Foto: www.mc.rs

Suđenja, međutim, godinama nakon rata – osim u par farsičnih slučajeva pred domaćim sudovima nije bilo, pa ih se prihvatio Međunarodni sud. Od tada do danas srpski zvaničnici, društvene i političke elite, mediji i šira javnost nisu prestali sa „mi ćemo im suditi“ mantrom, a taj argument doživljavao je krešendo prilikom svakog narednog prinudnog izručenja optuženika u Hag. Kao da je Tribunal prekidao već započete procese u Srbiji i otimao našem pravosuđu optuženike, kao da je ovde Slobodan Milošević bio optužen za ratne zločine, a ne za zloupotrebu službenog položaja, kao da je Ratko Mladić u Beogradu čekao na početak suđenja za srebrenički genocid, a ne da se šetao Srbijom pod vojnom zaštitom, kao da je Nebojša Pavković bio pred optuženjem, a ne mirno sedeo na mestu načelnika Generalštaba vojske.

Sve je jasno, nismo bili voljni da pokrećemo procese za ratne zločine. Jedina konstanta koja je obeležila dosadašnji proces suđenja za ratne zločine zapravo je pravljenje privida da se nešto radi i, još važnije, zaštita države gde god se to moglo, a moglo se. Prva optužnica Tužilaštva za ratne zločine podignuta je 2004. za ubistvo 200 Hrvata u novembru 1991. na vukovarskoj Ovčari, prethodno izvedenih iz gradske bolnice. Taj predmet do danas nije okončan. Za to vreme, Haški tribunal osudio je pravosnažno dvojicu visokih oficira JNA – Mileta Mrkšića na 20 i Veselina Šljivančanina na 10 godina zatvora. Treba li pominjati da su pred domaćim sudom za zločin na Ovčari optuženi samo direktni izvršioci, oni koji su držali prst na obaraču, ništa JNA, ništa komandanti, ništa vlada takozvane SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.

Kad smo kod komandanata, korisno je pogledati predmet „Lovas“ u kojem se desetorici optuženih skoro deset godina sudi (suđenje ni blizu kraja) za ubistvo 44 civila u oktobru 1991. Opet su optuženi samo direktni počinioci, opet nigde nadređenih oficira. Napad na selo naredio je komandant Druge proleterske gardijske motorizovane brigade JNA Dušan Lončar, ali to nije uticalo na tužilaštvo da i protiv njega podigne optužnicu. Istina, vođena je istraga i protiv jednog „domaćeg“ visokog oficira – bivšeg komandanta 125. brigade VJ na Kosovu Dragana Živanovića, u čijoj je zoni odgovornosti 1999. ubijeno preko 1.800 civila, od čega više od 500 žena i dece. Istraga je vođena reda radi i, sasvim očekivano, obustavljena.

Iz presuda Haškog tribunala jasno se vidi da je najveći broj zločina počinjenih sa srpske strane u ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu bio planiran sa viših instanci i realizovan uz učešće zvaničnih državnih i entitetskih vojnih i policijskih jedinica. S druge strane, iz suđenja za ratne zločine u Srbiji zaključuje se da su za sve krivi pojedinci, grupe i grupice, koje su stigle niotkuda, delovale van svake kontrole i ni po čijem naređenju.

No, kakav takav proces imali smo do pre nekih četiri ili pet godina, da ne kažemo do dolaska sadašnje vlasti u sedlo 2012. Aktuelna vlast, međutim, čvrsto korača na putu pridruživanja Evropskoj uniji, a suđenja za ratne zločine na toj agendi, zahvaljujući i popustljivosti evropskih partnera, tek stidljivo se pojavljuju. U isto vreme, svedoci smo udruženog poduhvata političara na vlasti i medija s ciljem rehabilitacije ratnih zločinaca i potpune revizije sudski utvrđenih činjenica. Osuđeni ratni zločinci postaju predavači na vojnim akademijama, članovi glavnih odbora i predsedništava stranaka, viđaju se, rukuju i savetuju sa našim predsednicima (prethodnim i sadašnjim), polako, ali sigurno postaju politički i moralni autoriteti ovog društva.

Ceo taj antihaški igrokaz u kombinaciji sa već pomenutim ograničenjima procesa domaćih suđenja za ratne zločine za cilj ima samo jedno – izostavljanje svake reči o ulozi Srbije u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Nešto slično dešava se u susedstvu, u Hrvatskoj, koja je već postala članica Evropske unije. To nije ni najmanja uteha, naprotiv.

Ceo tekst možete pročitati na dwp-balkan.org