Kad je reč o izvornoj narodnoj muzici, odnosno narodnoj pesmi, gde se ne zna konkretan autor, onda se zaštitom te vrste autorskih, a pre svega moralnih prava, mogu baviti određene institucije kulture, od Ministarstva kulture do gradskih sekretarijata za kulturu, odnosno svih zainteresovanih udruženja autora i institucija iz oblasti nauke i umetnosti koja mogu, kao što Zakon o autorskom i srodnim pravima predviđa, da se staraju o zaštiti moralnih prava, kaže u razgovoru za Danas mr Ljiljana Rudić Dimić, šefica Odseka za autorsko i srodna prava Zavoda za intelektualnu svojinu Republike Srbije, povodom „čišćenja“ fonoteke Radio Novog Sada (RNS) na koje je u nedavnom apelu upozorila Nadežda Vodeničar, izvođač tradicionalnih narodnih pesama.

„Porez“ na fotokopiranje

Komentarišući nedavno objavljen Nacrt novog pravilnika o disciplinskoj odgovornosti studenata na Beogradskom univerzitetu, prema kojem bi se fotokopiranje knjiga i skripti strogo kažnjavalo, šefica Odseka za autorsko i srodna prava Zavoda za intelektualnu svojinu ističe da i u starom i u novom Zakonu o autorskim i srodnim pravima postoje odredbe u korist autora, odnosno nosilaca prava na dela koja su podobna za fotokopiranje. – Postoji zakonska odredba koja tačno određuje da se solidarno mogu teretiti kako uvoznik opreme kojom se vrši fotokopiranje, tako i konkretna fotokopirnica. I u svetu postoji tzv. porez na prazan nosač, odnosno blank tape levy, kada se u cenu praznog nosača zvuka koji je podoban za umnožavanje uračuna procenat koji se odnosi na autorsku naknadu za sve ono što ćete snimiti na taj nosač. To je mali deo cene kojim se ipak štiti potencijalni autor. Što se tiče fotokopiranja, još 40-ih godina prošlog veka u skandinavskim zemljama i Velikoj Britaniji ustanovljen je tzv. sistem kolektivne zaštite koji se bavi zaštitom prava od umnožavanja u velikim sistemima korisnika. Na osnovu ugovora s državnom upravom, univerzitetom, osnovnim školama, crkvama, svako fotokopiranje stranice koje u sebi sadrži nečiji autorsko-pravni sadržaj podrazumeva plaćanje naknade za to – objašnjava Ljiljana Rudić Dimić. Ona ukazuje da i u Srbiji postoji takvo zakonsko rešenje, ali da se ono još uvek ne praktikuje.

Kao nosilac izvođačkih prava Nadežda Vodeničar obratila se svim relevantnim institucijama kulture upozoravajući da se narodne pesme iz Srbije – među kojima su i pesme koje je ona snimila za RNS šezdesetih godina 20. veka – najpre uklonjene iz radijske fonoteke kao „nepotrebne“, da bi se sada našle na domaćem tržištu kao proizvod holandske firme, na koji sva prava polaže hrvatska Croatia records.

Šuma propisa

Ljiljana Rudić Dimić ističe da u pregovorima za pristupanje Evropskoj uniji nema mnogo mesta proizvoljnosti. – Reč je o pridruživanju ekonomskom i političkom sistemu čiji je glavni cilj da se određena pitanja jednoobrazno rešavaju na nivou EU i od države kandidata se očekuje da ta rešenja usvoji i efikasno sprovodi. Osim ovog, postoji još jedan kolosek, a to je pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO). I u tim pregovorima celo jedno poglavlje odnosi se na režim intelektualne svojine, gde se zaista insistira da se naši zakoni – ne samo o autorskim pravima već i zakon o patentima, žigovima, topografiji integrisanih kola, oznakama geografskog porekla, pravnoj zaštiti dizajna i novih biljnih sorti – budu u skladu s TRIPS sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine – ukazuje Ljiljana Rudić Dimić i dodaje da postoji čitava šuma propisa u ovoj oblasti. – Treba reći da su naši propisi zaista u velikom procentu usklađeni s procesima koji nam predstoje. Očekujem da će i njihovo sprovođenje biti efikasnije i da će prilike zaista poći nabolje.

– Ovaj slučaj zanimljiv je kao dobra ilustracija prilika u oblasti zaštite prava kod nas. Osim zaštite narodne baštine, što je posao institucija kulture pre svega s moralnog aspekta, kao i zaštite prava onoga ko je napravio prvi snimak, ovde je reč i o pravu interpretatora, osobe koja je na originalan način donela određeno muzičko delo. Prava interpretatora takođe imaju i moralnu i materijalnu komponentu kao i autorska prava, s tim što prema našem zakonu materijalna prava interpretatora traju 50 godina po nastanku interpretacije, odnosno 50 godina po snimanju interpretacije. Dakle, u ovom slučaju interpretatorska prava svakako ne smeju da budu dovedena u pitanje, ona još uvek važe – ističe sagovornica Danasa koja ukazuje da bi najpre bilo potrebno pregledati ugovore kojima se nosilac prava na snimak, odnosno fonoteku, odrekao dela svojih prava u korist trećeg lica, odnosno ista materijalna prava korišćenja ugovorom eventualno ustupio.
– Naravno, niko ne može da ustupi više prava nego što mu pripadaju, pa ne može ni blanko da ustupi nečiju interpretaciju ukoliko ta interpretacija u najmanju ruku možda na neki način ugrožava moralno pravo interpretatora, jer on recimo ne želi da bude na kompilaciji, ili ne želi da sarađuje s određenim izdavačem, a naravno da interpretatoru pripada i interpretatorska naknada po osnovu prodaje nosača zvuka. Bez uvida u ugovore i precizne stimulacije vezane za rok trajanja i teritoriju, ne možemo unapred govoriti o povredi autorskog prava, odnosno povredi prava proizvođača fonograma. Međutim, možemo postaviti pitanje tantijema interpretatora koji u najvećem broju slučajeva, kada se takva nova izdanja stvaraju, ne dobijaju gotovo nikakvu nadoknadu po osnovu snimanja i stavljanja u promet novog nosača zvuka – kaže Ljiljana Rudić Dimić. Prema njenim rečima upravo je u toku osnivanje nove kolektivne organizacije za ostvarivanje prava muzičkih interpretatora preko koje će interpretatori biti u mogućnosti da organizovano ostvaruju svoja prava vezano za sve oblike korišćenja svojih interpretacija muzičkih dela.
Sagovornica Danasa ukazuje da je domaća legislativa vezana za intelektualnu svojinu uvek bila na saveznom nivou, dok su instrumenti za njeno sprovođenje bili na nivou republika, odnosno država članica, što je te instrumente u osnovi slabilo. – Od juna prošle godine, samostalnošću Srbije, svi zakoni i instrumenti za njihovo sprovođenje našli su se pod istom kapom, što je preduslov da se čitava oblast zaista dovede u red – ističe šefica Odseka za autorsko i srodna prava Zavoda za intelektualnu svojinu.
– Trenutno važeći Zakon o autorskim i srodnim pravima (2005) sedmi je zakon donesen od 1929. Dakle, Jugoslavija, odnosno Srbija, ima bogatu tradiciju u tom domenu. Bila je jedna od jedanaest zemalja sveta potpisnica Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine krajem 19. veka. Ono što nam je nedostajalo, jeste dobro razvijen sistem pobočnih propisa, ali i to se menja na bolje. U Krivičnom zakoniku Srbije sada već imamo krivična dela protiv povrede prava i intelektualne svojine, potom u Carinskom zakoniku Srbije imamo celo jedno poglavlje o zaštiti intelektualne svojine na državnoj granici. Imamo i dobro rešenje u Zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne primene prava intelektualne svojine, donetog maja 2006. godine, koji određuje upravno-pravni nadzor, odnosno ko može vršiti nadzor nad korisnicima i na koji se način koristi intelektualna svojina, počev od inspektorskih mogućnosti koje ima Republička radiodifuzna agencija, do turističke i trgovinske inspekcije, uz veliki dijapazon privrednih prestupa, prekršaja za privredno lice, odnosno odgovorno lice koje zloupotrebom svog položaja nanese štetu i povredi nečija autorska prava – navodi Ljiljana Rudić Dimić. Rešenje u Zakonu o radiodifuziji Rudić Dimić ocenjuje kao zrelo, budući da se u uvodnim odredbama daje mogućnost RRA da na početnom tenderu ne primi nijednu prijavu radiotelevizijske kuće za dobijanje frekvencije koja nije priložila dokaz o regulisanju obaveza po autorskom pravu. – Isti zakon omogućava da Agencija čak i oduzme dozvolu za rad emiteru koji nije ispoštovao autorska, odnosno pravo intelektualne svojine vezano za program i sadržaj koji emituje ili reemituje. Čitav legislativni sistem se, dakle, postavlja na čvrste osnove. Ostalo je da se usvoji zakon o zaštiti optičkih diskova, koji je pripremilo Ministarstvo kulture i medija, a koji predviđa načine identifikacije i zaštite originalnog optičkog diska – konstatuje sagovornica Danasa.
– Inače, ovde se zaštite autorskih i srodnih prava obično setimo kada se povede priča o usklađivanju propisa i prakse s Evropskom unijom. Dosad se, nažalost, pokazalo da je najdelotvorniji mehanizam za sprovođenje inače dobrih zakona upravo pritisak spolja. Pritisak međunarodne zajednice, ili interesnih grupa zemalja koje zaista imaju izuzetno razvijene industrije, gde se učešće tih industrija zasnovanih na autorskom pravu u bruto proizvodu kreće između pet i dvanaest odsto – upozorava Ljiljana Rudić Dimić. Ona ističe da se u svetu često rade afirmativne studije, tzv. bele ankete i analize koje se kod nas još uvek ne rade. – Te studije govore o tome koliki je doprinos industrija zasnovanih na autorskom i srodnim pravima, konkretno za konkretnu državu, odnosno za konkretnog autora. Kod nas, nažalost, postoje samo te tzv. negativne studije, ili piratske studije koje obično izrađuju nosioci prava iz inostranstva. Na osnovu tih analiza procenjuju se štete koje su im nanete piratskim izdanjima – koliko im je smanjen prihod, koliko je smanjen broj zaposlenih, koliko gubi određen autor a koliko država u vidu nenaplaćenog poreza“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.