Vaš i moj CIP

Poštovani gospodine Uroševiću,

Nisam imala priliku da Vas lično upoznam, vidim da ste impresionirani nordijskom i vikinškom mitologijom, ali sam sa velikom pažnjom pročitala Vaše otvoreno pismo upućeno meni preko „Danasa“. Nemam ništa protiv takvog načina komunikacije jer smatram da je jako važno da ljudi međusobno razgovaraju, naročito oni koji nemaju ista razmišljanja, pa ću i ja Vama odgovoriti, preko posrednika.

Tema je, dakle, Saobraćajni institut CIP, koji nazivate najrazličitijim imenima, uglavnom posprdnim i pogrdnim. Ja ne mislim tako o ovoj instituciji. Smatram da je CIP izuzetno važan kao centar iz kog naša, domaća pamet, inženjerska i svaka druga, treba da daje odgovore i najbolja rešenja za infrastrukturne projekte. CIP treba da bude baza domaće struke, kuća iz koje će izlaziti najbolji, najtačniji i najzahtevniji projekti koje gradimo i koje tek treba da izgradimo.

CIP vidim kao kuću koja mora da prati najnovije tehničke i tehnološke inovacije, kao instituciju koja će da ide u susret svim novim rešenjima koja se primenjuju u svetu. CIP vidim kao prestižni državni institut u kome će biti mesta samo za naše najbolje stručnjake koji su se školovali kako u Srbiji, tako i širom sveta. Možda grešim, ali ja tako vidim budućnost CIP-a i verujem da ni vi nemate drugačiju viziju.

Da li je CIP danas onakav kakvim ga ja zamišljam? Ne bi bilo fer kada bih rekla da jeste! Da li su inženjeri koji rade u CIP-u najbolji u Srbiji? Sigurno je da ima boljih u nekim drugim projektantskim kućama. Da li u CIP-u rade loši inženjeri? Daleko od toga! Ali da li to što CIP danas nije onakav kakvim ga zamišljam znači da treba da ga uništimo? Naprotiv, mislim da treba da mu pomognemo da postane onakav kakvim ga zamišljam. Što i radim.

CIP će biti „vrh“, što bi rekli mlađi, kada se budemo mnogo više potrudili da nam sa fakulteta i drugih institucija dolaze dobri stručnjaci. Jer nisam bila nimalo srećna kada sam videla da mi u CIP-u, a mislim ni u čitavoj zemlji, nemamo našeg inženjera koji bi umeo da isprojektuje prugu za brzine do 200 kilometara na sat, kakva je ona koju gradimo od Beograda do Budimpešte. Zato smo uz pomoć inženjera iz Kine, s kojima radimo na ovom projektu koji je deo globalnog kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“, uspeli da isprojektujemo ovu prugu na kojoj već uveliko radimo.

CIP je bio vrlo uspešan u vreme SFRJ i kasnije, njegovi stručnjaci su radili neke od najvažnijih projekata u bivšoj nam zemlji. Ali, u ovom poslu se ne živi od stare slave. Svi moramo da učimo, da se usavršavamo, da unapređujemo svoja znanja, jer samo tako možemo da držimo korak sa svetom.

Za razliku od Vas, sebe ne vidim u Valhali, niti kao kraljicu Brunhildu. Živim u Srbiji u avgustu 2018. godine i činim koliko god mogu za budućnost ove zemlje. I verujte, neću odustati od ideje i pomoći CIP-u da postane onakav kakvim ga zamišljam. To će, uverena sam, biti dobro i za Vas, i za CIP, i za Srbiju.

* Autorka je doktorirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu