Foto: Matea Milošević / Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković

Ovako je Stanislav Vinaver započeo svoj intervju sa pesnikom Milanom Rakićem objavljenim u listu Ideje 1934. godine.

“Pitate me o vremenu u kom živimo? Uvek su vremena bila pogodna za književna stvaranja. …Vrlo složena i živa intelektualna aktivnost primećuje se i kod nas. Nikada se nije toliko pisalo, raspravljalo, nikada interes nije bio probuđen kao danas”.

Na Vinaverovu upadicu da postoji mišljenje o našem književnom zastoju, na koji neki žele da ukažu, Rakić odgovara:

“Ne, ne vidim nikakav zastoj. Pre bi se moglo reći da se naša književnost nije stabilizovala. Svi mladi posle rata, još nisu pružili ona dela, koja se od njih mogu očekivati. …Mislim da će se ta dela videti i osetiti tek posle dvadeset godina”.

Tokom razgovora pesnik je govorio i šta misli o našoj prozi. Na pitanje Stanislava Vinavera, koji bi naši pisci mogli da nas predstavljaju u Evropi, Rakić odgovara:

“Na primer Bora Stanković. Ali znam na izust i čitave pripovetke Laze Lazarevića, koji je pored Bore Stankovića i Dučića, najznačajniji pisac naše književnosti”.

Kao pesnik, Rakić nije mogao a da se ne osvrne i na poeziju.

“Što se tiče nove poezije, otvoreno priznajem da mi je tuđa, pošto je ametrična. Zanatski sam se interesovao za modernu poeziju, i priznajem da u njoj nisam uspeo da pronađem lepotu i vidim kakvu korist. Ne nalazim da ona ima više zamaha od stare poezije, jer treba znati da je vezani stih isto toliko slobodan. Niko ne mora da piše Dučićev ili Pandurovićev stih, ali je dvanaesterac, na primer, toliko elastičan! Svaki nađe pogodan stih prema sebi”.

Preda mnom se gubio nežni pesnih melanholije, a rasla pojava odlučnog i iskusnog borca za narodne ideje. Shvatio sam toga časa svu njegovu inspiraciju iz onog ciklusa pesama kao što je “Na Gazimestanu”. Sedeo sam pred čovekom velikog vremena naše nacionalne borbe na jugu, koji toplo oseća vrednost tradicije u jednom narodu, zabeležio je Vinaver.

“Kod nas je tradicija još vrlo živa. Ona može da živi vekovima. …Eto nisam mogao posle svega da prepoznam ni Kosovo, ni Skoplje, čak ni ulicu u Skoplju, u kome sam u svoje vreme stanovao, i u kome je bio naš konzulat. …Bilo je to vreme kada je u Kosovskoj Mitrovici jedini ženski šešir nosila gospođa Rakić, što je izazivalo senzaciju…”

Gospodin Rakić se sa tugom sećao prošlosti.

Čitava skada ljudi koji sada pripadaju istoriji, kao da mu je lebdela pred očima. I kaluđeri iz Peći i Dečana, i komite koje su se nekada molile bogu na jutrenju u usamljenoj Gračanici, oživeli su tog trenutka, u salonu ovog finog tumača narodne duše, izvezeni u njegovim stihovima, a sačuvani u njegovom srcu, kao freske u hramu.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1939. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Izdanja listova Vreme i Pravda nisu izašla 9, 10. i 11. april 1939. godine zbog Uskrsa te smo iz arhiva izabrali druga izdanja. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.

Povezani tekstovi