Aleja zaslužnih građana odražava društveno politički kontekst vremena i to vreme može da se čita na osnovu spiska sahranjenih u toj aleji. Ko je zaslužan uvek je određivala vlast. Zavisno od vremena i vlasti koja je bila u gradu Beogradu, tu su mogli da budu sahranjeni, recimo, narodni heroj Viktor Bubanj, da bi pre dve nedelje bili doneti i posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića, što se nije moglo zamisliti 1965, kada je ta aleja bila izgrađena.
Ovo za Danas kaže Zoran Marković, šef Informativne službe JKP „Beogradska groblja“, dok nam pokazuje spisak onih koji počivaju na ovoj „elitnoj parceli“. U Aleji zaslužnih građana za 46 godina postojanja sahranjeno je 649 ličnosti za koje je procenjeno da su na neki način zadužile državu i Beograd. Od tog broja u grobnicama je sahranjeno 359, u kolumbarijumima 175, a u rozarijumima 115 istaknutih ličnosti.
– Tu imamo ljude koji su i po mnogo složenijim kriterijumima od političkih zaslužili da budu sahranjeni na tom mestu, poput našeg nobelovca Ive Andrića, Paje Jovanovića, Milorada Pavića, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog, Olje Ivanjicki, Steve Žigona… Političara ima malo više. Ali, tu se ljudi ne dele po partijskoj liniji – kaže Marković.
Upravo veliki broj nosilaca partizanske spomenice, društveno-političkih radnika, generala, ukazuje na epohu kada je Aleja i nastala. Prvi koji je u njoj sahranjen bio je Risto Stefanović, društveno-politički radnik. A kasnije , sa višestranačjem, u ovom „podzemnom delu Beograda“ svoje mesto su dobijali potpuni ideološki protivnici. Tako su tu prvi demokratski premijer Zoran Đinđić, ali i Radovan Stojičić Badža, general Miloševićeve policije koji je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima. Tu je i književnik Brana Crnčević, istaknuti radikal i naprednjak, kao i gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović, potpredsednik DS. Neki istoričari umetnosti, opet, kažu da kružne skupne grobnice jasno asociraju na rastavljenu petokraku, pa je i tu prisutna ideologija.
Kriterijumi za sahranjivanje u Aleji menjali su se, takođe, od vlasti do vlasti.
– Da tu ne bi zauvek vladao neki voluntarizam, u junu mesecu ove godine napravljene su izmene i dopune gradske odluke o uređenju i održavanju groblja i sahranjivanju, pa je u toj gradskoj odluci precizirano u posebnom odeljku o sahranjivanju zaslužnih lica. Tu je pre svega potvrđen princip da se na grobljima mogu osnivati posebne parcele za sahranjivanje zaslužnih lica, i određeno je ko se smatra zaslužnim. Tu postoje četiri kategorije ličnosti. Prvo, nosioci najviših odlikovanja Srbije, ljudi koji su bili članovi SANU, zatim oni koji su proglašeni počasnim građaninom Beograda, i četvrta kategorija su lica koja su u toku života bili istaknuti u određenim oblastima, a to određuje diskrecionim pravom gradonačelnik Beograda. Predloge za sahranjivanje daju strukovna udruženja, a posle se to razmatra. Uvek mora da postoji saglasnost porodice, obično supružnika ili dece. Troškove održavanja parcela u Aleji snosi grad Beograd – kaže Marković.
Istoričarka umetnosti na Novom groblju Violeta Obrenović objašnjava da i oko naziva ove „aleje“ postoje određene nepreciznosti.
– Najpre, ovo bi trebalo da se zove Groblje zaslužnih rađana, jer aleja podrazumeva da se nalazi između drvoreda. Drugo, ovo često nazivaju Alejom velikana, iako ovo nije aleja velikana, već se ona nalazi u drugom delu Novog groblja. Ta aleja je bila prva celina na groblju formirana 1926. za sahranjivanje znamenitih ličnosti. U Aleji velikana sahranjene su ličnosti iz 19. i prve polovine 20. veka, poput akademika Jovana Cvijića, generala Miloša Vasića, dobrotvora Ilije Milosavljevića Kolarca, pesnika Milana Kujundžića Aberdara, kompozitora Stevana Hristića i Kornelija Stankovića… Na ovaj prostor su 1926. preneti iz Minhena i posmrtni ostaci Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila Obrenovića. Neki od velikana preneti su ovde sa Starog tašmajdanskog groblja – kaže Violeta Obrenović.
Ono što razlikuje Aleju velikana od Aleje zaslužnih građana jeste i da su tamo privatne grobnice, i tu se i dalje mogu sahranjivati potomci po porodičnoj liniji. U Aleji zaslužnih građana, međutim, ne mogu se sahranjivati srodnici, mada ima slučajeva da su, recimo, supružnici bili istaknuti umetnici, poput Radeta i Olivere Marković, Radmile i Božidara Savićevića, pa počivaju zajedno. Da se primetiti da je u slučaju nekih prvoboraca i vojnih lica ovo pravilo prekršeno, pa je tu sahranjena i supruga ili suprug zaslužnog građanina, mada ispod njihovih imena na pločama ne piše šta su bili po profesiji i čime su zadužili pokolenja.
– Mi dobijamo nalog od protokola Skupštine grada da to obavimo, i nemamo uticaj na to ko će tu biti sahranjen. Bilo je slučajeva da porodica ne želi da ovde bude sahranjen neko njihov. To je bio slučaj sa Pekom Dapčevićem. Njegova žena Milena je htela da bude sahranjen na rubnom delu Novog groblja. I porodica bivšeg ministra Miodraga Perišića, člana DS, takođe nije po njegovoj želji odobrila da počiva u Aleji zaslužnih građana – kaže Zoran Marković.
Bilo je opet slučajeva da porodica želi da neko bude sahranjen u Aleji, ali to se ne odobri. Najsvežiji je slučaj poznatog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa. Ipak, mesto u Aleji dobile su njegove kolege Staniša Stošić, Vladimir Savčić Čobi…
Violeta Obrenović, međutim, kaže, dok šetamo stazama aleje, da se mnogo više zaslužnih građana nalazi van te parcele, u svim delovima Novog groblja.
Malo farbe na Đinđićev grob
– Aleja zaslužnih građana nema posebno obezbeđenje. U jednom periodu, neposredno posle sahrane Zorana Đinđića, u blizini je policija imala stražarsku kućicu, jer se procenilo da treba nadzirati grobnicu. Nikada tu nije bilo ekscesa, osim kad je jedna umno poremećena osoba bacila malo farbe na grob pokojnog premijera – kaže Zoran Marković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
