Turska ima evropsku, a ne samo neootomansku sudbinu

Stabilna i demokratskim putem usmerena Turska, koja je kandidat za članstvo u EU, Evropi je potrebna zbog bezbednosti evropskih granica, isto kao i sigurnosti snabdevanja gasom i naftom, jer mnogi gasovodi i naftovodi u Evropu stižu preko Turske. To su predočili mnogi izvori u EU, a Evropska komisija je ponovo oštro zamerila Erdoganu da skandal oko korupcije u njegovoj vladi, zbog čega su ostavku morala da podnesu tri ključna ministra (jednom je nađeno četiri miliona dolara u kutijama za cipele), pokušava da spreči tako što sprovodi čistku u policiji i guši ili smenjuje tužioce i sudije koji istražuju tu korupciju i time narušava nezavisnost sudstva i pravnu državu.

Erdoganova „islamsko-konzervativna“ vlada, kako se sad uobičajeno kaže, više je godina imala podršku Zapada, zahvaljujući ekonomskom napretku i izmeštanju vojske izvan bitnog političkog upliva, uz poruke Ankare da je vladajuća AKP stranka „demoislamska“, da želi da pomiri „otomanski“ islam i demokratiju i bude uzor zemljama na uzburkanom susednom Bliskom i Srednjem istoku i oblasti Kavkaza. Takođe se u EU i Vašingtonu smatralo da turska „neootomanska“ spoljna politika s ambicijom da igra bitnu ulogu i na Balkanu može biti brana prodoru ekstremističkih islamskih snaga, naročito u Bosnu, na Kosovo i Albaniju.

Sada i u Evropi i u Americi smatraju da su „neootomanska“ politika, odnosno „neoosmanizam“ doživeli neuspehe, a posebno se Erdoganovoj vladi zamera izvesna saradnja i podrška islamskim ekstremistima Al-Kaide u Siriji. U krugovima EU je agenciji Beta preneseno i veliko iznenađenje i nerazumevanje nedavne Erdoganove izjave u Prizrenu da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“, što je izazvalo vidno nezadovoljstvo u Beogradu. Srpski čelnici su poručili da se sad vide „pravi ciljevi“ turske vlade na Balkanu, što se nadovezalo i na ranije nerazumevanje i sumnje oko snažne podrške šefa turske diplomatije Ahmeda Davutoglua islamskoj ideologiji i geopolitici pokojnog Alije Izetbegovića u Bosni.

Erdoganova vlada je godinama imala podršku EU i Amerike, ali su posebno zahtevi za više demokratije i masovne demonstracije u Istanbulu i drugim turskim gradovima prošlog leta, koje je vlada surovo ugušila policijskom silom i optužbama za „zaveru“ i pokušaj državnog udara, jako zabrinuli Brisel i Vašington. A vrhunac je ono što sada EU i SAD smatraju da se događa, a to su potezi Erdogana da, posle neuspelog pokušaja da i Ustav promeni da bi mogao da ostane na vlasti, takođe pravosuđe potčini njegovoj vlasti.

To se smatra novim dokazom da, uz „puzajući islamizam“, protiv čega su se bunile stotine hiljada demonstranata koji su tražili da se očuva nasleđe laičke države oca savremene Turske Kemala Ataturka, vladajuća stranka AKP i njen šef jasno žele da u zemlji učvrste svoj „autoritarni režim“.

Iako su, posle velikog otpora i sumnji, Nemačka i još neke članice EU prošle godine pristale da se nastave pregovori EU o članstvu s Ankarom, sad su evropsko-turski odnosi došli u novu kritičnu fazu. Već ranije je bilo sumnji da Erdogan i AKP zaista žele da krenu „evropskim“, a ne samo „neootomanskim“ putem i čak je turski ambasador pri EU prošle godine izjavio da je to pridruživanje EU „ završena priča“.

Ali u EU se smatralo da nastavak tešnjih veza s vlašću u Ankari i sami pregovori o članstvu mogu imati „demokratskog upliva“ na Erdogana i AKP, koji imaju glavnu podršku u islamski tradicionalnoj i manje razvijenoj Anadoliji, uz želju i da EU time uveri proevropske političke snage i poslovne krugove u Istanbulu i Maloj Aziji, da želi da Turska bude što više pridružena i okrenuta Evropi.