinama koje bi mogle da Vam budu od pomoći u Vašoj svakodnevnici, kao i što bolju introspekciju i eksploraciju Vašeg problema. Pišite mi na mom sajtu www.markojovasevic.rs i mogu Vam poslati moj ebook u kome se nalazi dnevnik evidencija napada panike i nelagodnosti koji Vam može biti od trenutne pomoći, ali svakako sve to spada u dodatne ispomoći, prvenstveno je bitno da se obratite psihijatru.

  • Poštovani, odrastao sam u ogromnoj porodici, družim se sa mnogo ljudi, nikada nisam imao pritisak kada sam u kontaktu sa ljudima, već sam sam inicirao i organizovao druženja, putovanja, izlaske i smatrao sam sebe izuzetno socijalizovanom osobom i to me je ispunjavalo. Od kad je počela korona, počeo je i rad od kuće, sve manje druženja jer je u početku sve bilo rigoroznije nego sad, karantin, vanredna situacija i mere koje su dovele do toga da se vreme uglavnom provodim za računarom dok radim, sa društvom nakon posla kad smo igrali igrice i uveče kasno spavanje. Kada se koliko toliko situacija vratila u neko stanje koje je nama prirodnije, ja sam se nekako povukao u sebe, odjednom nemam razumevanja za toliko ljudi, da gostim ljude, da se viđam sa ljudima, a to su sve prijatelji koje znam 20 i više godina, i kada smo u društvu, ja sam po strani i nisam jednostavno, ono što sam bio pre izolacije i korone. Moje pitanje glasi, da li ću moći da se vratim na onaj nivo slobode kao i pre korone? Nikola

Pozdrav Nikola.

Korona je svima nama nešto novo I svi zaista u hodu učimo I izvlačimo neke zaključke kada su psihološki efekti pandemije u pitanju. Jedno istraživanje sa univerziteta Oksford je pokazalo da svaka navika, bilo dobra ili loša, da bi se ugradila u naš sistem navika mora da bude (nekada i na silu) uterana u nas i naš mentalni sklop. Pandemija traje već godinu dana, tih 66 dana je davno prošlo, i ovo je hteli mi to da priznamo ili ne, postalo naša nova navika. Isti je princip i kada želimo neku naviku da istisnemo iz našeg mentalnog sklopa i da njeno mesto zauzme neka druga. Sobzirom da pandemija još uvek nije gotova i da smo u nekoj fazi kada se nadamo da će vakcina dovesti sve ovo u red, još uvek ne možemo u potpunosti da se opustimo. Još uvek ne možemo da dopustimo sebi da se faza postpandemičnog oporavka odvije onako kako treba. Moj je savet Nikola, je da na ovo pokušamo da gledamo kao na fazu koja će proći, ali koja bi puno iskustva i preispitivanja mogla da nam donese. Mnoge će se naše paradigme promeniti, ali ćemo sve to bolje prihvatiti ako prihvatimo ovu fazu, umesto da je se plašimo samo iz razloga što trenutno nismo u mogućnosti da je objasnimo.

  • Kako se nositi sa stresom kada postoji realna mogućnost da izgubite posao i prihode za vreme pandemije?

Ovo je jedno od najčešćih i najopravdanijih pitanja koja su se javljala u proteklih godinu dana kod raznih psihoterapeuta. I da, lepo ste i napisali, ovaj strah nije iracionalan, već je u period pandemije izuzetno realan. Samo u aprilu prošle godine u SAD je 20 miliona ljudi izgubilo posao, a polovina ljudi koji su živeli u nekoj vrsti srednje klase je doživelo drastično smanjenje plate što je automatski imalo uticaj na kvalitet života.

Činjenica je da u ovom trenutku, ovaj strah ne trpite samo Vi, već trpimo svi, kolektivno, da ne kažem globalno. Želeo bih i kao lekar, i kao neko ko veruje u nauku, da izrazim veru da će vakcinacija uroditi plodom i da ćemo se svi do kraja godine vratiti u normalnije tokove života, što će nadam se usloviti da i ovaj globalni strah popusti. Strah koji je trajao godinu dana navodi nas na činjenicu da se moramo prilagodjavati, da moramo tražiti alternative kada je posao u pitanju, da moramo biti kreativniji, da bi bilo pametno prilagoditi svoj rad trenutnim potrebama i ograničiti dugoročne planove, sopstvene želje i htenja, jer oni su u ovakvim situacijama izmaštana stvar I kamen spoticanja. Razmislsite kako na dnevnom nivou možete ostvariti neki cilj I nešto stvoriti. Ne pridajite toliko vremena razmišljanju o tom strahu jer će vas tako uvući u začarani krug iz koga ćete se teško izvući u tom momentu, a umesto toga iskoristite to vreme da osvestite svu vašu kreativnost i sve Vaše talente kao preventive u nadi da će Vas gubitak posla u period pandemije ipak zaobići.

  • Moje pitanje je kako da se nosim sa svakondnevnom anksioznošću od koje patim od svoje 14 (sada imam 23). Ranije sam bila anksiozna zbog konkretnih stvari i REBT terapija je dosta pomogla, ali ne znam šta da radim kada sam anksiozna bez posebnog razloga. Pijem lekove, ali ne pomažu uvek. Hvala unapred

Pretpostavljam da je u Vašem slučaju pandemija stvorila efekat pojačavanja anksioznosti, pogotovo anksioznosti koju opisujete (koja nije konkretna). To što trenutno mislite da anksioznost dolazi bez nekog određenog razloga ne znači da nema svoj okidač negde u dubini i ne znači da se simptomi zaista javljaju bez razloga. Možda ih trenutno Vi ne primećujete onako kako ste ih nekada lakše primećivali . REBT zaista odlično pomaže kada su u pitanju iracionalna uverenja I kao što kažete imate dobro iskustvo, ali bi valjalo sa psihijatrom da revidirate medikamentoznu terapiju.

U ovom Vašem slučaju ja bih Vam predložio i vođenje dnevnika simptoma jer se na taj način mogu dobro evidentirati određene zakonitosti po kojima se ovaj Vaš simptom sada pojavljuje. Svakako ovo možete uraditi ponovo i sa psihoterapeutom na psihoterapiji i to Vam zaista i savetujem, ali Vam mogu ponuditi da mi pošaljete email koji se nalazi na mom sajtu, pa ću Vam proslediti jedan primerak moje elektronske knjige “Vodič kroz emocije” u kome se nalazi šablon jednog takvog dnevnika koji možete koristiti. Svakako za tumačenje dnevnika i evidenciju bi bilo bolje da se obratite stručnoj osobi.

  • Kako steći samopoštovanje, ako od malena nismo imali nikog ko bi nam to pokazao, samo naprotiv, ljude koji i sebe i druge kinje time da ništa nije dovoljno dobro i niko dovoljno dobar (jer su i oni tako učeni), i mi smo stalno kreirali situacije koje nam to pokazuju i zbog kojih još više upadamo u to nepoštovanje sebe? Sad, u toku pandemije, mi je sve ovo isplivalo i dovelo me do rečenice, da bih nekako podigla sebe iz besmisla u koje sam upala „uspeh je i što živiš, a ne moraš da živiš“ jer me proganja i osećaj neuspeha. Trenutno nemam novca za psihoterapiju, a imam i uvjerenje da ako za nešto nemam novca to mi ne treba, odnosno mogu i na drugi način doći do odgovora pa sam tako kreirala ovaj način. Interesantno mi je kako vidim kako kreacija radi, a ne mogu da kreiram više i bolje. Ili je i to samo uverenje? Hvala na celoj ideji i odgovoru.

​Samopoštovanje koje nije izgrađeno kroz role modele (uzore) u prošlosti, je moguće podići na viši nivo ali traži pre svega dobro razumevanje sopstvenog slučaja, strpljenje i konstantan trud. Bitna je i svest o tome da u određenim trenucima prepoznate svoje stanje smanjenog samopoštovanja i pokušate da postavite granice.

Pošto je nemanje granica ili slabo izgrađene granice jedan od glavnih razloga za gubitak samopoštovanja, onda je prvi savet upravo to, da se kroz asertivnu komunikaciju pokuša u svakom sledećem trenutku uspostaviti granica prema drugim osobama. Pošto ne poznajem Vašu prošlost i direktne uzročnike za Vaš problem posavetovao bih Vam i bolje upoznavanje sebe, introspekciju, kao i bolje upoznavanje svoje porodice i njenog samog funkcionisanja. Često je uzročnik gubitka samopoštovanja i smanjena tolerancija na kriticizam koji Vas okružuje, treba naučiti prihvatiti kritike. Probajte da kroz poštovanje drugih ljudi steknete uvid kako više poštovati sebe. Naravno, praštanje u ovom Vašem slučaju igra jednu od ključnih uloga.

Razmislite o psihoterapiji i iz nekog drugog ugla. Psihoterapija nije nužno skupa, cene variraju a Vama bi puno značila. Svakako tu su i psihoterapeuti u edukaciji, psihoterapeuti savetnici i pod supervizijom koji rade dosta jeftinije, a puni su entuzijazma i znanja, a željni iskustva.

  • Kako se lako uspavati i odagnati stotine misli koje vas zapljuskuju dok vam u stomaku leži očekivanje tela da potone u san?  Kako?!  Vrlo često mi se desi da legnem u normalno doba i da jednostavno sam sa sobom i svojim obavezama, idejama, mogućim scenarijima lutam satima budan 100%! ( vlasnik sam privatne firme pogođene Covid om, biznis je na ivici a imamo 38 zaposlenih, imamo dvoje sjajne dece i gomilu odloženih plaćanja koja polako dolaze na naplatu… a posao i dalje stoji. Zaposleni se bune zbog niske plate i polako odlaze… Deca u školi željna pažnje… Prijatelji i rodbina jednostavno ne postoje za nas.) Ovo pitam jer pored svega navedenog nedostatak sna mi kida poslednje niti koje me drže u jednom komadu. Hvala!

Činjenica je da u ovom trenutku, ovaj strah ne trpite samo Vi, već trpimo svi, kolektivno, da ne kažem globalno. Želeo bih i kao lekar, i kao neko ko veruje u nauku, da izrazim veru da će vakcinacija uroditi plodom i da ćemo se svi do kraja godine vratiti u normalnije tokove života, što će nadam se usloviti da i ovaj globalni strah popusti. Strah koji je trajao godinu dana navodi nas na činjenicu da se moramo prilagodjavati, da moramo tražiti alternative kada je posao u pitanju, da moramo biti kreativniji, da bi bilo pametno prilagoditi svoj rad trenutnim potrebama i ograničiti dugoročne planove, sopstvene želje i htenja, jer oni su u ovakvim situacijama izmaštana stvar i kamen spoticanja. Razmislsite kako na dnevnom nivou možete ostvariti neki cilj i nešto stvoriti. Ne pridajite toliko vremena razmišljanju o tom strahu jer će vas tako uvući u začarani krug iz koga ćete se teško izvući u tom momentu, a umesto toga iskoristite to vreme da osvestite svu vašu kreativnost i sve Vaše talente i pokušajte proaktivno da pristupite svim ovim novim problemima, korak po korak, dan po dan.

Što se tiče spavanja i hiperanalitičkog uma sa kojim imate problema, a zbog koga imate problem da utonete u san, predlažem nekoliko saveta. Pre svega da pripreme za spavanje počnete na vreme, maker dva sata pre spavanja. Večera ne bi trebala da bude posle 20h. Posle večere ugasite sve mobilne telephone i lap topove i nemojte ih paliti do ujutru. Iskoristite sat vremena pred spavanje da popričate sa članovima porodice. Kada legnete u krevet savetujem Vam jednu tehniku koja se pokazala u praksi kao jako delotvorna.

Najveću grešku koju pravimo kada ne možemo da zaspimo zbog hiperanalitičkog uma je taj što se nerviramo i svađamo sa tim mislima. Mi u tim trenucima razmišljamo koliko nas to trenutno muči, kako nas sutra čeka naporan dan, a nećemo se naspavati … I onda terame sebe da spavamo. Probajte obrnuto, da terate sebe da ostanete budni! Znam da Vam zvuči paradoksalno, kao što i jeste, ali ume da bude delotvorno. Sigurno Vam se nekada desilo da ležite na kauču, gledate film i u jednom trenutku Vam se prispi iako je film dobar i napet. U tom trenutku Vi pokušavate da naterate sebe da ostanete budni, ali ne uspete u tome i zaspite na pola filma. Zašto? Zato što ste terali sebe da ostanete budni. Princip je isti po kom funkcioniše ova tehnika, tako da se nadam da ćete je uspešno izvesti i da će Vam pomoći.

  • Poštovani,  Imam 29 god. I još uvek imam onu dečiju nestrpljivost. Ako treba nešto da se uradi, ja to moram sada i odmah. Nemam kontrolu u odlaganju i čekanju neke situacije. Prost primer. Ako sam video da mi je supruga kupila poklon za novu godinu 20 dana pred 31. januar, imam toliku potrebu da saznam sta je, da sam spreman da istražujem i zapitkujem konstantno….Prestanem da se interesujem tek kad zaboravim na to. Sledeći primer je taj da kada čitam neku knjigu i naiđem na deo koji mi je dosadan, ostavim knjigu, zaboravim na nju, i mnogo puta uzmem drugu da čitam….ima još sličnih situacija…tipa ranije kada sam studirao, pa javljao se prvi na ispitima za propitivanje itd itd…Znam da se strpljenje uči godinama, ali ja ne znam kako ni odakle da počnem…Da li možda imate neki savet? Unapred hvala.

Postoji puno profesionalnih tehnika I mogućnosti da prevaziđete problem nestrpljenja i najbolje je da to uradite sa nekim ko je stručan. To ne obuhvata samo bihejvioralne tehnike već i pronalaženje okidača i korena problema koji opisujete, a koji Vam narušava kvalitet života.

Jedna tehnika koju možete pokušati sami da uradite je da napravite dugačku listu stvari koje volite da radite u slobodno vreme. Tu mogu biti određene stvari koje provereno znate da volite da radite, kao i neke stvari koje biste voleli da probate jer niste nikada do sada probali ili ste poslednji put probali nekada davno. Pošto ste pomenuli da Vam se focus promeni kada “zaboravite na to”, svesnost ove liste, koja bi trebala da Vam bude uvek na dohvat ruke će Vam pomoći da ranije u odnosu na pre, čim prepoznate svoju nestrpljivost prebacite focus na neku aktivnost sa spiska.

  • Potrebna mi je pomoć u izboru psihoterapeuta. Naime, većina je sada online što mi uopste ne odgovara, potreban mi je neposredan kontakt. Neko čija je oblast rada depresija, anksiozni napadi.. Ako ne možete po imenu da preporučite, dosta bi mi značili saveti kako da sama izaberem nekoga ko mi odgovara. Hvala!

U izboru psihoterapeuta je jako bitno da nakon prve seanse već osetite ta li sa njim imate dobru energiju i kontakt ili ne. Da razmislite da lip red tim terapeutom imate svo poverenje i slobodu da se otvorite i da li osećate da bi on mogao da Vam bude podrška. Nije ništa strašno ako ljudi menjaju terapeute i pokušavaju da sistemom eliminacije pokušavaju da nađu pravog. Informišite se na internetu o psihoterapijskim pravcima, pa ako Vam se neki posebno svidi ili se prepoznate u njemu, možete pronaći terapeuta iz tog terapijskog modaliteta.

Mene možete kontaktirati preko mog web sajta www.markojovasevic.rs pa Vam mogu preporučiti nekoga za koga znam da trenutno prima pacijente uživo.

  • Loše sam, nesrećna. Gde god se osvrnem nedaće. Sinovi me najstrašnije vređaju i otimaju novac, prijatelji gladni bez podrške. Putovanje od naselja Galenika do sledeće stanice traje i traje, za to vreme se sva gasna isparenja koji ispuštaju vozila stusti na naselje koji je ionako preterano zagađeno. Na trgu u naselju još uvek nešto što bi trebalo da je ukras/jelka/na ogromnoj betoniranoj žardinjeri, koja bi trebalo da je puna cveća. Kako je došlo do toga da o regulaciji saobraćaja, o životnoj sredini, o dobrobiti građana o svemu važnom odlučuju neznalice, nemoralni, dunsteri koji odluke potpisuju udovima a njima izgleda i razmišljaju. Molim psihoterapeuta da mi odgovori sta da uradim da se osećam bolje? Možda da odem, ili oni da odu ili…….

Razumem i saosećam sa Vašom trenutnom situacijom. Baš namerno i pišem trenutnom iz razloga što život konstantno teče i konstantno se menja, na nama je da pratimo te promene i da im se prilagođavamo.

Pokušajte da što manje partite medije, pogotovo one koji Vas čine da se osećate neprijatno. Na moment pokušajte da se konektujete sa periodom kada Vam je bilo bolje I kada su stvari izgledale bolje i optimističnije i razmislite, odgovorite sebi na pitanje, šta sam to tada radial drugačije? Kako i da li to mogu da primenim i danas? Pokušajte da budete podrška Vašim prijateljima koji nemaju podrške, na taj način ćete im pomoći da se malko bolje osećaju, to Vam može stvoriti osećaj ispunjenja I pozitivne energije, jer pomoći drugima zna da bude lekovito. Obratite se psihologu u Domu zdravlja ili potražite neke od centara koji Vam mogu ponuditi besplatno psihološko savetovalište. Moj preporuka je da nekako dođete do knjiga Viktora Frankla koje mogu biti velika uteha i energija u situaciji u kojoj se nalazite, a koju ste opisali u poruci.

  • Poštovani, da li su anksioznost, kao i napadi panike posledica bolesti nervnog sistema ili npr. poremećenog rada hipofize, ili to nazovimo stanje, ima isključivo vezu sa mislima i našom podsvesti?

Poštovanje, Anksioznost se ne može gledati totalno podvojena od drugih simptoma. Postoji nekoliko varijanti i ugla posmatranja kako možemo gledati na anksioznost. Ako isključimo sve fiziološke, tj. patofiziološke razloge nastanka simptoma (to radi lekar tako što obavi detaljne preglede) onda možemo pričati o anksioznosti, koja nekada može dolaziti iz našeg svesnog dela, može biti iracionalna, a može biti i iz podsvesti, tj. ukorenjena zbog iskustava iz prošlosti. Takođe, anksioznost može da postoji i u situacijama kada osoba zaista ima određeni patofiziološki problem, tada praktično ima strah od nečega što joj je poznato da zaista ima kao dijagnozu ili simptom (problem sa štitnom žlezdom, hipofizom … bilo koja druga bolest …)

 

close
Psihološko savetovalište na portalu Danasa: Vi pitate, Marko Jovašević odgovara 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.