Foto: LjB

Ruže, venci, buketi cveća, po tome se staparski ćilim razlikuje od pirotskog. Svaka kuća koja ga je u zlatno doba ćilimarstva krajem 19. i početkom 20. veka imala smatrala se bogatom.

Žene su ga tkale na velikim razbojima u veličini dva sa dva, a devojke nosile u miraz. Danas gotovo da nema u upotrebi velikih razboja, a sve je manje i žena koja znaju da ga tkaju.

Katarina Dmitruk je jedna od nekoliko njih u somborskoj opštini koje uspešno čuvaju tradiciju.

– Za ovakav jedna ćilim treba po nekoliko meseci s tim da se oni ne mogu raditi na malim razbojima – kaže Dmitruk – mada i kada bi se radili radili bi se po narudžbini jer je izuzetno skup, 400 evra po kvadratu, s tim da se 80 centimetara uradi za mesec dana.

Žene su  nekada ćilime tkale u paru, a rok trajanja im je bio 100 godina, po 50 sa svake strane. Koliko je vremena i truda trebalo ponajbolje zna Smiljka Stajšić, najpoznatija tkalja u ovom kraju. Prvi ćilim je otkala 1968, a za jedan joj trebalo mesec dana “dobrog rada”. Znanje, kako kaže, ne može nikome da prenese jer tkanje nikoga danas ne zanima.

I baš iz tog razloga na očuvanju ovog kulturnog nasleđa još prošle godine počeli su aktivnije da rade Etno Mreža i NALED, kao i Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije. Tako je pokrenuta i inicijativa za zapošljavanje 1.000 žena iz ruralnih krajeva koje bi se uposlile na izradi rukotvorina.

– Ženama koje se bave ovim tehnikama dajemo priliku da rade i ostvare prihod od toga što rade, da se bolje osećaju, imaju više samopouzdanja – kaže Violeta Jovanović, predsednica Etno Mreže i direktorka NALED-a.

Rukotvorine ovih žena naši zvaničnici poklanjaju stranim  i to je, kako kaže Jovanović, najbolji način da im se pokaže da je to što one rade zaista vrednovano.

Jovanović napominje da se istovremeno radi i na tome da se u Beogradu, ali i drugim regionalnim centrima uspostave etno galerije gde će ti proizvodi biti dostupni svima nama, ali i turistima koji takve poklone traže, ali ne mogu trenutno da ih nađu.