Foto: Bojan CvejićZakonom je propisana obaveza svih javnih ustanova da novinarima dostavljaju informacije od javnog značaja ukoliko im je to zatraženo, pa ipak, novinari taj posao često obavljaju na “nezvaničan” način, kaže urednik portala KRIK Stevan Dojčinović.
Među one koji, usled nezadovoljstva situacijom u kojoj se nalaze, dostavljaju novinarima podatke do kojih je nemoguće doći na zvaničan način ima i policajaca, i onih iz tužilaštva…
Kako tvrdi Dojčinović, ti ljudi nemaju nikakvu strategiju, nikakav specijalan plan, već su jednostavno “nezadovoljni situacijom” i na taj način pokušavaju da se izbore za pravdu.
“Ako se sećate, među prvim našim objavama bili su snimci ljudi iz vrha MUP-a. Tokom 2008. i 2009. godine naša policija je pratila Šarićevu grupu, a kada je jedan od vodećih ljudi iz Južne Amerike doputovao u Srbiju, oni su videli da se taj čovek našao na ručku sa njihovim šefom (Ivicom Dačićem), što je za njih naravno bilo šokantno”, podseća Dojčinović.
NJima ni tada, nastavlja Dojčinović, nije bila dozvoljena istraga o Raduloviću i da nije bilo medija, do toga ne bi ni došlo.
“U tom smislu mediji su ovde odigrali vrlo važnu ulogu”, ističe Dojčinović.
Kako naglašava, veliku stvar su uradili i “nezadovoljni ljudi iz sistema”, a da nemaju poverenja u KRIK, da nisu sigurni da će svi podaci biti provereni, teško da bi rizikovali.
Kao posao koji im je doneo najviše pritiska izdvaja priču o ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru.
“Saznali smo da je, nakon ubistva Zorana Đinđića dobio stan i nakon što smo uspeli da dođemo do tog ugovora, uvideli smo da je stan zaista prešao iz ruku Zemunskog klana u njegove nakon ubistva”, kaže Dojčinović.
Ova priča je, kako ističe, bila najmanje objavljivana, ali to je trenutak kada novinari KRIK-a počinju da se prate i prisluškuju.
“Tada smo saznali da je tadašnji direktor BIA Lončarov kum”.
Istraživanjem imovine predsednika države Aleksandra Vučića, počinje medijski linč od strane režimskog tabloida Informera, što su, kako kaže, za njih bili najteži trenuci.
Sada je malo “lakše”, ali političari su počeli da se suočavaju sa njima na drugačiji način – tužbama, kojih je ove godine bilo šest, a Nenad Popović ih je tužio četiri puta.
Novinarka Bojana Jovanović, u čijim je rukama projekat “Crna knjiga”, a koji se bavi političkim ubistvima u Srbiji, tvrdi da je ovakivih slučajeva sve više i da se vlast, govoreći da je stopa političkih ubistava nikad manja, “igra sa statistikom”.
“Ove godine do oktobra imamo više ubistava nego u prethodnih pet godina tokom cele godine”, ističe Jovanović.
Ideju pokretanja ovog projekta dala im je činjenica da su, ovakvim slučajevima, ugrožena bezbednost građana koji se nekad nađu u situaciji da budu “kolateralna šteta”.
“Nije jasno da li se i na koji način država bori protiv mafije, ubistva se i dalje dešavaju, a hapšenja nema. Ispada da je to samo još jedan marketinški potez ove vlasti. Nije ni moguće da država objavi rat mafiji jer je i sama deo tih kriminalnih veza”, smatra Jovanović.
Kao razlog što se kriminal iz Crne Gore sve više “seli” u Beograd ona vidi njihovo poslovanje u Beogradu, činjenicu da je u velikom gradu lakše obavljati radnje “neprimećeno”, ali i kontakte koje održavaju sa ovdašnjom vlašću.
“Mnogi mafijaši, poput Sebastijana Gice, nalaze utočište u Srbiji koja im dođe kao save heaven”, ističe ona.
Novinarka Dragana Pećo naglašava važnost istraživanja imovine, ne samo političara, već i njihovih članova šire i uže porodice, jer oni, kako kaže često prebacuju nekretnine na njihova imena pa je tako bilo i slučajeva “bogatih baka”.
Kao njihovu najvažniju priču izdvojila je “tetku iz Kanade”. Sve je, kako kaže, počelo istraživanjem Vulinove imovine, dok nisu došli do toga na koji način je kupio stan od 200.000 evra.
Ipak, priča o Lončaru nije objavljena ni na izložbi “Necenzurisane laži”.
“Iako su na toj izložbi objavljene sve naše priče, tu priču nisu smeli ni na izložbi”, ističe Pećo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
