U Srbiji ne postoje sistemska rešenja za upravljanje tekstilnim otpadom

Sistem brze mode plasira nove modne trendove iz nedelje u nedelju, čime nas motiviše da veoma često kupujemo nove odevne predmete po niskim cenama.

Priznati naučnik iz oblasti genetike Miodrag Stojković istakao je da je posle čelika i betona, plastika treća materija koja se najviše proizvodi na svetu, ali da se samo devet odsto proizvedene plastike reciklira.

„Proizvodnja plastike je jako jeftina, a može da zameni sve, počevši od automobilske pa do prehrambene industrije. Proizvodnja je uslovila i široku potrošnju, tako da danas ne možemo da zamislimo život bez plastike. Problem kod makroplaskite je što se ona ne reciklira nego baca i zagađuje životnu sredinu, a sa druge strane mikro i nano plastiku ni ne vidimo a svakodnevno je u vazduhu – od pranja veša u mašini do kočenja automobilskih guma“, objasnio je Stojković.

Dodao je i da proizvodnja obuće, odeće i tekstila zauzima drugo mesto na svetu po korišćenju zemljišta, četvrto po korišćenju vode a peto po emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine Ivana Jovčić rekla je da je hiperprodukcija u industriji tekstila dovela je i do hiperkonzumerizma, koji je dodatno podstaknut niskim cenama odeće.

„Modne kuće izbacuju po 20 kolekcija godišnje. Došlo je do hiperprodukcije, a niska cena je dovela do hiperkonzumerizma. Odeća je jeftina, lošijeg kvaliteta i to je zapravo dovelo do hiperkonzumerizma. Mi se danas ponašamo kao da je odeća za jednokratnu upotrebu, ali ne razmišljamo gde ta odeća završi kada je bacimo“, objasnila je ona.

Kako je rekla, na godišnjem nivou građani Srbije kupe oko 80.000 tona garderobe, što znači da svako od nas kupi po oko 12 kilograma. Najčešće kupujemo donji veš i čarape, a najređe sezonsku odeću koju ujedno i retko nosimo, kao što su kaputi. Problem je što godišnje oko 10 odsto odeće koju bacimo završi na deponiji.

„Ne postoje sistemska rešenja za tekstilni otpad. Do 2025. godine treba da se donese Strategija za upravljanje tekstilnim otpadom. Međutim, ne zna se šta se dešava sa velikom količinom odeće koja se u Srbiji ne proda. Građanima treba da se obezbedi da mogu da separatišu tekstilni otpad, ali i da se uspostavi sistem doniranja odeće“, dodala je Jovčić.

Klimatolog Vladimir Đurđević objasnio je da modna industrija ima bitan uticaj na životnu sredinu i na sam proces klimatskih promena.

„Oko 10 odsto ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte možemo da povežemo da tekstilnom industrijom ili industrijom mode, ali vrlo malo smo svesni uticaja modne industrije na klimatske promene. Najčešće vidimo lepe izloge, ali ne vidimo ono što je iza toga, a to su fabrike i način na koji one funkcionišu ili, na primer, koliko se vode u tom procesu troši“, rekao je Đurđević.

Prema njegovim rečima, modna industrija je primer skretanja u pravcu koji je u potpunosti neodrživ.

„Mi uopšte ne znamo gde je čak 90 odsto plastike koja je proizvedena. Ako ne znamo gde je, jednostavno je zaključiti da ne možemo ni da recikliramo. Jedna od tema u nauci je da se pronađe plastika koja nedostaje kako bismo bolje razumeli neke stvari“, istakao je on.

Panelisti su zaključili da je veoma važno da ljudi obrate prilikom kupovine obrate pažnju od kod materijala je odeća, ali, ono što oni ističu kao najvažnije u ovom trenutku jeste da modna industrija treba da radi na promociji obnovljivih izvora energije i efikasnosti u korišćenju materijala.

Takva promena, kako je zaključeno, treba da započne u samoj industriji, kako bi se kasnije prebacila i na potrošače.