Sonja Čukić

A upravo je zahvaljujući predlozima dve bivše učenice koje su studirale na prestižnim svetskim univerzitetima pre nekoliko godina dobila nagradu „Nastavnik koji inspiriše“ od Triniti koledža (Kembridž) i priznanje Jejl univerziteta „Nagrada nastavnicima za izvanrednu posvećenost učenicima“. Kada smo svojevremeno direktoru Matematičke gimnazije Srđanu Ognjanoviću rekli da bismo želeli da napišemo priču o Sonji Čukić, njegov komentar je glasio: „Sonja je izuzetna. Bio sam joj mentor kada je bila đak ove škole.“ A prva Sonjina reakcija kada smo je pozvali da dogovorimo razgovor bila je da u Matematičkoj gimnaziji ima još mnogo izuzetnih ljudi o kojima javnost ne zna. Tim rečima započela je i ovaj intervju.

– Imamo sjajan kolektiv. Ljudi puno rade, veoma su posvećeni i vole svoj posao. Atmosfera u školi je divna i to je nekako zarazno, prenosi se na sve nas. Zar nije sjajno kad nastavnik nasmejan uđe u učionicu i kad se trudi da pruži deci sve što zna!? Nije reč samo o znanju već i o odnosu prema životu. Među nastavnicima i učenicima vlada uzajamno poštovanje i razumevanje i zato je naša škola posebna. U poslednje vreme sve više se po medijima nastavnici predstavljaju kao da su neprijatelji deci, što po mom mišljenju nije tačno. Nastavnici bi trebalo da budu njihovi prijatelji, jer ih spremaju za nastavak obrazovanja, ali i za život. Mislim da je to cilj. Nisu najvažnije dobre ocene već da se iz škole izađe sa specifičnim načinom razmišljanja. Kompjuter još uvek nema inteligenciju, čovek je ima. Trebalo bi naučiti decu da tu svoju inteligenciju koriste na produktivan način.

* Kako napraviti atmosferu o kojoj govorite ako stalno čujemo primedbe nastavnika da trpe pritiske sa svih strana, da su im plate male, da posle nastave trče da drže privatne časove da bi mogli da prežive?

– U pravu ste, teško da se ta atmosfera može tek tako napraviti, jer se ljudi bore da obezbede sredstva za egzistenciju i većini prosvetnih radnika je jedina satisfakcija i motivacija u divnim đacima koji su željni novih znanja. I nama u Matematičkoj gimnaziji se često dešava da nedovoljno spavamo, da mnogo radimo. Veliki broj nas je završio ovu školu ili tu radi dosta dugo i ta atmosfera je, kao što sam već rekla, na neki način zarazna. Ali ako se ovako nastavi, bojim se da ćemo i mi izgubiti motivaciju, jer pritisci su ogromni, a ima i puno administracije. Ovaj posao je divan i volim da radim sa tom decom, ali se desi da dođete kući i da se osećate nemoćno jer ne možete da rešite neke osnovne životne probleme, pa čak ni da sebi priuštite sredstva za rad. Deo kolega su mladi ljudi koji, kao i ja, još uvek nemaju porodicu i mogu nekako da prežive od plate, ali kada budemo morali da se brinemo još i o svojoj deci, ne znam da li ćemo imati toliko entuzijazma.

Matematička gimnazija u Beogradu Foto: wikipedia

* Mnogi misle da vi u Matematičkoj gimnaziji imate odlične uslove za rad i visoke plate?

– Imamo dobre uslove za rad, ali nemamo veće plate od kolega u drugim školama. Čak ne dobijamo ni dnevnice kada vodimo decu na takmičenja, a to znači da ste na putu tri dana: petak, subotu i nedelju. Deca su zaista sjajna, ali nije lako putovati na takmičenja. Odgovornost je ogromna, a često ide samo nekoliko nastavnika sa po 50 i više učenika. Treba sve njihove radove pregledati, uložiti žalbe, voditi računa o njihovim potrebama i zdravstvenom stanju…

* Još jedna predrasuda jeste da je vama lako jer dobijate najbolje učenike. Ali ni oni nisu svi jednaki. Najbolji su u mentorskom odeljenju, a ostali u „običnim“. Ima li razlike u radu?

– I naša „obična“ odeljenja su sve samo ne obična, i svuda ima izuzetno talentovane i motivisane dece. Meni je zadovoljstvo što imam priliku da predajem i jednima i drugima, jer je svako odeljenje specifično na svoj način. U mentorskom odeljenju je neuporedivo teže raditi. Priprema za rad sa tim učenicima iziskuje sate i sate, morate da proučavate i dostignuća iz novih oblasti koja njih zanimaju, bez obzira da li je to u okviru plana i programa… U mentorskim odeljenjima imate decu koja, na primer, vole fiziku, a ne vole matematiku. I njima bi trebalo da bude zanimljivo ono što im izlažete, a s druge strane da ne bude dosadno olimpijcima iz matematike. Mentorska odeljenja su ogroman izazov iz više razloga. Deca su pod mnogo većim pritiskom, treba se potruditi da opustite atmosferu, ali istovremeno da se uradi jako puno gradiva, jer kada počnu pripreme za takmičenja, oni izostaju sa redovne nastave.

* Da li ste dok ste bili đak ove gimnazije videli sebe kao nastavnika u toj školi?

– Sebe sam videla kao nastavnika na fakultetu, to me je uvek privlačilo. Nisam mislila da će mi stalni posao biti u Matematičkoj gimnaziji, ali, eto, desilo se.

* Doktorirali ste na ETH u Švajcarskoj, bili ste gostujući profesor u Americi, postdoktorske studije ste završili u Berlinu. Zašto ste se vratili u Srbiju?

– Moj plan nije bio da se potpuno vratim. U to vreme sam radila u Matematičkom institutu SANU, gde su bili odlični uslovi, i planirala sam da još negde odem na postdoktorske studije i potom odlučim šta ću dalje. Onda je usledio poziv Srđana Ognjanovića i Vladimira Dragovića da dođem u Matematičku gimnaziju i da predajem. Sačekala sam sa postdoktorskim studijama dok izvedem generaciju, onda je došla, druga, treća…i više nisam razmišljala da idem.

* Da li sad razmišljate o tome?

– Da.

* Da li je fakultet i dalje vaš cilj?

– To je vrlo komplikovano pitanje. Meni je ovde divno, obožavam ovaj posao, ali mi nedostaje nauka, a s druge strane tu su i finansije. Da bih imala dovoljno novca moram da radim još neke stvari koje su lepe, ali oduzimaju vreme, pa ne stižem da se bavim naukom.

* Zanimljivo je da se niste takmičili kad ste bili đak Matematičke gimnazije, a sada radite sa takmičarima.

– U to vreme sam igrala odbojku i to mi je davalo psihičku ravnotežu. Kao nastavnik se trudim da učenicima ne bude jedini cilj takmičenje. Imam dosta prijatelja na stranim univerzitetima, na koje se upisuju naši đaci. Najviše me je pogodilo kada mi je jedan od njih rekao da je bio iznenađen koliko su neki naši takmičari koje su primili na početku imali uzak pogled na svet. Zbog toga se trudim da zavole matematiku kao nauku, a ne samo takmičarsku, i da se njihovo školovanje ne svede na to da nauče da rešavaju ogromnu količinu zadataka. Takmičenja su odlična stvar i ulaznica za vodeće svetske univerzitete, stoga pokušavam da ih naučim da na njih gledaju kao na uvod u svet matematike i fizike i kao na nešto što će im pomoći da sutra budu uspešni stručnjaci ili naučnici.

* U medijima se favorizuju samo osvajači medalja, ali najveći broj vaših đaka su sjajna deca koja se ne takmiče, koji možda nemaju ni peticu iz matematike…

– Tako je. Ima zaista veliki broj fantastične dece za koju, nažalost, ne znaju ni svi nastavnici u ovoj školi. To su deca koja kasnije naprave sjajne karijere, ali jednostavno nisu htela da se takmiče. O njima javnost ništa ne zna, kao ni o velikom broju nastavnika bez kojih ne bi bilo ovakve olimpijske ekipe. Poneko zbog toga izađe sa gorkim ukusom iz ove škole, a to ne bi trebalo da se dešava. Pitanje je i šta će biti sa učenicima koji su imali medijsku pažnju kada odu na fakultet i kada ih niko ne bude tapšao po ramenu, a da ne pričam o nauci. O tim stvarima treba voditi računa.

* Šta kažete učenicima kad vas pitaju da li treba da idu u inostranstvo?

– Uvek im kažem da je moje najdragocenije iskustvo to što sam otišla, upoznala mnogo ljudi, videla kako se radi u različitim delovima sveta, susrela se s drugim kulturama… Naši đaci idu na najbolje svetske univerzitete, imaju vrhunske laboratorije i nastavnike, čuju za nove oblasti nauke koje ovde još nisu stigle. Idealno bi bilo da se potrudimo da ih vratimo u Srbiju da nam pomognu da se svi zajedno krećemo ka nekoj boljoj budućnosti.

* I vaši učenici, kao i deca kojima predajete u Školi mladih matematičara vikendom u Matematičkoj gimnaziji, hvale način na koji predajete. Zapravo ih najviše fascinira što stalno postavljate pitanje „zašto“.

– Mene su roditelji odgojili tako da je bilo važno stalno postavljati to pitanje, razmišljati može li nešto drugačije. Imala sam neviđenu sreću da su mi četiri stručna predmeta u Matematičkoj gimnaziji predavali nastavnici kojima se divim i celo moje srednjoškolsko obrazovanje je obeležio takav način rada. Onda pokupite malo od njih, malo na fakultetu od profesora koji su vam se svideli… Najomiljenija stvar mi je kada učenik reši zadatak na drugačiji način od onog koji sam pokazala. Jer onda ja učim od njega. To je ono što želim da postignem kod učenika. Najpre da im je kristalno jasno zašto bi se nešto radilo, a ne da napišem formulu koju moraju da nauče napamet. Naravno da se neke formule moraju naučiti napamet, ali im treba objasniti zašto, čemu to služi, koji deo sveta, na primer, ne bi funkcionisao bez njene upotrebe. Ako bih učeniku dala formulu i tražila da reši 500 sličnih zadataka, dobila bih osobu koja 501. zadatak neće znati da reši, ako je drugačiji od prethodnih. Želim da učenici misle svojom glavom, da shvate kojim putem treba da se ide, da nauče gomilu stvari dok pokušavaju da reše nešto što možda nije rešivo, ali da znaju da moraju da se pitaju „zašto“ i da li mogu da primene znanje iz neke druge oblasti. U poslednje vreme sve je više đaka koji ne umeju da povežu ni dve oblasti matematike, a kamoli matematiku i fiziku.

Poštovanje i razumevanje: Profesorka Sonja sa ovogodišnjim maturantima Matematičke gimnazije

* Kada sve to kažete, pred mnogima je slika nastavnika po školama koji deci daju šablonske zadatke i insistiraju da ih rešavaju na način na koji ih oni rade…

– Mogu ovako da predajem jer imam đake koji to mogu da isprate. Ali neke kolege u drugim školama imaju ogroman pritisak da ne sme biti jedinica. Oni moraju da svu svoju pažnju usmere na najlošije đake u odeljenju. Kad bih imala nekoliko takvih učenika koje ništa ne zanima i pritom se ponašaju kao da im niko ništa ne može, nisam sigurna šta bih mogla da uradim.

* Ipak, entuzijazam o kome ste govorili kod mnogih nastavnika ne postoji. Da li je negativna selekcija u prosveti uzela danak?

– Zimus sam držala predavanje u organizaciji Društva matematičara i među 25 prisutnih bilo je i ljudi na zalasku karijere kojima su i dalje sijale oči. Ali ako vi kao diplomac Matematičkog fakulteta možete da radite posao za bar duplo veću platu, od devet do pet, zašto biste se opredelili za školu!? U poslednje tri godine imala sam samo 20-ak slobodnih dana kad sam izašla iz Beograda, a da nije bio poslovni put. Tako da nije tačna priča o tome da ljudi idu u prosvetu zbog dva meseca raspusta. Ne treba nikog osuđivati. Kako čovek da nađe motivaciju kada oseća pritisak sa svih strana? U nekim školama može da se desi da učenik opsuje profesora i da profesor bude kriv. Može da se desi da udari profesora i da opet profesor bude kriv. Zaista nije sve u novcu, ali da biste voleli posao koji radite morate da budete ispunjeni i da ne strepite od ovakvih i sličnih situacija. Izgubilo se poštovanje prema prosvetnim radnicima. Kako da osudite nastavnika što mu nedostaje motivacija, kad ne može svom detetu ni da kupi par patika?

O nagradama

* Da li su vam draže nagrade koje ste dobili kao nastavnik koji inspiriše ili kada vaši đaci osvoje medalje na međunarodnim olimpijadama?

– Meni je najvažnije da mi se bivši đaci, i olimpijci i oni koji se nisu takmičili, jave na ulici, da, kad na sedam dana dođu u Beograd, požele da baš sa mnom podele iskustva iz belog sveta, da svrate u školu da obiđu nekadašnje nastavnike. To je ono što ovaj posao čini posebnim.

I devojke su za matematiku

* Da li je matematika danas podjednako i muška i ženska disciplina?

– Nije. Ne znam iz kog razloga. U svetu se trude da popularišu matematiku među devojkama, o čemu svedoči i činjenica da je pre sedam godina oformljena ženska olimpijada. Mislim da je još uvek jako prisutno tradicionalno uverenje o ulozi žena u društvu. Dve devojke sa kojima sam bila na doktorskim studijama su od njih odustale, jer im je porodica objasnila da treba da ostanu kod kuće i da se brinu za porodicu i da nema vremena i za nauku. I meni je moja baba iz najbolje namere rekla – šta će ti nauka kad ćeš ionako morati da kuvaš, čistiš i pereš. Dakle, ta tradicionalna uloga žene je i dalje prisutna, mada sve manje na Zapadu. Danas devojke lakše dobijaju stipendije za Oksford i Kembridž, jer oni na taj način žele da omoguće ravnopravnost. Iz sopstvenog iskustva, ne bih mogla da kažem da su dečaci inteligentniji od devojčica. Uostalom, koliko smo puta čuli na našim prostorima da za uspešnog dečaka kažu da je pametan, a za uspešnu devojčicu kažu „ona se trudi“

Loš prijemni ispit

* Šta mislite o reformama u obrazovanju?

– Iskreno, nisam dovoljno upućena, ali mogu da kažem da je neka rutina važna, da mora postojati neka fundamentalna ideja koja se prati. Sa aspekta naše škole, mislim da je centralizovan prijemni ispit loš po Matematičku gimnaziju jer selekcija učenika nije dobra i sve teže mogu da se izdvoje učenici koji znaju da razmišljaju. A nama su takvi đaci potrebni. Da sam ja svojevremeno polagala ovakav prijemni ispit ne bih se upisala u Matematičku gimnaziju, jer sam pogrešila dva računska zadatka, a smatram da je ova škola bila savršena za mene.

Povezani tekstovi