Zapadni državnici želeli nagodbu s ratnim huškačima

Primedba Kloda đorde o Tadiću bila je umesna. Istovremeno je u Tužilaštvu besnela rasprava. „Ideja je na početku bila da se primene klasična pravila krivičnog postupka tako što se polazi od neke činjenice, da bi se dalje išlo lancem odgovornosti. Ali se ubrzo, tokom rada na Tadićevom predmetu, shvatilo da će takav postupak zahtevati mnogo vremena. U decembru 1994. imali smo sastanak sa Goldstounom kako bismo ga ubedili da prilagodi našu krivičnu politiku. Rasprava je bila žučna. Na kraju smo ppak prilagodili svoje metode rada usvojivši neka iskustva iz rimskog prava gde se ‘svežnjevi saglasnih indicija’ uzimaju u obzir da bi se osumnjičeni optužio“, izjavio je kasnije Žan-Pjer Žeti autoru ove knjige.
Početkom 1995. zamalo da i sudije dođu u sukob sa, prema njihovom mišljenju, suviše popustljivim tužiocem. Oni su hteli da njihov alter ego pribegne načelu „komandne odgovornosti“, ustanovljenom posle rata s Japanom, kako bi za zlodela iz 1992. mogli da optuže srpsko-bosanske vođe koji su kontrolisali trupe pod njihovim zapovedništvom. Najaktivniji u odbrani ove teze bio je sam predsednik Tribunala Italijan Antonio Kaseze, njegov egipatski prijatelj Žorž Abi-Saab i, opet, Žorda. Nategnuto Goldstounovo prihvatanje ove teze dovelo je početkom 1995. do objavljivanja kominikea pod naslovom „Sudije Tribunala brinu za konzistentnost svog programa sudovanja“. Tu se tvrdilo: „Sudije žele da izraze svoju zabrinutost zbog hitnosti s kojom optužnice moraju biti podignute. Tužilac je o tome obavešten i on je istakao da deli tu zabrinutost.“
Ovo preusmerenje bilo je od velikog značaja da bi se sud ubuduće pozabavio suštinskim ciljem: ciljati organizatore ratnih zločina i genocida kako da bi se mogli optužiti. Ali, tu je došlo do potpune nesaglasnosti s postupanjem država koje su u bivšoj Jugoslaviji imale svoje trupe i trudile se da ih ne dovedu u opasan položaj tako što će se okomiti na političke i vojne lidere strana u sukobu. Jer, nijedan od zapadnih državnika nije odustao od ideje nekakve nagodbe s ratnim huškačima koje, dakle, nije trebalo udaljavati od stola. Lord Oven, posrednik Evropske unije, to rado priznaje: „Kad bih se sreo s Goldstounom ili s ljudima iz Tribunala nisam im preporučivao da ne optužuju Miloševića ili nekog drugog… Zauzvrat, objašnjavao bih im pojedinosti pregovora i ukazivao im na teškoće. Zaključak koji su lako iz toga mogli da izvuku bio je da ne bi bilo mudro optuživati šefove država ukoliko se želi postići mir putem pregovora među njima i s njima.“ Jula 1996. zamenik tužioca Grejem Bluit bio je još jasniji: „Naći ćemo se u situaciji kada nećemo moći da ignorišemo političke implikacije svog rada, ali ne možemo prihvatiti ni da nam politika diktira šta da činimo.“ Ako se zna da ni javno mnjenje ni novinarske reportaže ne obezbeđuju neoborive dokaze neophodne za rad osam ekipa ustanovljenih 1995. da bi radile tamo gde su počinjeni identifikovani masovni zločini, ta ograničenja objašnjavaju zbog čega su istražitelji prvih nekoliko godina raspolagali samo informacijama koje su dolazile iz državnih izvora kako bi se pomoću njih stiglo do krivaca za etničko čišćenje. S francuske strane očigledno odsustvo početne materijalne podrške imalo je i dobru stranu, onemogućavajući pritiske od strane nacionalnih instanci vlasti. „Za sve vreme svog boravka u Hagu nisam imao nikakvih kontakata s predstavnicima svoje vlade“, svedoči Frank Terije, a on zna o čemu govori, budući da je bio načelnik za krivice i pomilovanja u Ministarstvu pravde.
Godina 1995, 25. jul. Prvi istražitelj poslat na lice mesta bio je Žan-Rene Rijez. U belom helikopteru MIS kojim je s još četvoricom kolega leteo u Tuzlu, bošnjački grad najbliži Srebrenici, preko puta njega dremao je čovek sa slamnatim šeširom preko očiju – Tadeuš Mazovjecki, specijalni izvestilac UN za bivšu Jugoslaviju. Kao i Hose Marija Mandiluse, šef u ostavci HCR (i budući poslanik španske Socijalističke partije), i Mazovjecki će ubrzo odlučiti da okonča svoju misiju konstatujući apsolutni neuspeh međunarodne zajednice u vezi s masakrom u Srebrenici. A Rijezova misija tek počinje. Prva teškoća sastoji se u tome da se dođe do mesta masakra, budući da se srpska vojska suprotstavlja svakom upadu. Istraga počinje u Tuzli, gradu s muslimanskom većinom na tri dana hoda severozapadno od Srebrenice. Hitno mobilisane da bi dočekale one koji su uspeli da pređu liniju fronta, bošnjačke službe bezbednosti donose prve priče. Među deportovanima iz enklave, pristiglim 15. jula, identifikovani su svedoci s kredibilitetom – žene i deca, starci. Evidentirano je 900 lica, a četrdesetak prihvaćeno za početnu krivičnu analizu koja je početkom avgusta preneta tužiocu Marku Harmonu. Jedan od njih, identifikovan kao „Svedok A“ (bez drugog imena, u smislu programa zaštite svedoka), uspeo je nekim čudom da izbegne masakr u školi u mestu Grbavci. Zahvaljujući njemu, Rijez saznaje za egzekucije od 14. jula: „Kada bi stigao kamionet, dva vojnika s puškom preko grudi otvorila bi vrata, a trojica drugih bi, iz neposredne blizine, preteći nadgledali one koji izlaze, tako da bi onog ko bi pokušao da pobegne odmah ubili. Čim bi se kamionet pomerio, zajedno bi pripucali: petorica na jednom mestu, druga petorica na drugom… Neki ljudi iza mene me poguraše. Tako sam pao potrbuške; prekrili su me leševi.“
Nastavlja se