Stariji od 65 godina večeras prvi put napolju: Šta da ti kažem, učim da hodam

S prvim mrakom Bulevarom kralja Aleksandra šetali su nogu pred nogu sami, u paru, sa komšinicama, vodeći kuče na uzici. Sa maskama na licu. Bulevar je najednom postao usporena verzija pravog sebe.

Gospodin u bež mantilu i štapom koji je pri svakom drugom koraku dodirovao tlo praveći ujednačeni ritam koji se u dnevnom ludilu nikada ne bi čuo zastao je kod semafora na Lionu gledajući preko puta ulice. Poznanica ga je pozdravila i upitala za zdravlje njega i gospođe.

“Gledam one restorane preko puta, ima ljudi, nisam znao da rade”, odgovorio je.

“Neka, neka.. Nego pitam kako gospođa”, pitala je ponovo. Klimnuo je glavom i nastavio dalje ka Cvetkovoj pijaci.

Par sa maskama navučenim gotovo do trepavica, držeći se ruku pod ruku, razgovarao je gotovo nečujno.

“Nismo dve nedelje izašli iz stana”, odgovorila je gospođa na naše pitanje koliko dugo nisu bili napolju. Poslednji put, pre dve nedelje išli su samo do prodavnice ranom zorom. Nije im toliko strašno, poštuju pravila jer se “mora”, a gospodin dodaje da žive u stanu, ali i da imaju terasu.

Na uglu Bulevara i Batutove starija gospođa uz pomoć štapa ide vrlo sporo. Kao da smo je prenuli iz sna pitanjem kako izgleda biti napolju posle dužeg vremena.

“Šta da ti kažem, učim da hodam”, govori i pokazuje štap. Krenula je nekih stotinak metara dalje, do pošte samo.

“Da vidim kakvo je radno vreme. Moram da imam neki razlog. Ponela sam iz stana plastične flaše koje su se nakupile, da ih bacim u kantu za reciklažu”, objašanjava. Živi u stanu, imaju dvorište, u kom nema mnogo šetnje jer je, tvrdi, baš nizbrdo.

Posle 20 časova i poslednjih autobusa koji su prošli, tišinu policijskog časa presecali su jedino dostavna vozila i policijski automobili. Neki su, u želji da izbegnu valjda bilo kakav kontakt, šetali šinama kojima tramvaji odavno ne idu.

Gospođa koja i ne izgleda da može imati više od 65 godina je ispred prodavnice nameštaja zagledala svaki izloženi komad. Upinjući se da vidi cene. Pojedini su zastajali ispred svakog izloga. Niko ne gleda na sat. Jedan stariji čovek, kaže, zna svoju rutu, i koliko mu treba za to, a i “neće valjda baš da zagledaju u minut”. Iz jedne od sporednih ulica na raskrsnicu izbija gospođa sa kučetom razmišljajući na koju će stranu.

“Nisam izašla mesec dana, punih mesec dana”, kaže.

Ali i ne žali se, dodaje.

“Radila sam u zdravstvu, ako struka kaže da tako treba onda treba da poštujemo. Vidite kako je svuda u svetu. Moramo da se pridržavamo svega”, naglašava dok je pas vuče na drugu stranu.

Pozdravlja nas, želeći svako dobro, a svaki pozdrav odjekuje praznom ulicom. Čak i oni koji razgovaraju to čine jako tiho, da ne poremete tišinu.

Za sat vremena, Bulevar se još više ispraznio. Oko 21 časa delovalo je kao da je većina iskoristila svojih pola sata. Novu priliku za to imaće u petak.