Foto: FoNet / Dragan Antonić

Naime ona je izjavila da je u periodu od 2012. do 2018. godine povećana zaposlenost za 700.000, dok je u periodu 2008. do 2012. 600.000 ljudi izgubilo posao.

Od 2016. godine traje stručna rasprava ekonomista, pre svega Fiskalnog saveta, koji tvrde da je malo verovatno da je u periodu 2008-2012. godine izgubljeno toliko radnih mesta, kao što je još manje verovatno da je kasnije, od 2012. do 2015. toliko skočila zaposlenost kako to tvrdi Republički zavod za statistiku ukazujući na nepouzdanost podataka. S druge strane RZS čvrsto stoji iza podataka iz Ankete o radnoj snazi napominjući da je ona u skladu sa metodologijom Eurostata.

No da krenemo od početka. Premijerka je rekla da je 2012. bilo zaposleno 2.228.000 ljudi, a da 2018. godine 2.929.000 ljudi je imalo posao, što je stvarno razlika od oko 700.000. Međutim, u Anketi o radnoj snazi za 2018. godinu kaže se da je zaposlenost iznosila 2.832.900, skoro 100.000 manje! U Srbiji poslednjih godina zaista raste zaposlenost, pa se postavlja pitanje zašto bi premijerka uveličavala te brojke, kada su one ionako pozitivne, osim naravno ako se ne radi o omašci. Najsvežiji podatak o zaposlenosti je iz prvog tromesečja 2019. godine koji je bio na raspolaganju premijerki u trenutku davanja izjave, da je bilo zaposleno 2.810.000 ljudi.

Druga stvar je što je premijerka poredila babe i žabe. Naime, RZS je 2015. godine promenio metodologiju Ankete o radnoj snazi zbog čega su prema njihovim tvrdnjama neuporedivi podaci o zaposlenosti i nezaposlenosti, pre i posle 2015. godine (s tim što je RZS uradio reviziju podataka i za 2014. godinu). Dakle, podaci o zaposlenosti u 2008, 2012. i 2015. godini su neuporedivi. Recimo, kada je novom metodologijom urađena procena zaposlenosti za 2015. godinu ispalo je da je bilo 16.000 više zaposlenih nego prema staroj metodologiji.

Na kraju, i danas ekonomisti imaju rezerve prema podacima o zaposlenosti. Ekonomski analitičar Dragovan Milićević napominje da se u samoj Anketi o radnoj snazi kriju dva različita podatka o zaposlenosti.

„Zavod za statistiku je od 2013. godine počeo da računa neformalnu zaposlenost u ukupnu zaposlenost čime se naglo povećao broj zaposlenih, pa su tu ušli ljudi koji su radili jedan dan u mesecu pre ankete. U samoj Anketi o radnoj snazi ima i podatak o subjektivnoj zaposlenosti, koliko ljudi smatra sebe zaposlenim. Onaj ko je istovario kamion peska za hiljadu dinara i ništa drugo nije radio, naravno da se neće smatrati zaposlenim. U celoj privredi raste broj zaposlenih oko 40 do 50.000 godišnje i to je podatak iz Agencije za privredne registre koji dostavljaju preduzeća“, kaže Milićević.

U ARS za 2018. godinu subjektivna zaposlenost, odnosno ljudi koji „obavljaju posao, uključujući neplaćeni rad u porodičnom poslu, uključujući pripravnike i lica koja su na plaćenoj praksi“, bila je za oko pola miliona manja od onog što se registruje kao zvanična zaposlenost. Naime 2.325.300 ljudi je u 2018. za sebe smatralo da je zaposleno.

Fiskalni savet je u jednom radu istraživao promene zaposlenosti i ogroman pad od 2008. do 2012. i ogroman rast od 2012. do 2015, što je za njih sporno u kome je broj zaposlenih povećan za skoro 350.000.

RZS je tvrdio da je pad zaposlenosti prema ARS-u od blizu 600.000 lica u periodu 2008-2012 i da je taj pad podrazumevao 325.000 formalno zaposlenih dok su ostali bili zaposleni u neformalnom sektoru.

„Pad broja zaposlenih za 600.000 ljudi neizbežno bi značio sunovrat ekonomije Srbije. Takođe, sličan pad zaposlenosti tokom krize nije zabeležen ni u jednoj drugoj zemlji Centralne i Istočne Evrope iako je među tim zemljama bilo i onih koje su zabeležile dvocifren pad BDP-a (u Srbiji je pad BDP-a od 2008. do 2012. iznosio 2,2 odsto)“, naveo je Fiskalni savet u svom radu. Oni su ocenili i da je to ogromno smanjenje zaposlenosti trebalo da se desi samo u privatnom sektoru, jer je javni sektor zadržao približno nepromenjen broj zaposlenih.

„Premda je postojanje određenih tranzicionih viškova zaposlenih u Srbiji verovatno, to teško može da objasni da privatni sektor, deset godina od otpočinjanja tranzicije, otpušta gotovo trećinu zaposlenih u uslovima ne toliko duboke recesije – odnosno gotovo izvesno je da su ipak posredi bile grube greške u procenama broja zaposlenih od strane RZS“, istakao je Savet.

Što se tiče neverovatnog preokreta i rasta zaposlenosti od 2012. na dalje Savet ima slično mišljenje, da se to zapravo nije ni desilo.

„Po podacima iz ARS, broj zaposlenih je porastao za oko 330.000 ljudi u zemlji u kojoj ukupno radi oko 2,5 miliona stanovnika. Toliki broj novozaposlenih bi morao da znatno utiče na povećanje ukupne privatne potrošnje u zemlji, što se međutim nije desilo – potrošnja stanovništva je umesto da poraste, pala. Na kraju, interesantno je primetiti da i kretanja lične potrošnje i izvora njenog finansiranja implicitno ukazuju da je zaposlenost u periodu 2012-2015. godine najverovatnije porasla za oko jedan odsto, baš kao što ukazuje i kretanje uplaćenih doprinosa, a ne za preko 14 odsto koliko pokazuje ARS“, navedeno je u izveštaju Saveta dodajući da nijedna zemlja u CIE iako ih je bilo sa dosta većim privrednim rastom od Srbije nije imala ni približan skok zaposlenosti.

Deluje da rasprava o tome šta se dešavalo na tržištu radne snage od izbijanja svetske finansijske krize do sada nije završena, ali je sigurno da se podaci o zaposlenosti neretko koriste u političke svrhe.

Rekordna 2016. godina

Od 2015. do 2018. godine prema novoj metodologiji zaposlenost je povećana za 258.700 ljudi, naspram spornih 330.000 više od 2012. do 2015. godine, perioda tokom koga smo imali dve recesione godine, dok je od 2015. do 2018. kumulativan privredni rast iznosio 9,7 odsto.

Najveći rast zaposlenosti je ostvaren 2016. godine, čak za 145.200, da bi u naredne dve godine rast svaki put bio prepolovljen. Tako je u 2017. zaposlenost povećana za 75.300, a u 2018. za 38.200 ljudi.

Povezani tekstovi