Kao mlad sudija i kasnije advokat, dok još nisam poznavao Srđu Popovića, skupljao sam fotokopije njegovih završnih reči, žalbi i drugih dokumenata vezanih za u to vreme vrlo masovna suđenja za verbalni delikt i druga tzv. neprijateljska dela. Sve one koje niko nije hteo ili smeo da brani, branio je Srđa počev od Leonida Šejke, Tuđmana, Parage, Selića, Gojka Đoga, Dragoljuba Ignjatovića, Ivana Ivanovića, Lazara Stojanovića, Zorana Đinđića, Andriju Artukovića i mnoge mnoge druge.

Srđa Popović je zastupao izdavače i autore zabranjenih knjiga i drugih umetničkih i naučnih dela, pa je tako zastupao Nebojšu Popova povodom njegove zabranjene knjige „Društveni sukobi – izazov sociologiji“, Predraga Čudića i njegovu knjigu „Ljudske slabosti“. Zastupao je listove „Student“ i „Vidike“ kada su zabranjivani. Svaki njegov tekst napisan u okviru zastupanja i odbrana je briljantan i može se objaviti ne samo kao pravni tekst, jer ima dimenziju kulturološkog, političkog, istorijskog i književnog teksta. Srećom, sve te tekstove Srđa je sabrao u tri knjige koje je Helsinški odbor za ljudska prava objavio pod naslovom „Poslednja instanca“ tako da će ti Srđini tekstovi ostati novim generacijama kao vrhunac pravne, političke, istorijske i književne vrednosti.

Kada sam upoznao Srđu Popovića pre dvadesetak godina, shvatio sam da je njegova veličina iznad svega što je napisao. Susreti sa njim prosto prosvetljavaju duh i čovek se oseti kao da je u razgovoru sa Srđom bio izložen jonizujućim vazduhom koji okrepljuje.

U poslednjih dvadeset godina Srđa je javno istupao najčešće kroz razne intervjue u kojima je komentarisao trenutnu političku, kulturnu i društvenu situaciju u Srbiji i regionu. Dosta vremena je posvetio zastupanju porodice premijera Zorana Đinđića i pokušajima da rasvetli političku pozadinu tog ubistva, o čemu je objavio knjigu „Nezavršen proces“. Svojevremeno, pre pet-šest godina u celom svetu u modi je bilo pravljenje rang-liste najvećih ljudi pojedinih nacija. Tako je u Nemačkoj za najvećeg Nemca proglašen Konrad Adenauer ispred Getea, u Britaniji Vinston Čerčil ispred Šekspira i Njutna, u Hrvatskoj Josip Broz Tito. Kada su mene pitali u jednoj televizijskoj emisiji ko je za mene najveći čovek bivše Jugoslavije ili Srbije, ja sam odgovorio: „Za mene su najveći Beograđani XX veka na prvom mestu petorica ljudi koji ravnopravno dele prvo mesto i poređao sam ih po godinama rođenja: Milovan Đilas, Marko Nikezić, Danilo Kiš, Srđa Popović, Zoran Đinđić“ (nisam u konkurenciju uveo velikog književnika i nažalost sada pokojnog Mirka Kovača, pošto je on pripadao i Beogradu i Srbiji i Hrvatskoj i Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini). Iza ove petorice bilo bi sigurno 10 ili 15 praznih mesta, pa onda sledeći značajan čovek.

Dugo godina Srđa Popović je bio simbol slobode, hrabrosti i nezavisnosti u bivšoj Jugoslaviji. Protiv njega su organizovali čak i sudski proces u Valjevu zbog toga što je na suđenju književniku Dragoljubu Ignjatoviću dokazivao da je Ignjatović u svom tekstu za koji je optužen govorio suštu istinu i da nije lažno i zlonamerno prikazivao prilike u zemlji, što su bili elementi krivičnog dela neprijateljske propagande za koje je Ignjatović suđen. Dakle, Srđa je optužen, izveden pred sud i osuđen na godinu dana zatvora zbog toga što je savesno, odgovorno i stručno branio svog klijenta. To je presedan da advokat odgovara za profesionalno obavljanje svog posla. Tek u žalbenom postupku ta kazna je uslovljena.

Pored svih intelektualnih, ljudskih i profesionalnih kvaliteta, Srđa Popović je bio izuzetno duhovit, šarmantan i zgodan čovek. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina nije bilo Beograđanke koja nije bila zaljubljena u Srđu (a Beograđanke inače spadaju među najlepše žene Evrope). Čitao sam ispovest jedne, sada sredovečne dame koja se kao maturantkinja na prvi pogled zaljubila u Srđu na jednom izletu u okolini Beograda. Po povratku u Beograd tri dana je sva očajna čekala da joj se Srđa javi. Tek trećeg dana ispod svog prozora čula je da neko zvižduće muziku iz filma „La strada“ ili „Ulica“ čuvenog Federika Felinija. Otvorila je prozor i videla Srđu. Za mene je „Ulica“ najbolji film koji sam ikada gledao, Felini jedan od najboljih reditelja, a protagonisti tog filma Antoni Kvin i Đulijeta Masina izuzetni glumci. Znači tu su na jednom mestu „Ulica“, Felini, Antoni Kvini, Đulijeta Masina i Srđa Popović. Sve veličina do veličine. Srđi takvo društvo i priliči i on u njega spada.

Kad god sam hteo da proverim neki svoj stav, bilo da se radi o literaturi, pravu, politici ili nekom mom tekstu, tražio sam mišljenje od Srđe. On bi me saslušao i odgovorio. Posle njegovog odgovora nisam imao potrebu da kažem bilo koju reč, niti da svoje mišljenje dalje proveravam.

Srđa Popović je bio ličnost daleko iznad sredine u kojoj je živeo, ljudi sa kojima je živeo, vremena u kome je živeo. Proveo je 10 godina u Njujorku i sa velikim oduševljenjem pričao mi je o tom čudesnom gradu u kome su svi ljudi jednaki. Oni koji nešto znaju u Njujorku uspevaju. U tom megalopolisu nema privilegovanih, nema korupcije, nema nepotizma, jedino merilo za uspeh je kompetencija, znanje i sposobnosti. Pričao je Srđa da je Njujork u tome jedinstven u svetu i da foliranti, neznalice i diletanti ne mogu da prođu.

Iz beogradske sredine otišao je čovek koji je bio za tri koplja iznad i vremena, i grada u kome je živeo, i ljudi sa kojima je živeo.

Srećan sam što sam Srđu poznavao i tužan što više neću moći da ga posećujem u Takovskoj ulici, gde sam odlazio kao na ćabu.

Autor je advokat iz Beograda