Molio je taj čovek, a vi već sad znate koji, ali nije izmolio. Kad za par dana dođe u Beograd, Putin će mu umesto Fijata dati sir. I ovaj će opet da ga moli. Kao što je molio i druge.

„Moliću Merkel za Čelezaru“.

„Moliću na kolenima kineskog premijera“.

„Moliću za Srbiju u Davosu ako treba“.

„Moliću Orbana da se zid ne podiže“.

„Moliću za nešto veliko. Si Ćinping ne može da me odbije“.

„A ja znam da Si mene ne može da odbije. Ja mu kažem: ‘Predsedniče, dok mi ne obećate da ćete doći u Srbiju, ja odavde ne idem’. Kad se čuje reakcija onih oko njega, kad počnu da se smeju, znam da dolazi. Tako ću da ga molim za drugi veliki projekat“.

Prosjak drugačije od ovog valjda ni ne ume. NJegova ćud ga tera da pred jačim pogne glavu i ispruži ruku pa šta bude. I mada to mora da je veliki teret, tim više što čovek ne može da odbaci svoju narav i da ne bude ono što jeste, takva ćud olakšanje nalazi na drugoj strani. Jer onaj koji oseća da moćnije od sebe mora da moli i da pred njima kleči, taj želi da slabiji njega mole i pred njim kleče. Tako ponizan u inostranstvu postaje bahat u Srbiji. Takav silno žudi za frojdovskim patricidom i ne može se reći da nije bilo pravičnosti kada je u njemu uspeo. Dvaput.

Ali to je već njihova priča.

Naša priča je rapidni obrt u tome ko koga za šta moli. Naš pokorni velikaš se, naime, ovih dana ubrzano moli da mu uspe kontramiting. Samo što ima suviše pameti i premalo hrabrosti da kontramiting napravi na dan mitinga, pa ga pravi dan kasnije, na dan dolaska Putina. Tako će jedan skup dublirati kao svečani doček moćnom ruskom predsedniku (poniznost) i kao nadmoćni „kontramiting“ nad slabašnom opozicijom (bahatost). I sve to o istom trošku.

Jer, naš junak zna ponešto o ekonomiji. Zna da narod voli Vladimira Vladimiroviča Putina, ali da više od toga voli da sedi kući. A nadasve, da voli pare. I to – malo para.

„17. januara (čet). Lako i jednostavno zaduženje na dočeku Putina, plaća se 1.500 din keš istog dana. U 13.30h kreće bus iz Novog Sada…“, tako počinje cirkularni SMS koji ovih dana kruži internetom.

I drugi: „Poštovani, u četvrtak dolazi predsednik Rusije Vladimir Putin. Idemo da damo podršku autobusima koji kreću iz Ripnja u 14.30. Svako ko bude išao, dobiće po pet litara mleka. Prijavite se kod Jovane u mesnoj zajednici“.

Svako ko bude išao, dobiće po pet litara mleka! PET LITARA MLEKA!

Vladimir Vladimirovič će verovatno više biti uvređen time što je skup, navodno u njegovu čast, ustvari običan mamac da se gomila skupi kao odgovor na šetnju „više srednje klase“; zatim time što domaćin misli da može da mu podiđe prostačkim šlihtanjem i da ovaj to neće prozreti i na kraju time što je narod morao da bude potplaćen da bi došao da mu maše. Ali mene više od svega toga vređa – cena. A najviše me vređa zato što je tačna. Čauši su, vidite, dobro procenili svoju raju: 1.500 dinara, pet litara mleka, dve paštete, kilo brašna – to je prava mera lojalnosti današnje Srbije. Uvek je toga, da se ne lažemo, bilo, uvek se narod potplaćivao i uvek je bio jeftin. Ali, posle skoro 20 godina od ukidanja izolacije i skoro sedam godina od dolaska ove vlasti, trebalo bi da je bar malo poskupeo. A nije. I dan danas, u 2019. godini, u Srbiji preovlađuju oni koji žive tako da svoje tabane, svoj glas i svoj obraz prodaju za pet litara mleka.

I to vam je sva ekonomska analiza koja vam je potrebna.