Ekonomski benefiti u senci političke volje

… (na tom tržištu je prema proceni MMF za 2016. ostvaren bruto domaći proizvod od 243,5 milijardi dolara) i, što je još važnije, omogućila bi „integraciju trgovine i transporta i bila bi najdirektnija putanja za napredak ekonomije Zapadnog Balkana“. Utoliko pre što bi carinskoj uniji mogle da se priključe balkanske zemlje koje nisu članice Evropske unije, poput Crne Gore, Makedonije, BiH, Albanije, Moldavije (kao i UNMIK/Kosovo kao carinska teritorija po Rezoluciji SBOUN 1244), sa kojim Srbija, na osnovu CEFTA sporazuma, trguje bez ograničenja, carina i drugih dažbina. Podsećanja radi, CEFTA kao zona slobodne trgovine koja funkcioniše od 2007, nije carinska unija, koja podrazumeva zajedničku carinsku tarifu, ali i zajedničku spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama. S druge strane, carinska unija je ekonomski prostor u kojem se države članice obavezuju sporazumom na ukidanje međusobnih carina, ili sličnih nameta i kvantitativnih ograničenja za promet robe, kao i na uvođenje i primenu zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama. Kao još jedan argument za formiranje carinske unije treba pomenuti i podatak da je izvozni potencijal zapadnobalkanske šestorke 20 puta manji od izvoza Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka). Prema podacima Međunarodnog trgovinskog centra, ekonomije Zapadnog Balkana su u 2015. izvezle robu vrednu 25,6 milijardi dolara, dok izvozni bilans Višegradske grupe premašuje 527 milijardi dolara. Kad je reč o direktnim stranim investicijama najviše ih je realizovano u Srbiji. Strukturne reforme i unapređenje poslovne i investicione klime doprineli su visokoj stopi direktnih stranih investicija, koje su 2017. iznosile 2,6 milijarde evra, što je polovina ukupnih stranih ulaganja realizovanih u Regionu.

Nesporno je da je CEFTA imala značajan pozitivan efekat na trgovinu (izvoz unutar Regiona porastao je za oko 75 odsto) ali činjenica je, takođe, da su ekonomije Zapadnog Balkana i dalje slabo integrisane u svetske trgovinske tokove. Većina članica CEFTA doživljava ovu zonu slobodne trgovine samo kao tranzicionu fazu na putu ka EU, pa se sve češće može čuti konstatacija da je Regionu potreban novi model ekonomskog rasta, zasnovan na većoj produktivnosti i investicijama, povećanju izvoza i jačanju privatnog sektora. Stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora, bez barijera, ne samo da bi pozitivno delovalo na privlačenje stranih investitora, već je i proveren način da se ekonomije Zapadnog Balkana bolje pripreme za ulazak na zajedničko evropsko tržiste. Zagovornici ideje formiranja balkanske carinske unije smatraju da ne bi izostali ni politički benefiti izraženi pre svega kroz stabilnost Regiona. Prema procenama pojedinih analitičara, stvaranje carinske unije značajniji je poduhvat od CEFTA, jer podrazumeva veću ekonomsku povezanost ali i iste carinske stope i za države koje nisu članice unije, što bi privredi donelo višestruke ekonomske koristi – šire tržište, veći obim trgovine i proizvodnje, jeftiniji uvoz sirovina, niže cene finalnih proizvoda, što unapređuje konkurentnost i čini Region privlačnijim za investitore. Osim toga, formiranje carinske unije zemalja Zapadnog Balkana znači i stvaranje jedinstvenog tržišta radne snage i otvaranja oko 80.000 novih radnih mesta.

Treba, međutim, naglasiti da je stvaranje carinske unije posao na srednji rok, jer to nije samo pitanje međusobne trgovine, nego podrazumeva i pregovaranje sa svakom od država pojedinačno, a morala bi da se uskladi i zajednička spoljnotrgovinska politika, kao i da se uklone sve interne barijere koje koče trgovinu i kretanje kapitala i radne snage. Zato je ideja o formiranju balkanske carinske unije, po mišljenju pojedinih ekonomista, teško ostvariva. Najvažniji, istovremeno i najteži posao, jeste objedinjavanje carina prema trećim zemljama, zašta je potrebna i politička volja svih zemalja Regiona, koja u ovom trenutku nedostaje. Dodatni problem predstavlja i činjenica da pojedine države imaju bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini sa trećim zemljama, recimo Srbija i Crna Gora sa Rusijom, što, između ostalog, znači da sve te sporazume treba preispitati, usaglasiti i zaključiti nove. Ilustracije radi, nekadašnja SR Jugoslavija je imala sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom (zaključen 2000. godine), koji su kasnije, odnosno 2006, posle raspada Državne zajednice, nasledile Srbija i Crna Gora. To praktično znači da bi formiranje carinske unije podrazumevalo, ili da Rusija proširi ugovor o slobodnoj trgovini na sve države članice nove carinske unije, ili da Srbija i Crna Gora preuzmu carinski režim koji sa Rusijom imaju druge zemlje članice, što bi značilo da Srbija i Crna Gora moraju da raskinu ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom. U svakom slučaju potrebno bi bilo da novostvorena carinska unija ima jedinstvenu carinsku politiku prema svima, pa i prema Rusiji. Ima i onih analitičara koji tvrde da bi mogla da se primeni i jednostrana carinska politika, pri čemu bi svi ukinuli carine Rusiji. U tom slučaju bi Srbija i Crna Gora izvozile u Rusiju slobodno, a izvoz drugih članica unije bio bi na carinskom režimu. Izvesnije bi, međutim, da bi članice potencijalne carinske unije htele da pregovaraju sa Rusijom o zajedničkom carinskom režimu. Postavlja se i pitanje da li je Rusiji u interesu da ima sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama koje su ušle u NATO i uvele joj ekonomske sankcije. Zato je carinska unija i političko, a ne samo ekonomsko pitanje. Kritičari ideje o balkanskoj uniji ukazuju i na to da političke tenzije i različiti interesi, teško mogu da nateraju balkanske političke lidere da sednu za pregovarački sto, a kamoli da se dogovore o formiranju carinske unije. Ističu da to zahteva duge i teške pregovore i ratifikaciju u nacionalnim parlamentima, pa je, imajući sve to u vidu, ova ideja, bar za sada, daleko od realnost.

Autor je naučni savetnik – nekadašnji naš glavni pregovarač za sporazume o slobodnoj trgovini u regionu JIE