Prvo pitanje je – imaju li građani nekog entiteta pravo da samostalno odluče o svom izdvajanju iz države unutar koje taj entitet egzistira? Odgovor se obično svodi na formalno-pravno pitanje da li u Ustavu određene zemlje takva mogućnost postoji ili ne. Takođe, obično se ističe da je referendum u Škotskoj bio proizvod (višegodišnjeg) demokratskog procesa, ali se pri tome zaboravlja nekoliko važnih činjenica. Pre svega se zaboravlja da u momentu pokretanja savremene kampanje za nezavisnost Škotske Škoti nisu imali ustavno, odnosno zakonsko pravo na referendum o nezavisnosti. Prvi korak ka ostvarivanju tog prava je bio Zakon o devoluciji, koji je 1979. godine Vlada Velike Britanije donela nakon referenduma koji su održani u Škotskoj i Velsu. Ovim zakonom je Škotska dobila pravo na svoj parlament, što je otvorilo mogućnost da se 21. marta 2013. godine, nakon dogovora škotske vlade i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, definiše predlog Zakona o referendumu o nezavisnosti Škotske koji je u škotskom parlamentu usvojen 14. novembra 2013. i na koji je Elizabeta II dala svoj kraljevski pristanak 17. decembra 2013. Prema tome, pravi odgovor na postavljeno pitanje bi bio: u demokratskim zemljama u kojima građani nekog entiteta žele izdvajanje iz države unutar koje postoji njihova regija/entitet, pravo na izdvajanje se može steći kroz demokratski proces i dogovor dve strane. Ovakav odgovor ujedno znači priznavanje prava građana neke regije („entiteta“) da njihov zahtev za preispitivanje položaja unutar države bude tretiran kao legitiman, a ne kao neprijateljski, usmeren na „razbijanje države kao celine“. Pažljivom analizom stvarnih činjenica, kojoj mediji i ostrašćena masa većinom nisu skloni, da se zaključiti da nezavisnost Škotske nije bila osnovni zahtev sa kojim se krenulo. Kao i u slučaja Kosova devedesetih, prvobitni zahtev Škota iz 1979. godine nije imao za cilj nezavisnost Škotske, već devoluciju dela vlasti sa parlamenta Velike Britanije na Škotsku, odnosno – suštinski se svodio na zahtev za većom autonomijom Škotske. Zahtev za referendum o nezavisnosti Škotske se prvi put pojavio kao jedna od četiri mogućnosti u „belom papiru“ predloga Zakona o referendumu iz 2009. godine. Na kraju tog procesa stoji Zakon o referendumu koji je usvojen 2013. godine. Teško je, prateći ovu hronologiju, ne podsetiti se da ni tokom raspada SFRJ, niti u procesu osamostaljivanja Kosova, na početku niko od relevantnih političkih subjekata nije imao kao zahtev nezavisnost, već veća prava republika unutar federacije, odnosno – veći stepen autonomije pokrajine unutar republike. U svim ovim, kao i u mnogim drugim primerima, neusvajanje, ili neblagovremeno usvajanje zahteva za većim stepenom autonomije, vremenom se postepeno, pod pritiskom javnosti pretvarao u zahtev za nezavisnošću. S druge strane, zemlje koje nisu imale snage da nađu sistemske mogućnosti da razreše ova pitanja, raspale su se, kao što se raspala SFRJ ili SSSR. Čini se, stoga, da su demokratski procesi, kao sistemski model ustanovljavanja odnosa između delova i celine, jedini koji obezbeđuju opstanak države kao celine i to kroz devoluciju vlasti. Takođe je primetno da vreme uvek radi sa delove, a ne za celinu. Svako odugovlačenje postepeno dovodi do radikalizacije zahteva u pogledu traženog stepena samostalnosti, kao i u pogledu procenta građana koji se za to zalažu.

Drugo pitanje koje škotski referendum nameće je: Da li je princip nepromenljivosti granica održiv? Stav Evropske unije, većine pojedinačnih evropskih država i SAD, da su granice nepromenljive, kao najvažniji argument ima stabilnost koju „nepromenljivost granica“, navodno, obezbeđuje. S druge strane, savremena istorija je pokazala da je najvažniji princip Evropske unije i SAD – prihvatanje realnosti. Ma koliko bili protivnici raspada SFRJ, i jedni i drugi su ubrzo nakon osamostaljenja Slovenije postali vatreni zagovornici osamostaljivanja jugoslovenskih republika. U istom pravcu su se stvari odvijale i u pogledu Kosova, a čini se drugačije neće biti ni u pogledu Krima. Potrebno je samo da prođe dovoljno vremena, da se dođe do tačke kada je jednostavnije prihvatiti učinjeno i priznati stanje stvari na terenu, nego isterivati princip, čija primena bi značila nove konflikte i nove probleme. Republika Srpska je danas veoma daleko od osamostaljenja, mada je jasno da će i Evropa i SAD to prihvatiti, ako se stvari na terenu budu tako odvijale da je jednostavnije priznati nego ne priznati.

Ostavimo li na stranu ovo pitanje „elastičnosti“ Evropske unije i SAD, ostaje nam da svakako primetimo formalnu uzdržanost EU u vezi sa škotskim referendumom. Jasno je da je EU pre medijskih eksperata shvatila da ima procesa u koje se ne sme mešati, jer bi svako mešanje moglo u velikom meri da podupre one stavove javnog mnjenja koji se najmanje dopadaju Briselu. Imajući u vidu dosadašnje tokove koji su odlikovali zaokrete Evropske unije prema nekim drugim „nepromenljivim principima“, moguće je da je formalna uzdržanost EU samo deo faze priprema tokom kojih će se ozbiljno preispitati koji princip vodi opstanku, a koji rastakanju Evropske unije. Sasvim je moguće da se dođe do zaključka da bi najpouzdaniji način da se postojeće evropske države sačuvaju od raspada bio upravo britanski model, uz neke korekcije. To bi značilo ne samo dozvoljavanje, već i podupiranje demokratskih procesa, koji će dovesti do većeg osamostaljivanja regija unutar većine evropskih država, pri čemu će osnovni benefit biti smirivanje tenzija i očuvanje postojećih država kao celina. U suprotnom, svakako ne danas, možda ni sutra, ali u veoma bliskoj budućnosti, većina evropskih država će, ne budu li se ti procesi otvorili, doživeti isti scenario: postepenu radikalizaciju zahteva, praćenu povećanjem broja građana koji se zalažu za tu opciju. Time dolazimo do dela odgovora na postavljeno pitanje, koji bi glasio: Države koje dozvole svojim delovima da se izjasne o sopstvenoj političko-ekonomskoj i svakoj drugoj poziciji unutar države, imaju veće šanse za opstanak nego one koje to ne dozvole svojim građanima.

Gde smo, u svim tim procesima – mi? Da li je dobro 2014. godine stavljati pod tepih pitanje položaja Vojvodine unutar Srbije? Šta će nam doneti ignorisanje ovog pitanja, a šta sve veća satanizacija onih koji ga postavljaju? Hoće li Srbija, kao i puno puta do sada, nastaviti da ignoriše dominantne procese unutar države, koji se poklapaju sa onima u svetu oko nas, uverena u svoju „specifičnost“, koja joj služi kao opravdanje da zavlači glavu u pesak, sve dok joj uzavreli pesak ne eksplodira u lice?

Odgovori na ova pitanja ispisaće novu istoriju Vojvodine. I novu istoriju Srbije.

Proces koji će trajati i potresati celu zemlju

Mnogi Škoti danas se osećaju prevareno, jer su poverovali Kamerunovim obećanjima, a već je jasno da će, čak i ako postoji volja da se ona realizuju, to biti proces koji će dugo trajati, potresati celu zemlju i da se neće zaustaviti samo na Škotskoj. Takođe je jasno da bi većina Škota, da nije bilo tih obećanja, verovatno ipak glasala za nezavisnost. Čini se i da su sistematsko zastrašivanje građana od ekonomskih problema koje će Velika Britanija i njene najveće kompanije „morati“ da svale na Škotsku, zaključno sa mogućnošću da Škotska bude prinuđena na „regularan“ put konkurisanja u Evropsku uniju, bili vešto ukomponovani u žestok politički marketing. Drugi potez, koji nema takvu težinu, ali je imao slično dejstvo je javno (na Tviteru) opredeljivanje Endija Marija za nezavisnost. Na kraju, referendum je pokazao da uticaj popularnih ličnosti ne može da nadmaši politički marketing. Događaji nakon referenduma, pak, pokazuju da politički marketing može samo kratkoročno da zaustavi, ili promeni, neke značajne ishode. Dugoročno, za Marija će i dalje navijati i Englezi i Velšani i Škoti, ali će Kamerunova vlada morati da ispuni marketinški olako data obećanja. Ili ih neće ispuniti, ali će to verovatno značiti prekid započetih demokratskih procesa i otpočinjanje procesa koji će u sebi imati znatno manji sadržaj demokratičnosti.

 

Autorka je predsednica Vojvođanskog kluba