Žetva u Braničevu bogatija nego lane

– Na području Braničevskog okruga pšenicom je zasejano 27.000 hektara i 6.000 hektara pod ostalim strnim žitima. Ječam je dobrim delom požnjeven pre kiša koje su nakratko odložile žetvu pšenice. U poslednjih nedelju dana usledilo je suvo i toplo vreme, žetva je intenzivirana i ukoliko se vremenske prilike ne pokvare za desetak dana ona će biti okončana. Prinosi na našem području se procenjuju na 3,5 – 4 tone po hektaru, mada su požnjevene i neke parcele na kojima je prinos premašio 5.000 kilograma po hektaru.

Prinos je nešto bolji od prošlogodišnjeg, ali je manji u odnosu na desetogodišnji prosek, što govori o nedovoljnom interesovanju za intenzivnu proizvodnju pšenice. To je razumljivo, jer od pšenice prosečno poljoprivredno gazdinstvo ne može ekonomski da opstane. Pšenica jeste simbol poljoprivrede i njena cena jeste parametar za određivanje drugih cena, međutim sama pšenica nije kultura koja može da obezbedi ekonomski opstanak prosečnog poljoprivrednog gazdinstva, čija je veličina 3,5 – 4 hektara. Strategija poljoprivrede koja se slabo afirmiše u Srbiji, rešava to pitanje tako što upućuje seljake da promene svoju proizvodnu orjentaciju, tako što će ukoliko se zadrže na tradicionalnim proizvodnjama (pšenica, kukuruz, industrijsko bilje) morati da uzmu u zakup veće površine zemljišta, tako da od toga mogu da žive. Ukoliko žele da se bave proizvodnjom samo na svom malom posedu, moraju da napuste tradicionalnu proizvodnju koja traži malo živog rada i da se late onih kultura koje traže intenzivno angažovanje (jagodičasto voće, organska proizvodnja).

Cena pšenice je nepoznanica i nju bi trebalo da određuje tržište, ali je ustvari određuje otkupljivač. Veliki otkupljivači se još nisu pojavili sa svojim glavnim adutima, ali cena po kojoj se sada ostvaruje promet novog roda pšenice, naročito u Banatu, gde je već poprilično pšenice požnjeveno, kreće se od 17,6 do 18 dinara za kilogram, dok se prošlogodišnja pšenica prodaje po ceni od 24,7 do 25 dinara. „Zadružni savez Srbije je radio kalkulaciju za prosečno gazdinstvo i za prinos od 5.000 kilograma po hektaru i došao do proizvodne cene od 23 dinara za kilogram. Dakle, sa 23 dinara poljoprivrednik bi pokrio sve troškove, ne bi ništa zaradio, a tek preko te cene ostvario bi izvesnu zaradu. Nelogična je cena od 18 dinara i zbog toga što je kukuruz na Produktnoj berzi već prešao 20 dinara, pa je lako zaključiti da će deo pšenice završiti kao stočna hrana. Naravno, seljaci će prodati pšenicu samo u onoj količini koja im je neophodna da dođu do gotovine, a naša sugestija je da ne prodaju ono što ne moraju, jer će cena ići naviše, tim pre što je na nivou Srbije zasejano manje pšenice nego prošle godine. Pitanje je kakvo će vreme biti do kraja žetve i da li će se prinosi koji se sada procenjuju i ostvariti.

Jedan od velikih problema koji se javlja u toku žetve jeste i slaba protivgradna zaštita koja je na nivou Srbije dvostruko slabija, nego što je prosek za Evropu. Sledeći problem jesu cene kombajnerskih usluga i to se u razvijenim evropskim zemljama rešava takozvanim mašinskim prstenovima. Jednom seljaku koji ima nekoliko hektara pšenice naravno nije potrebno da kupuje kombajn i mašinski prstenovi podrazumevaju da se formira udruženje u kome mnogi učestvuju, ulažu novac u kupovinu zajedničke mašine. Konačno, ako se poljoprivrednici ne organizuju uzalud očekuju od države da im reši cenu, jer nikad se više neće vratiti sistem državnih garantovanih cena. Država će određivati samo cene za robne rezerve, a to je vrlo mala količina koja se zapravo na tržištu i ne primeti. Država nije osposobila robne rezerve da mogu da balansiraju i ublaže potrese na tržištu, odnosno kada je velika ponuda da otkupe veće količine da bi zaštitili proizvođače da ne gube na supstanci, a kad je mala ponuda da zaštite potrošače od previsoke cene, ističe mr Bogdan Živanović, predsednik Osnovnog zadružnog saveza Braničevskog i Podunavskog okruga.