Od tog broja, na prostorima bivše države danas je među živima njih tridesetak. U Srbiji – sem Kapičića, među živim nosiocima ovog ordena su Danica Milosavljević, Petar Matić Dule, Velimir Veco Radičević, Jošo Durbaba, Lazar Radaković i Momo Dugalić. Iako su nekada bili gosti na svim važnijim državnim proslavama i đacima govorili o svojim podvizima i NOB-u, danas su ovi mahom devedesetogodišnjaci uglavnom zaboravljeni od države i društva.

Danica Dana Milosavljević (86) živi na jedanaestom spratu solitera blizu beogradske Autokomande. Dok sedimo u njenom skromnom stanu, na televizoru ide „Žikina šarenica“. Na vratima regala zalepljena je Titova slika. Na stolu je lupa. Dana je iz sela Bioska kod Užica. Kad su Nemci ušli u Užice otac joj je rekao: „Žao mi je što nisi sin da me odmeniš u ovom ratu“.

– Ja sam vaspitana u tom duhu, da budem sin, da budem vojnik. Želela sam da budem borac i tako sam se i ponašala. Nisu partizani voleli da uz njih budu žene, iako su bili kobajagi napredni ljudi. Ha, ha, ha… Tu su u početku bili malo konzervativni. Bila sam desetar. Jedno vreme sam čak nosila puškomitraljez, sa prvih 13 žena sam postala oficir 1943. godine. Mi smo se borili za slobodu, pravdu, ravnopravnost, za jedan srećniji svet. Ja sam tada mislila da neće biti zlih, posle sam shvatila da to ne ide baš tako lako – priča Dana.

Ona se seća i Užičke republike, kaže da joj je žao što država nije lepše obeležila 70 godina od uspostavljanja jedine slobodne teritorije u porobljenoj Evropi.

– Mi borci NOR-a smo danas zatvoreni za medije. Država je, uopšte, zatvorena od narodnooslobodilačke borbe. Već odavno su negde doneli odluku da se sve promeni. Ni Dan pobede nije više dan pobede, već Dan Evrope. Već su odustali da se diče pobedom nad fašizmom. Nego je izgleda Hitler pobedio. A naša država nas je izdala. Ja se ne osećam da živim u svojoj državi. Ona nije zaštitila moje dostojanstvo, kao borca, priznala je četnike kao antifašiste, iako su ratovali sa Nemcima rame uz rame, protiv nas, na svim frontovima, u svim ofanzivama. Četnici su streljali moje bliske rođake, da ne kažem da je Draža uveo zajedno sa ovim Dragoljubom Jovanovićem slovo Z – zastrašiti, zaklati – uveli su crne trojke u svim jedinicima. Javljali su preko Bi-bi-sija ko treba da bude zaklan. Meni je petoro iz porodice otišlo tako što su ih zaklali četnici. Tragedija je što su oni danas izjednačeni sa partizanima. To se radi po diktatu tog novog sveta, sve će da izmire, neće se znati ni ko je pobednik, ni ko je izdajnik. Kralj je 1944. pozvao četnike da se pridruže Titovoj vojsci, neki od tih su posle postali članovi Centralnih komiteta, ali šta ćemo s onima koji to nisu učinili – kaže ova vitalna starica.

Kada je na nekoj akademiji u Centru „Sava“ predsednik Tadić pročitao da su sad „svi učesnici rata izjednačeni“, ona je bila tamo, i zanemela.

– Niko od nas prisutnih boraca nije mogao vazduha da uzme, jedino nas je povratilo kad je Miša Janketić izašao i na velikom ekranu se videla Titova slika, a on je aplaudirao… Tadić je već otišao, promarširao pored nas. To je opšte dodvoravanje toj novoj globalizaciji, tom Zapadu, koji je izdao i svoje koji su ratovali. Ja nisam sigurna da mi sad nismo u nekom neofašizmu – kaže Dana.

Kao primer navodi promenu naziva ulica.

– Skinu ulicu Jeleni Ćetković! A nju su pretukli i streljali u logoru. Ja sam htela da protestujem, a pošto nisam drukčije mogla, setila sam se da dam čitulju za te drugarice koje su streljane na Banjici, u logoru, a tamo je streljan i jedan dečak, Kokan. Izašlo je u Politici. Napisala sam u čitulji „zločinci i izdajnici“, pa su me svi iz tog oglasnog odeljenja molili da promenim te reči, iako sam iz svog džepa platila 10.000 dinara. Napisala sam onda umesto onog zločinci i izdajnici – bednici i jadnici. Molila me ta njihova šefovica, jer, kazala mi je, Nemačka drži Politiku, pa će izgubiti posao – seća se Dana.

Kaže da ni sada, ali ni nekada nije bilo lako lako biti narodni heroj.

– Sada nas vređaju, a nekada se toliko zahtevalo od nas. Ljudi su verovali da možeš sve da im uradiš. Dovedu bolesnika pred bolnicu i jave da moraš da izvršiš uticaj da ga prime. Onda, da smestiš dete u obdanište… Govorila sam – ja hoću, ali moja moć nije tolika koliko vi mislite – govorila je.

Velimir Veco Radičević sa svojih 97 godina svaki dan prepešači tri kilometra od svog stana u Hadži Ruvimovoj do Muzeja Nikole Tesle. I dok pričamo, nazdravlja crnogorskom lozom. Popije, kaže, po jednu čašicu dnevno. Na grudima mu je Orden narodnog heroja koji je okačio samo za ovu priliku. Inače ga drži pod ključem i vadi samo u specijalnim situacijama.

– Ja sam iz komunističke porodice od pre Drugog svetskog rata. Bilo nas je pet, šest članova partije pod krovom. Porodica je, inače, bila popovska – kaže, a unuk mu uz smešak dobacuje: „Trebalo je, đedo, za popa da se školuješ.“

Velimirov ratni put išao je od Pljevalja, preko Prozora, Konjica, Neretve, Sutjeske, Zelengore, Knina… Bio je i na osnivanju Prve proleterske u Rudom. Kao vojnik pete crnogorske brigade bio je pored legendarnog heroja Save Kovačevića kada je poginuo na Sutjesci.

– Povlačili smo se prema Sutjesci, pozadi nas je bila centralna bolnica, Vrhovni štab. Uveče, Sava je rekao: „Noćas ćemo gaziti Sutjesku“. Sava je bio najhrabriji ratnik kog sam upoznao i jedan od najboljih ljudi koje je revolucija imala. Našao sam se pored njega kad su ga ubili. Dogovorili smo se da mu skinemo komandantske oznake s rukava, da ako izginemo, Nemci ne otkriju koga su ubili, i ne iživljavaju se na mrtvom heroju – seća se Veco.

Žao mu je što je prva ulica u njegovom komšiluku, koja se nekada zvala Save Kovačevića, sada zove Mileševska. „Bila je tu i škola sa Savinim imenom. Bista mu je stajala u dvorištu. Ja sam đake te škole vodio na Sutjesku da im pokažem kako je bilo“ – setno priča Veco, a onda se malo ljutne:

– To je banda jedna. Ti što nam menjaju istoriju. To je okupacija. Pada mi sve ovo teško. Ko god je pošten, ko ima i malo obraza teško mu pada. To je prljav posao. Ja sam internacionalac bio ceo život. I Jugosloven. Bio mi je draži pošteni čovek iz Tunguzije, nego rođeni brat, ako ne valja. Zato mi je sve teško palo – od raspada Jugoslavije, do današnjeg veličanja četnika – kaže Radičević.

Kasnije je bio partijski sekretar prateće čete Vrhovnog štaba. Posle rata nije hteo u Oznu iako su mu ponudili. „Nudili mi da pređem u Oznu, kažem ja njima da sam svestan značaja te službe, ali tu ipak treba ljudi da nekog osluškuju, da budu špijuni, i da nije to za mene, jer imam averziju. Onda su me dali u KNOJ. To je bila jedinica koja je hvatala ostatke četnika i ustaša. Ja sam rukovodio kad su hvatali one ustaše Ljubu Miloša i Kavrana. Uhvatili smo njihovog kurira sa radio-stanicom, on nam je odao šifru jer smo ga pritegli. Ta akcija je bila ravna hvatanju Draže Mihailovića – ponosan je Veco Radičević.

Dok nije otišao u penziju, na posao je išao peške, a u lov, kako kaže – tramvajem, do zadnje stanice. Nije koristio nikakve privilegije. Od privilegija danas dobija paušal u visini prosečne plate, negde oko 40.000 dinara svake godine. Kao i ostali nosioci partizanske spomenice i ordena narodnog heroja.

Petar Matić Dule (91), general pukovnik u penziji, u ratu je bio komandant divizije, član partije od 1940, a učestvovao je u dizanju ustanka u Sremu. Bio je i poslanik, član CK, a Dule mu je partizansko ime koje je kao nadimak zadržao do danas. Seća se da je Orden narodnog heroja bio najviši orden za ispoljenu hrabrost. „ U širem smislu, ne samo da si jurišao, već da si bio hrabar i postupcima, u dramatičnim situacijama, u vođenju. Uslov je bio da si ispoljio u nizu prilika direktnu hrabrost. Drugi orden je bio samo za hrabrost. Ja sam pored ovog dobio i dva ta ordena za hrabrost“- kaže Matić, dok sedimo u njegovom stanu na Senjaku, gde boravi zimi, a čim je toplije vreme, dane provodi sa suprugom u Aranđelovcu gde imaju vikendicu.

– Dobijali smo nekada kao nosioci ordena povlastice za vožnju u gradskom i železničkom saobraćaju. Drugih privilegija nije ni bilo. Danas to nemamo, to je ukinuto kada je Milošević došao. Država nas ne poziva na skupove, mene su nekoliko puta pozvali premijer i predsednik, ali nisam otišao… Promene koje su nastale posle raspada SFRJ su bile takve da su se neki od nas priklonili tim nacionalističkim euforijama, u mom slučaju nije toga bilo, pa sam bio izopšten iz svih mogućih tretmana, što se tiče i Miloševića i ove takozvane demokratske vlasti. Posle Osme sedmice sam u nekom periodu bio potpuno izopšten jer sam govorio da je opasan kurs koji govori – svi Srbi u jednoj državi ili svi Hrvati u jednoj državi. Bilo je tada dosta napisa u štampi da se meni oduzmu i orden, i čin, i penzija – kaže Matić.

Ne sviđa mu se „nepošten odnos“ prema novijoj istoriji.

– Punom parom pod pokroviteljstvom vlasti se radi na minimiziranju NOB-a, to je velika sramota, u stvari, degradiraju se osnovne vrednosti koje su stvarane u toku rata, dovodi se u pitanje činjenica da smo mi bili među retkima koji su se na ovaj način borili protiv okupatora i pokazali hrabrost, etičnost i sve druge vrednosti. Ako se jedna nacija odrekne toga, ona postaje niko i ništa i svi će je vrednovati koliko imaju koristi od nje, a nikako zbog poštovanja. Ne može se sporiti da su se partizani natčovečanski borili za slobodu i socijalnu pravdu. Ali tu se more laži plasira. Mlada generacija se vaspitava na neistinama i to ne može da ostane bez posledica. Istina, ipak, neće moći da bude zatrta“- veruje Matić.

Na pitanje kako misli da bi reagovali đaci kada bi danas otišao da drži čas u neku školu kao narodni heroj, odgovara: „Deca bi verovatno bila zbunjena, jer oni čitaju i uče nešto drugo. Bilo bi lepo kad bi se ti kontakti mogli ostvariti, da im se kaže kako je bilo i zašto je bilo.“ A na pitanje da li je sreo nekog „ravnopravnog kolegu“ četnika, protiv koga je ratovao, smeška se: „U Sremu nije bilo četnika.“

U selu prvog narodnog heroja Petra Lekovića

Golim rukama odvaljivao stene

– Uvek je jurišao neustrašivo, smelo i odlučno na neprijatelja. Prilikom napada Druge proleterske brigade na italijanski garnizon u Čajniču, u noći između 30. aprila i 1. maja 1942. godine, uleteo je u italijanski bunker, uhvatio pušku za cev i kundakom ubio nekoliko zaprepašćenih italijanskih vojnika. Iz borbe se uvek vraćao poslednji – ovim rečima se na sajtu SUBNOR-a Srbije opisuju podvizi prvog narodnog heroja SFRJ, Petra Lekovića (1893 – 1942).

Sećanje na njega živi u požeškom kraju, gde se nalaze kuće u kojima je živeo, osnovna škola koja nosi njegovo ime, kao i spomenik podignut 1985, o kojem brine Opštinski odbor SUBNOR-a Požega. Spomenik u prirodnoj veličini rad je akademskog vajara Velimira Karavelića i nalazi se u selu Rečicama.

Sreten Tošić, vojni penzioner i član SUBNOR-a kaže da je spomenik u dobrom stanju i da to mesto i dalje privlači posetioce o praznicima koji slave NOB.

– Svake godine, 27. jula, u znak sećanja na odluku o formiranju Prve požeške partizanske čete 1941, ili dan kasnije, kada je ta odluka sprovedena u delo na planini Blagaji, između 100 i 150 članova SUBNOR-a, predstavnika lokalnih vlasti i stanovnika okolnih mesta posećuje spomenik, kao i kuću u Rečicama gde je Petar Leković proveo najveći deo života – priča Tošić, koji je bio i jedan od inicijatora izgradnje spomenika prvom narodnom heroju SFRJ. On dodaje da su sve do raspada bivše države spomenik i kuće u Rečicama i Svračkovu posećivali stanovnici svih delova zemlje, a najviše ih je bilo iz Slovenije, mahom učenika i planinara.

– Rodna kuća Petra Lekovića, o kojoj brine Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, nalazi se u obližnjem selu Svračkovu. Taj objekat predstavnici SUBNOR-a po tradiciji posećuju 4. jula, na Dan borca. U kući se mogu videti autentični nameštaj i lični predmeti, ali se objekat otključava samo ukoliko unapred najavite svoju posetu – kaže Tošić, dodajući da se ključ nalazi kod rođake Lekovića.

M. Stojanović, K. Živanović