Grad Beograd, pod rukovodstvom zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, upravo je kupio 10 električnih autobusa, plativši ih 7,2 miliona evra. Dakle, 720.000 evra po autobusu. Da stvari budu jasnije, taj isti Grad Beograd je prošle godine kupio 70 „običnih”autobusa od iste firme, plativši ih 10 miliona evra, ili nešto manje od 150.000 evra po autobusu.
I sad bise moglo raspravljati o tome koliko se Goran Vesić ležerno razbacuje novcem Beograđana kupujući jedan elektroautobus umesto da za isti novac kupi pet standardnih – da nije jednog prečeg pitanja.
Naime, kako nam je otkrio Centar za lokalnu samoupravu, Vesić je ove „zelene” autobuse platio skoro dva miliona evra skuplje od konkurentske ponude. Ne samo da je kupio pet puta skuplje autobuse od standardnih, on je još kupio i dva miliona evra skuplje autobuse od drugih električnih autobusa!
Ne uzbuđuje se previše zamenik gradonačelnika oko toga, konačno, šta ga briga, ali to ne znači da to treba da prođe nezapaženo. Ključno pitanje u ovom poslu je zato, zašto je Grad potrošio dva miliona evra više nego što je trebalo. Kupljeni autobusi su kineske marke Higer, a konkurentska, jeftinija ponuda, došla je od firme Đinlong Lanzhou, takođe iz Kine. Pa ipak, Vesić je odabrao skuplju, i to uprkostome što je bila čak i tehnički neispravna (Grad je na tenderu zahtevao potrošnju do jedan kilovatčas po kilometru, a kupljena vozila troše 1,1).
Šta je onda tako privlačno u imenu Higer? Mi to ne znamo, ali možda nam u zaključivanju može pomoći mišljenje stručnjaka, koji su prethodni tender kojim je kupljeno 174 autobusa ove iste firme opisali kao nacrtan za jednog ponuđača. Naravno, za Higer. Izgleda da u poslovanju s ovom firmom ima nešto što zamenik Vesić smatra jako, jako isplativim, a to garantovano nije 6,5 miliona evra za koje u ugovoru piše da će biti potrošene na „obuku kadrova”. Ili je možda baš to?
Ako se razumemo.
Dakle, kupili smo preskupe autobuse na električni pogon. Svima nam je sada jasno zašto smo kupili baš te, ali da li nam je jasno zašto smo ih uopšte kupovali? Dakle ono pitanje koje je nama manje bitno, a koje bi se u uređenim državama jedino i postavljalo: Koja je korist za Beograđane od 10 elektroautobusa?
Odgovor je, naravno, nikakva.
Sem onog „videla žaba da se konj potkiva”, nema nijednog razloga zašto bi grad koji još uvek sirovu kanalizaciju sipa u reku, kupovao„zelene” autobuse. To je, međutim, gastarbajterski stil naše gradske, a i republičke vlasti, u kom je bitno samo „dakomšije vide”.
Možda u austriji crnčiš na građevini i živiš u suterenu, ali zato u selu voziš„mercedes” i na jonskim stubovima (za koje ne znaš da su jonski) držiš lavove od gipsa. Tako i mi – možda nemamo deponiju već đubrište, možda Ibrom umesto riba plivaju flaše, možda nam čitave divlje opštine fekalije izlivaju u septičke jame, a septičke jame izlivamo u Dunav, možda nemamo reciklažu, ma čak ni asfalt ponegde nemamo, ali zato imamo elektroautobuse. I fontanu koja svira.
I trg sa prevrnutim kockama i devet miliona evra s mačem na zlatnom žiru. Ima da sija od Beča i Brisela sve do Skoplja, a ovih deset autobusa nam neće očistiti beogradski vazduh.
Jer Beogradom se svaki dan vozi 1.000 autobusa, a i ovih 10 struju dobija pre iz TENT-a nego sa Đerdapa.
Čemu, dakle, ovo služi, a uz to i ne radi?
Pa da se hvalimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
