Rupa u trijumfalnoj kapiji

Da preskočimo skupe stavke poput temperature vode, da bi se videlo kako se ovim objektom upravlja važnije je pogledati sitnice.

Na primer tuševe – kojih nema. Umesto njih, u Pinkiju postoje baštenske česme koje odvrnete sebi na glavu. Kineska ručica za tuš koju treba zavrnuti na česmu, na kojoj je nekad verovatno i stajala, košta možda 500 dinara. Šest takvih je 3.000 dinara. Nema.

Ili svlačionice za posetioce kojih takođe nema, iako za njih ima prostora. Ali zato ima kabina. U kojima, opet, nema čiviluka. U svakoj drugoj kabini zakačaljka za odeću je odvaljena i nije zamenjena. Koliko košta jedan čiviluk sa dva šrafa? 500 dinara? Nema.

Ili sedišta u tim istim kabinama kojih takođe nema. Koliko košta jedna daska i dva zidna nosača? E pa, nema.

Ono čega ima su ljubazno osoblje i manjak gužve, ali ta dva ne mogu da nadomeste ono osnovno čega nema, a to je zainteresovani menadžment.

Na drugoj strani imamo blještavilo i to ovog puta bukvalno. Beograd je okićen najskupljim mogućim novogodišnjim osvetljenjem i ako po strani ostavimo estetske rasprave, jasno je da smo za ovo dali mnogo novca i da je o tome neko dobro brinuo. A ispred tog istog sjaja na ulazu u Knez Mihajlovu stoji rupa. Kakva rupa? Mala rupa. Par polomljenih granitnih ploča koje tako mesecima zvrje čekajući da se na njima neko polomi. Rupu niko ne popravlja. O rupi niko ne brine. Rupa stoji na beogradskom pločniku isto kao što gole česme stoje nad glavama zemunskih plivača. Stoji nebitna onima koji o njoj treba da se staraju.

Osnovni razlog ovog stanja permanentnog raspada Srbije je kultura neodgovornosti političke elite iza koje stoje duboki uzroci društvenog, dakle moralnog sloma devedesetih. To znači da se ovde javna funkcija ne vidi kao služba, već kao privilegija. Državni funkcioneri sebe suštinski ne doživljavaju kao odgovorne narodu koji ih je izabrao. Bitno je pobediti na izborima i onda prosto raditi šta želiš. Nemaš šta kome da se pravdaš kad si dobio mandat. To je perverzno viđenje demokratije kao izbor novog autokrate na svake četiri godine.

U praksi to dovodi do toga da u Pinkiju niko ne menja polomljen čiviluk, a u Knez Mihajlovoj ne krpi rupu. Jer, da kad bi najviši funkcioneri sebe istinski videli kao odgovorne narodu, onda bi na položaje ispod sebe postavljali sposobne ljude i pred njih stavljali konkretne zadatke i nagrađivali ih ili kažnjavali prema učinku. Kao u privatnoj firmi. Tad bi se pred javno komunalno preduzeće koje održava ulice, na primer stavio zadatak da se smanji prosečno vreme koje prođe od nastanka rupe do njene popravke, a pred direktora Pinkija zadatak da poveća posetu ili podigne profitabilnost. Pa bi se kabine brzo popravile. Ovako, zašto bi se direktor maltretirao da išta radi kad mu to niko ne traži?

Isti motiv seže do najviše vlasti i svoj izraz ovih dana dobija u državnom budžetu. Tu se mora konstatovati napredak utoliko što je državna kasa sada tako izbalansirana da ne vodi dužničkoj spirali kao ranije. Ali, šta mi radimo s novcem koji sada imamo? Kupujemo vojnu opremu umesto da novac uložimo u infrastrukturu i rasterećenje privrede. Zašto? Zato što se vojna oprema vidi kad njom paradirate pred tv ekranima, a poresko rasterećenje se ne vidi.

Raketni sistemi, to je novogodišnja rasveta, a niži doprinosi na zarade – pa to je rupa. Može da čeka.