Strategija prema Kosovu u senci stranačkih sukoba

a o strategiji Srbije o njenom opstanku na Kosovu. Javio mi se Slobodan Samardžić da objasni da Koštunica, budući da sutra neće biti na sastanku DOS-a, predlaže da projekt iznesem i objasnim njemu i nekolicini saradnika. Na početku sastanka dobio sam reč i, u kratkim crtama, izložio osnovnu sadržinu pristupa koji branim. Prvi uzrok sukoba je, ističem, sukob dva legitimna prava – istorijskog prava Srbije (ne svodi se na Srbe) i etničkog prava Albanaca. Drugi, demografska eksplozija Albanaca. Činioci kojima možemo dokazati prava su stanovništvo, privatno vlasništvo zemljišta i imovine, spomenici kulture. Činjenice da se srpske istorijske teritorije i albanska etnička područja ne podudaraju otvarale su mogućnost pomirenja dva prava. Otud strateška orijentacija na dva entiteta. Kao i posle svakog izgubljenog rata, i predajom Kosova nužna je reaktuelizacija dva predložena entiteta.
Generalna strategija – cilj je uspostavljanje dva entiteta. U srpskom entitetu Srbi i ostalo slovensko stanovništvo posednici su preko 60 odsto zemljišta u privatnoj svojini, imaju 57,1 odsto stanovništva i suvereni su baštinik većeg dela spomenika. Ne podela – jer je to stranputica. Međutim, cilj koji nema operacionalizovanu strategiju ustupa drugima prostor da ostvare svoju. Srbija ne sme ponoviti vreme Miloševića.
Prvi put prisustvujem skupu predsednika stranaka koje su činile opoziciju Miloševiću. I ranije sam prema njima imao rezerve zbog međusobnih svađa između predsednika stranaka. Javno sam rekao da se više sukobljavaju između sebe nego s opozicijom (SPS, Šešelj) ostavljajući ovima politički prostor za delovanje. Izostala je debata o strategiji Srbije kao odgovor na jasnu strategiju Unmika ka nezavisnosti Kosova. Umesto prve rasprave DOS o Kosovu, kako sam očekivao, reč je uzela R. Trajković, predstavnik koalicije Povratak, i umesto debate o strategiji napala je Čovića i Koordinacioni centar neuobičajenim vokabularom i bez argumenata. Ako sam dobro shvatio, suština je bila u tome da koalicija Povratak treba da bude samostalna u delovanju, a ne podređena Čoviću. Slično je govorio, mislim, i Radosavljević. O. Ivanović je upozoravao na posledice ovakve politike – razbijanje koalicije, ali ni reči o strategiji. O strategiji su progovorili Korać i Veselinov, ali bez osvrta na onu koja je izneta, tako da su više ličili na „slobodne strelce“ nego na predstavnike vodeće političke formacije u Srbiji. Strategija Srbije prema Kosovu na ovom skupu zamenjena je stranačkom politikom, čak personalnom.
Svilanović je intervenisao, obaveštavajući skup da je u razgovorima na visokom nivou stekao utisak da Štajner ima intenciju da počne da rešava status Kosova za vreme svog mandata. To je opasnost koju, smatrao je, treba sprečiti. Đinđić, kao predsedavajući, nije se upuštao u debatu, ali se snalazio u zaključcima. Ali, nijedan od ovih zaključaka nije dat kao činilac strategije, a o generalnoj strategiji – a to je bila suština uvodnog izlaganja – nije bilo ni pomena. Sukob stranačkih interesa zasenio je rešavanje sukoba na Kosovu. Te večeri sam poželeo da se Srbija što pre reši slučajnih stranaka i većine još slučajnijih predsednika.
28. april 2002. Džejms Lajon, predstavnik Međunarodne krizne grupe (ICG) za Balkan, izrazio je želju da se sastane sa mnom. Pre razgovora dobio sam publikaciju Putokazi za budućnost Kosova, Izveštaj Međunarodne krizne grupe za Balkan, Priština/Brisel, 1. mart 2002, u dve sveske. Politička grupa sastavljena od ličnosti koje nisu bez značaja (Ahtisari, Abramovic) iznosi stavove i predlaže uslovnu nezavisnost za Kosovo. Priprema za razgovor prerasla je u izradu mog sopstvenog stava o njihovom putokazu za Kosovo koji su nazvali „uslovna nezavisnost“. Napisao sam svoje razmišljanje i uputio Čoviću i još nekim odgovornim kojima bi moglo da koristi. Suprotstavljajući se «autoritativnom» stavu Krizne grupe hteo sam, još jednom, da potvrdim prednosti dva entiteta.
„…Rešenje posredstvom entiteta obezbeđuje sve prednosti koje ‘Putokazi’ ističu kao prednosti za ‘uslovnu nezavisnost’: isto kao i „uslovna nezavisnost“, otklanja neizvesnost oko statusa Kosova, isključuje ideju o povratku Kosova u Srbiju, i ne znači podelu Kosova. Međutim, dva entiteta nose prednosti koje ne pruža „uslovna nezavisnost“. Prvo, obezbeđuje ne samo opstanak, nego i masovni povratak Srba, Crnogoraca, i time ukidanje enklava. Drugo, omogućuje slobodu kretanja, bezbednost stanovništva i osnovne pretpostavke da zasnuju svoju budućnost na Kosovu. Treće, stvara uslove da Kosovo ponovo postane urbana multietnička regija. Četvrto, obezbeđuje prava Srbije na teritoriji na kojoj je stvarala državu, kulturu, Crkvu i time isključuje legitimitet nacionalističkih revandikacija. Konačno, otklanja prepreke prijateljske saradnje između Srbije i Albanije“.
Nastavlja se