Bole nas Kinez za Vijetnamce 1Foto: Luca Marziale Danas

„Kako je neprijatno biti čovek“, pomislio je verovatno ovih dana Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, kad je protiv svoje volje na trenutak morao da postupi ljudski prema tovaru Vijetnamaca koji u Srbiji nemaju pravo glasa.

„Da ste me pitali, nisam sasvim razumeo ni potrebu slanja inspekcije, ali nije mogla Darija da izdrži pod pritiskom, ni Toma, ni svi ostali nisu uspeli da izdrže pritisak medija“, žalio se predsednik, jedini koji može da izdrži da nipošto ne pošalje inspekciju da ispita kako je moguće da u njegovoj zemlji žive neki ljudi, koje neki drugi ljudi drže bez plate, bez pasoša, bez lekara i bez WC šolje. Dobro, imaju čučavac, pisoar i tuš. Ali nemaju vrata pred čučavcem, odvod na pisoaru i toplu vodu u tušu.

„Topla voda je za šonje“, mora da je pomislio predsednik, koji se valjda nikada ne tušira toplom vodom: „Dva bojlera na 400 ljudi, i sad se žale. A kad je bio Đilas, bojler su videli samo u američkim filmovima“.

Inspekcija, poslata pod pritiskom, otkrila je da je kineska firma svoje vijetnamske radnike u Srbiji držala u neljudskim uslovima. Policija, takođe valjda pod pritiskom, utvrdila je da su ih držali zajedno s benzinom i plinskim bocama, i naredila da se objekti zatvore da svi zajedno ne bi odleteli u vazduh.

„Šta hoćete, da uništimo investiciju od 900 miliona dolara“, stvarno je upitao Vučić.

„Kako je sramota ovo kao dostojanstvo“, sigurno je posle pomislio, izvinjavajući se kineskoj ambasadorki na toj ponižavajućoj neprijatnosti da sad nekim Vijetnamcima mora da obezbedi i bojler i grejanje.

Srećom, ministar Toma Momirović, priskočio mu je u pomoć: „Gradilište Linglonga je najkontrolisanije u Srbiji. Inspekcije su izlazile na teren i nisu našle nepravilnosti“, rekao je u sred čitave stvari novi građevinski popečitelj. Bolje da nije.

Kako pobogu, ministre, inspekcije nisu pronašle da su radnici dobili jednu platu za pet meseci, da firma nije htela da im organizuje vakcinaciju od kovida, da radnici nemaju lična dokumenta i da ljudi spavaju među plinskim bocama? O brlogu zvanom smeštaj, izlivenoj kanalizaciji i pretnji od masovne zaraze u Zrenjaninu da ne govorimo. Da li je to gradilište Linglonga enklava u kojoj inspekcije ne smeju ništa da pronađu, bar do trenutka dok mediji ne naprave dovoljan pritisak? Jer su inspekcije posle toga odjednom uspele da otkriju sve „nepravilnosti“ koje do juče volšebno nisu primećivale.

„Njihova prosečna plata je 900 evra i ako oni nju koriste tako da uštede i da najveći deo novca vrate svojim porodicama, mi kao država teško možemo da se izborimo sa tim problemom. Ja se pitam zašto ti ljudi ne iskoriste taj novac da obezbede sebi dostojanstveniji život ovde“, nastavio je Momirović svoju logičku egzegezu.

„Možda da iznajme hotel, ministre“, prva je stvar koja čoveku padne na pamet kad to čuje, ma koliko to možda bio udarac ispod pojasa. Nije Toma kriv što je bogat i što ima hotele, ali jeste što ne razume u čemu je zapravo sramota ove države. Nije stvar u tome da li radnici mogu da iznajme stan za svojih imaginarnih 900 evra plate, već u tome što država Srbija svira gajde dok na njenoj teritoriji neko suspenduje radno zakonodavstvo, otima ljudima pasoše, postavlja čuvare da ih fizički spreče da se kreću i govore za medije, uskraćuje im zdravstvenu negu, drži ih u uslovima opasnim po život, tera ih na rad bez plate, ne daje im zaradu kad su bolesni, i krši obećanja kojima su ih na prevaru doveli u Srbiju.

Dakle, sramota je kad policija u Srbiji otkrije 400 stranaca nastanjenih u nehigijenskim, opasnim uslovima za život, od kojih nijedan nema pasoš i prosto se okrene i ode, umesto da ih odvede u centar za migrante dok im se ne utvrdi identitet, osnov boravka i lokacija ličnih dokumenata.

I sramota je kad predsednik države kaže „hoćete da oteramo investiciju od 900 miliona dolara“, umesto da kaže „svaki investitor mora da zna da u Srbiji važe zakoni Srbije i da će država zaštititi pravo na život, rad i zdravlje svakog čoveka na teritoriji naše zemlje, ma odakle dolazio i ma za koga ovde radio“.

Nije tako teško. Zar ne?