Budućnost bez volana i vozača 1

Teško da je ovakav scenario izgledan, ali krupne promene nas nesumnjivo čekaju. Zamislimo tako budućnost u kojoj će autonomni automobili prebroditi sve prepreke za samostalnu vožnju.

Takva stvarnost donela bi nam mnogo ozbiljnije promene od toga da bismo mogli da spustimo ruke sa volana i čitamo neku „šta bi bilo kad bi bilo“ kolumnu na mobilnom telefonu dok se vozimo na posao.

Recimo, u Srbiji bismo imali nekih 500 sahrana manje svake godine, jer mašine ne piju, ne krše saobraćajne propise, vide iza ćoška, kilometrima ispred i iza sebe i svuda oko sebe i to u svakom trenutku simultano. Iz istog razloga bi 20.000 ljudi svake godine izbeglo bolnicu, povrede ili trajne posledice sudara.

Takođe bismo brže stizali gde god da krenemo. Automobili koji brže reaguju, brže koče, ređe prave neočekivane poteze i uvek tačno znaju šta rade druga vozila svuda oko njih, mogu bezbedno da voze većom brzinom nego danas kada su propisi napravljeni po meri nepredvidivih, sporih i rastrojenih ljudi.

Biće potrebno i manje rastojanje među vozilima, a i duga crvena svetla će postati prošlost, što će jednako voleti i pešaci i putnici na četiri točka. Hitna pomoć, vatrogasci i policija će svugde stizati brže, jer im niko nikad neće stajati na putu, pa će i život biti sigurniji nego danas.

Pa ipak, da se utopija sutra ostvari, nekoliko desetina hiljada ljudi bi dobilo otkaz. Svi taksisti, vozači autobusa, vozači kamiona, dobar deo poštanskih radnika, kurira, dostavljača i sličnih zanimanja, praktično će prestati da postoje onog trenutka kada samovozeći automobili postanu svakodnevica.

Ko danas razmišlja da upiše školu posle koje će život provesti za volanom, trebalo bi da razmisli ponovo, da ne bi u najbukvalnijem smislu reči postao tehnološki višak baš onda kad dođe do toga da bude najbolji u onome čime se bavi.

Mehaničari će takođe dobiti otkaze. Ne samo da će saobraćajne nesreće postati takva retkost da će auto-limari maštati o starim dobrim vremenima davne 2020-te, već će se automobili i inače ređe kvariti i duže trajati.

Za razliku od vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, električni automobili, koji će ih verovatno zameniti, imaju daleko manje pokretnih delova koji mogu da otkažu, a uz to je sasvim moguće da će, zahvaljujući promeni načina korišćenja vozila, automobili u budućnosti biti pravljeni tako da traju daleko duže nego danas.

Kad smo već kod električnog pogona, živećemo u čistijim i tišim gradovima, a drastičan pad cene tehnologija poput energije sunca i vetra znači da ćemo vrlo verovatno i u zbiru manje zagađivati okolinu.

Ipak, glavna „zvezda“ promene paradigme neće biti motor nego mozak automobila, to jest kompjuter koji će zameniti čoveka. To će mučenje da se nađe parking mesto u centru grada učiniti samo anegdotom iz primitivne prošlosti koju će roditelji prepričavati deci.

To će, međutim, izbrisati i sama parking mesta. Jer, ako auto bude mogao da dođe na dodir dugmeta, neće biti potrebe da stoji parkiran ni u zgradi ni u ulici. Parking mesta će se preseliti na periferije gradova, ili makar dalje od centara, dok će ulice u gusto naseljenim rejonima postati humanija mesta za život, sa širim trotoarima, više drveća, travnjacima i biciklističkim stazama na mestu nekadašnjih uličnih parkinga. U distopičnoj verziji, taj novi prostor će se samo iskoristiti za još više zgrada i još manje vazduha – svako bira budućnost u koju želi da veruje.

Međutim, i sam koncept parkiranja kao takvog će možda biti zastareo, jer će i koncept privatnog automobila, sasvim je moguće, postati staromodan.

Konačno, šta će vam auto u sopstvenom vlasništvu ako je novi samo jedan pritisak na dugme ključa daleko? Taksi će, da ne zaboravimo, biti povoljniji nego danas, kako zbog jeftinijeg goriva (vožnja na struju je mnogo isplativija nego na benzin) tako i zbog toga što neće biti vozača kom treba dati platu.

Kola ne znaju ni za pauzu, ni za san, niti idu na godišnji odmor, pa je i trošak amortizacije po pređenom kilometru manji. Sami automobili će naravno pojeftiniti. Prosečan e-auto budućnosti neće koštati kao tesla danas, sem ako ne bude bio daleko izdržljiviji od današnjih automobila – što verovatno hoće.

Jer, dok prosečan privatni auto sada prelazi, 20, 30 ili 40 kilometara dnevno prevozeći svog vlasnika do posla i nazad uz povremeni odlazak do pijace, škole, rodbine i slično, autonomni taksi budućnosti, ako takav model postane preovlađujući, prevaljivaće stotine i stotine kilometara svakog dana.

Čak i da ne bude tako, nema sumnje da će se prosečan autonomni automobil kotrljati mnogo više nego njegovi današnji rođaci.

Čak i potpuno privatan auto može da prvo svog vlasnika odveze na posao, da se zatim vrati po njegovu suprugu, onda da decu odbaci do škole u popodnevnu smenu, a posle da ih sve sve redom polako vraća kući, usput stajući ako još negde treba nešto da pokupi.

Sve to znači da će automobili biti pravljeni da traju duže, ali da će zato automobila biti manje – čime smo tek došli do vrha sante leda koja nas čeka. Jer, ko zna, možda automobile u budućnosti nećemo ni kupovati kao danas.

Možda ćemo umesto toga kupovati pređene kilometre, kao što danas kupujemo pakete za mobilne telefone. A auto dobijati za dinar. Zvuči neverovatno, zar ne? Pod uslovom, naravno, da neki hakerski napad našu tehnološku bajku pre toga ne pretvori u noćnu moru.