Streljanja isplanirana pre zauzimanja Srebrenice

Pritisak na generala Krstića se isplatio. Iako je bio odlučio da se izjasni da nije kriv, smatrajući se ratnim zarobljenikom, prvi je priznao da je bilo kolektivnih egzekucija u Srebrenici. U svom priznanju otišao je i dalje. U decembru 1999. saznao je od svog advokata da je na saslušanjima organizovanim u Banjaluci neko progovorio. Da bi zaštitio sebe i svoje potčinjene, odlučio je da sve kaže: „Stvarno su odgovorni Mladić i njegovi oficiri bezbednosti.“ Pošto nikakvo ispitivanje nije bilo moguće izvan odvijanja procesa s obzirom na važeću proceduru optužbe, Krstić je zatražio da razgovara s istražiteljima. Želeo je da njegova izjava deluje svečano. Naveo je bez reda bataljon vojne policije majora Malinića, pukovnika „Ljubu“ Bearu, načelnika službe bezbednosti Generalštaba, kao i njegovog hijerarhijski nadređenog Zdravka Tolimira, pomoćnika načelnika Generalštaba, zaduženog za bezbednost i obaveštajne poslove, potpukovnika Vujadina Popovića, šefa bezbednosti Drinskog korpusa i, najzad, majora Dragomira Pećanca, šefa Mladićeve lične garde. Takođe su bili umešani, prema njegovom mišljenju, jedna grupa za specijalni rat unutar redovnih snaga, Deseta diverzantska jedinica čije je ljudstvo operisalo u crnim uniformama.
Fotografije koje su snimili američki avioni D2 između 17. i 27. jula 1995, a zatim između 20. i 27. oktobra, posvedočile su o pokolju koji je izvršila ta jedinica, a zatim i o pokušajima da se unište dokazi. Međutim njihovi šefovi, poručnik Milorad Pelemiš i pukovnik Petar Salapura, nisu bili na lokaciji Branjevo, kako je istraga utvrdila… Sva ta imena napunila su kartoteke i usmerila istragu. Tužilaštvo je tek 25. februara 2005. otkrilo da se protiv Tolimira vodi postupak. Tog dana su svi aktivni niži oficiri i generali oko Mladića javno optuženi za „učešće u zločinačkom poduhvatu“ u Srebrenici i Žepi. A Radislav Krstić je osuđen u žalbenom postupku na 35 godina zatvora za genocid u aprilu 2004. (46 godina prema prvobitnoj presudi). Kaznu izdržava u Velikoj Britaniji.
Sudije Tribunala osudile su 2. decembra 2003. Momira Nikolića prvostepenom presudom na 27 godina zatvora pošto su ga oslobodile procesa, budući da se izjasnio da je kriv. Ako je verovati istražiteljima, taj Nikolić bio je pravi bednik. Rezervista koji je postao oficir bezbednosti Bratunačke pešadijske brigade, po struci je bio nastavnik. Dakle, mnogima od svojih žrtava bio je profesor. Iz straha da ne bude demaskiran usred ročišta, uoči saslušanja inspektora Rijeza pred sudom je priznao učešće u ubistvima. Ponet tim priznanjem, prvi je zatim izjavio da je operacija bila isplanirana znatno pre zauzimanja opkoljenog grada. U njegovim priznanjima ponovo se javlja isto ime – pukovnik Ljubiša Beara, optužen da je organizovao prevoz u Zvornik više stotina Muslimana pre nego što će biti pobijeni. „On je bio glavni organizator ove istrebljivačke operacije. Ne samo da je koordinirao jedinice vojne policije, već i one MUP. Uz njega znamo da su mozgovi u Generalštabu, a izvršioci u Drinskom korpusu koji je stavio na raspolaganje svoja sredstva“, uverava nas Rijez. Na kopiji naloga za hapšenje koji je oktobra 2002. beogradskim vlastima uručila tužilac Karla del Ponte, zahtevajući njihovo hitno izručenje Hagu, Beara se pojavljuje kao Vujadin Popović (koga spominje Krstić), kao i izvesni Drago Nikolić. Okrivljen za genocid i za zločine protiv čovečnosti, pod nadzorom izaslanika Tužilaštva u Srbiji, Ljubiša Beara se najzad predao 9. oktobra 2004. Odmah je izručen. Ovaj mučitelj se predao navodno kako bi „zaštitio interese države i (svoje) porodice“, piše u saopštenju srpske vlade. Drago Nikolić, homolog Momira Nikolića u jedinici mehanizovane pešadije pri brigadi, predao se u martu 2005. posle pritisaka izvršenih na vlasti Republike Srpske. Prvi put se pojavio pred sudskim većem Tribunala 23. istog meseca.
Dragan Jokić i Vidoje Blagojević takođe su u toj grupi. Njih dvojica su se takođe bili sklonili u Srbiju. Period demokratske tranzicije koji je otpočeo u Srbiji u vreme premijera Đinđića – koji je to platio glavom – omogućio je njihov brz transfer do Tribunala. Dragan Jokić je služio kao inženjerijski oficir zvorničke brigade u činu majora; on je obezbedio bagere neophodne za zakopavanje leševa u zoni odgovornosti svoje jedinice. Njihove servisne knjižice, uredno vođene kao i knjižice potrošnje goriva, pronađene su prilikom pretresa; one svedoče o korišćenju tehničkih sredstava prilikom masakra. Ova „slaba karika“ (Jokić) koja se najzad predala nije baš izazivala sažaljenje istražitelja. „Taj glupak je uporno tvrdio da nije kriv, iako je njegov šef priznao njegovu krivicu!“. U septembru 2004, za njega je traženo 15 godina zatvora; izvukao se s devet godina.
Obrenović i Blagojević, pod Krstićevom komandom, bili su na funkcijama zamenika komandanta zvorničke, odnosno bratunačke brigade, čiji su bar 1, 2. i 3. pešadijski bataljon 12. i 13. jula bili prisutni u Potočarima. Ove trupe, kako je ustanovio inspektor Rijez, potrudile su se u noći između 12. i 13. jula da razdvoje muškarce i žene, da bi zatim muškarce odvezli do mesta na kojem su bili zatočeni pre početka egzekucija. Njihovi procesi počeli su 13. maja 2003, malo posle procesa Momiru Nikoliću, da bi odgovarali na optužbe za zločine protiv čovečnosti i za ratne zločine.
Nastavlja se