Time će do svog kraja doći duga i tužna priča započeta pre nekih 13 godina u vreme guvernera Radovana Jelašića, čiji bismo lik i delo odavno već prepustili istorijskom sećanju da nije baš tih 17.000 prezaduženih ljudi da nas svojim slučajem stalno podsećaju na njega.

Šta je u toj priči danas Jelašić? Da li onaj čovek koji nas je uporno upozoravao da ne uzimamo jeftine kredite u švajcarcima ili onaj koji nije zabranio bankama da nam te kredite daju? Da li junak ili antiheroj? Don Kihot ili birokrata? Ili baš ništa?

Jelašić je mandat započeo 2004. godine, u vreme kad je Srbija bila sasvim drugačija zemlja. Siromašnija, ali sve manje siromašna; gladnija; tek vraćena u krug normalnih država, a sama ni blizu normalne; brzorastuća, željna svega i optimistična.

U tom trenutku, na čelo Narodne banke došao je neko ko je u toj slici pomalo štrčao. Čovek koji nas je od svega što smo hteli odvraćao, ali ništa nije hteo da nam zabrani. Od banaka očekivao da bez prinude poštuju propise, a od građana da čitaju ugovore. On je čovek koji je izgovarao tada u svetu popularne rečenice poput „banke treba da se samoregulišu“ ili „mi ne želimo mnogo da administriramo“ i „građani treba da uporede ponude nekoliko banaka… i paradajz kad kupujete obiđete više tezgi“.

Ukratko, čini se da nije najbolje razumeo Srbiju, a ispostavilo se i da Srbija nije najbolje razumela njega.

Kad je ratu kredita ograničio na 30 odsto plate, optužen je da ljude sprečava da kupe frižider.

Kad je bankama podigao obaveznu rezervu, govorilo se da sapliće srpsku privredu.

Kad je dinar jačao, iz kluba Privrednik su vikali „nismo ljuti, besni smo!“.

A kad je poručivao da su jeftini „švajcarci“ rizični, internet forumi su brujali da Jelašić radi za banke da bi im narod plaćao velike kamate na evro. Ali, jelte – neće mu proći, nisu oni tako glupi da na to nasednu.

Čitati komentare ispod tadašnjih novinskih tekstova danas ostavlja farsičan utisak: tolika bujica gneva i cinizma protiv čoveka koji im je govorio da rade nešto što je za njih opasno. I onda par godina kasnije još gnevniji protesti tih istih ljudi da se poništi ta opasna stvar koju su ipak uradili.

Kad se bolje razmisli, možda Jelašić i treba da dobije onog Nobela za kog su ga budući socijalni slučajevi sarkastično predlagali, veselo skakućući do banke po svoj CHF kredit.

Danas gledajući, Jelašić je trebalo da zabrani ove kredite. Njegov naslednik na funkciji Dejan Šoškić je to uradio 2011. godine, ali tada je sve već bilo gotovo, pa je ovaj potez možda imao samo simboličku važnost.

Posle bitke je lako biti general, a u bici, tamo negde 2006, bojište nije bilo ovako pregledno. Svetska kriza nije bila na vidiku. Srbija je beležila visok rast BDP-a. Rasle su i plate. Rasle su i cene nekretnina. Sve je bilo ružičasto.

Jelašić je već bio obeležen kao čovek koji svojom politikom koči privredni rast i životni standard, kao neko ko je uvek kontra onima koji bi da nam nešto daju. Da je tada zabranio kredite u francima bio bi jednoglasno proglašen za štetočinu i šarlatana.

I to bi u vreme, kada na globalnom finansijskom nebu skoro niko nije video ni jedan oblačić, delovalo kao razumna ocena, toliko razumna da ni zabrana ni Jelašić verovatno ne bi opstali.

Na kraju, kad se sve završilo i svi brodovi bili potopljeni, Jelašić je optužen čak i da je imao sreće. Svi njegovi restriktivni potezi u vreme kreditne ekspanzije bili su štetni, terao je naše firme da trče s preponama, dok su u drugim zemljama trčale sprint. Da nije bilo krize videlo bi se koliko je bio loš za srpski napredak, a ovako je, samo zato što se svetsko tržište srušilo, ispao pametan.

Ovo mišljenje i danas dele mnogi. To su isti oni koji misle da je kupovina osiguranja bacanje para, jer koja je šansa da baš u tvoju kuću udari grom.

Srećom po nas, Jelašić nije bio takav, jer, grom je, eto, udario baš u našu kuću.