Danas, kada nas na srpskoj strani mnogi ignoranti uveravaju kako im je istina o „Oluji“ oduvek bila poznata, autora knjiga na koje mislimo niko se gotovo i ne seća, a zaboravljaju se i ravnodušnost ili prećutkivanje s kojima je svaka od njih bila propraćena.

ZLOČINI KOJI SU PREĆUTANI

U pitanju su posve različiti autori i potpuno različite sudbine njihovih knjiga. Vremenski, prvi je, i bez čekanja famozne istorijske distance, o zlu i strahotama „Oluje“ progovorio hrvatski i italijanski pisac i novinar Đakomo Skoti, koji živi i radi u Rijeci i Puli. Njegov optužujućim činjenicama i svedočenjima krcat dnevnik, sa zapisima od 5. avgusta 1995. do 9. februara 1966, pojavio se u Italiji već septembra 1996. godine pod naslovom „Croazia, Operatione Tempesta: La ‘liberatione’ della Krajina ed il genocido del popolo serbo“. U kratkom uvodu on kaže da je posle pobedonosne operacije hrvatske vojske zanimanje stranih medija za ono što se dogodilo sa srpskim izbeglicama i Krajinom skoro sasvim nestalo i da njegov dnevnik popunjava tu prazninu kao „dosije o onome što se dešavalo posle 8. avgusta na 10.000 i više kvadratnih kilometara Krajine, koji čine 22% Hrvatske, teritorije koju je opustošila operacija ‘Oluja’ i druge ‘nepogode’ što su se okomile na te krajeve iz kojih je iskorenjen jedan narod, koji je tamo živeo pet vekova“. Dnevnik je, dodaje još, „pisan da bi sačuvao sećanje na zločine koji su prećutani ili za koje se nije znalo“ jer: „Pod ugašenim reflektorima, besnele su palikuće, pljačkaši, ubice.“ Niko ih, kako se pokazuje na stranicama dnevnika, u izvorima poteklim iz „prve“ ili „druge ruke“, nije u tome sprečavao. Štaviše, u atmosferi progona i zatiranja Srba, zločini su, ako ne i podsticani, ostajali nekažnjeni, bez obzira na to da li su ih činili civili ili pripadnici policijskih, vojnih i paravojnih formacija.

„ANTIHRVATSKA“ KNJIGA

Iako objavljena u inostranstvu i na stranom jeziku, Skotijeva knjiga je u nekim političkim i intelektualnim krugovima u Hrvatskoj izazvala pravu uzbunu i satanizaciju. Autor je takođe bio izložen javnom linču, a od nekih domoljuba i fizički napadnut. No, glas o pojavi „antihrvatske“ knjige brzo je stigao i do patriotske lige u Beogradu i odmah je pala odluka o njenom hitnom prevođenju i izdanju na srpskom jeziku. Obezbeđenje autorskih prava obavljeno je munjevito, a od prevodioca (prof. Predraga Delibašića) traženo je da radi maltene dan i noć. Pod direktorskom i glavnouredničkom palicom Čedomira Mirkovića, knjigu je trebalo da lansira „Prosveta“, ali čitav posao se izjalovio onog časa kada su urednici i njihovi politički tutori pročitali rukopis i uvideli da Skotijev dnevnik registruje, u odgovarajućem međuodnosu, i ratni krimen krajiških Srba i njihovih vođa a, što je bilo najgore, i Slobodana Miloševića i vrha JNA. Lektorisan i za štampu pripremljen rukopis završio je tako na groblju onih koje je „Prosveta“ odbila. U skladu s devizom da rukopisi ne gore, prevodilac ga je neku godinu kasnije ustupio Danasu, koji ga je feljtonizirao gotovo u celini. To, međutim, sledećih petnaestak godina nije bio podsticaj nijednom srpskom izdavaču da ga publikuje kao knjigu. Tek uoči prošlogodišnjeg Sajma knjiga objavili su ga, kao saizdavači, beogradsko „Otkrovenje“ i Srpsko narodno vijeće (SNV) iz Zagreba. Naslov srpskog izdanja (sa pogovorom dr Žarka Puhovskog) je: „Hrvatska operacija Oluja: ‘oslobađanje’ Krajine i etničko čišćenje Srba“. Sem prikaza u Danasovom specijalnom izdanju za Sajam knjiga (autor dr Milorad Pupovac, predsednik SNV), jednog teksta Slobodana Kljakića u „Politici“ i impresivne promocije u Kolarčevoj zadužbini (učesnici: Savo Štrbac, Dušan Janjić, prevodilac i autor), srpska kulturna i društvena javnost njenu je pojavu praktično prećutala.

SRPSKO MINISTARSTVO NE DA POMOĆ

Pre toga, ministarstva kulture (i informisanja) i dijaspore odbila su da makar simbolično pomognu njeno štampanje. Jedan ministar kojem su, inače, usta puna srpstva, i kojem se knjiga dopala nije se usudio doći ni na njeno predstavljanje zbog straha da bi ga predsednik države zbog toga „ispalio kao iz topa“. Navodna „prezauzetost“ sprečila je i predstavnika zagrebačkog saizdavača da dođe na beogradsku promociju „Oluje“. Ignorisanje je, izgleda, ovde još uvek sudbina svakog štiva o ratovima 90-ih ako nije pogodno za nečije samopromocije ili podložno političkim manipulacijama i raspirivanju antihrvatskih i inih osećanja. A takvima je tek, kako se po mnogo čemu da zaključiti, pun kufer i izbegličkih muka i problema.

NEKAŽNJAVANI I TOLERISANI

„Autobiografski zapisi“ (Zagreb, 2000), obimno memoarsko delo akademika Stanka Lasića, jednog od najvećih živih hrvatskih intelektualaca, samo se fragmentarno, u jednom poglavlju, bave „Olujom“ i zločinima koji su se u njoj i posle nje dogodili, ali su u hrvatskoj javnosti doživljeni kao njeno skandalozno i neoprostivo oskvrnuće. Kao besprizivna osuda koja je došla sa potpuno neočekivane strane. „Ja sam“, piše, između ostalog, Lasić, – „za razliku od svog naroda, u njegovoj golemoj, pregolemoj većini, za razliku od meni bliskih i dragih osoba – odmah procijenio ‘Oluju’ kao najveći hrvatski promašaj, a ne kao veličanstveni događaj odnosno kao ‘nešto najveličanstvenije što je imao domovinski rat’, kako je o tome govorio Zvonimir Červenko, načelnik Glavnog stožera Hrvatske u vreme operacije Oluja“. Bio je, kaže, protiv takve vojne „operacije“ jer se bojao da će u njoj doći do punog izražaja oni postupci koji su zataškavani, nekažnjavani i tolerisani sve vreme rata i o kojima javnost nije bila dokraja upoznata, ali se ipak znalo da hrvatske vojne i civilne operacije nisu bile bez zločina. Kad na njih podseća, Lasić pominje Pakračku poljanu, Koranski most u Karlovcu, Gospić, ubistva civila po selima i gradovima, osobito u Osijeku, Sisku, Karlovcu i Splitu, ali i u Zagrebu (praćena i silovanjima, slučaj Zec), rušenje srpskih kuća (koje su, veli, pokušali spasavati kukavičkom krilaticom, ne rušite, dobro će nam doći), dizanje u vazduh crkava i sedišta crkvenih vlasti, pljačkanje tuđe imovine.

ZLOČINCI KAO HEROJI

U svakom slučaju, Oluja je za Lasića značila „zadnju kap u prepunoj čaši“, posle nje zločinci su slavljeni kao heroji i čitava ta „sramota“ ovekovečena je u Danu Domovinske zahvalnosti. „Čista groteska“, zapisuje, rezignirano, Lasić. U jednom od „odbrambenih“ intervjua datih posle ovakvih kvalifikacija Oluje, Lasić će, povodom suđenja nekim hrvatskim generalima (konkretno, generalu Blaškiću), zločine počinjene u Domovinskom ratu sagledati i iz šire, principijelne perspektive i, shodno tome, imenovati i najodgovornije za sve grehe Domovinskog rata: „Tri su groba glavni krivci… Mate Boban, mali krivac, Gojko Šušak, veliki krivac, Franjo Tuđman, najveći krivac…“ Takva osuda izrečena je, dakle, čitavu deceniju pre haške presude.

Dok je topništvo bilo vrelo

Ako se Stanku Lasiću, i pored svega, prigovaralo što je njegova oštra ocena „Oluje“ došla post festum, u slučaju dr Stipe Šuvara, autora knjige „Hrvatski karusel“ (Zagreb, 2003), tako nešto je nemoguće. On je, naime, još (1995) dok je topništvo koje je granatiralo Knin i Krajinu bilo takoreći vrelo, u svom listu „Hrvatska ljevica“ takođe pisao o farsičnoj mitologizaciji Oluje i izražavao sumnju u njene stvarne domete.

Nastavak sledeće srede