Mnogi gradovi su bili polupani radi osvajanja slobode. To je daleko od lepog, ali traljava estetika ove činjenice ne govori ništa o njenoj neophodnosti. Kada se šut i prašina slegnu, a suzavac iskija i otplače, ostaje nada da su granice slobode pomerene unapred. Da li je tako bilo u Beogradu nakon Parade ponosa? Nekoliko činjenica, nažalost, onespokojava. Jedna od njih je dokument nazvan Sigurnosnim uputstvom, predstavljen od strane organizatora Parade. U njemu se učesnicima preporučivalo da na šetnju ne dolaze malim ulicama ili prečicama. Zatim, da ne dolaze u većim grupama. Onda da dođu javnim prevozom ili pešice.
Uz to, da ne dolaze sa vidljivim obeležjima parade. I da ponesu što manje stvari sa sobom. Ostavljeni su i dežurni telefoni za hitno javljanje u slučaju incidenata, odnosno nasilja. Jasno su određeni prilazni punktovi i ulazi u park gde se sve imalo odvijati. Pozivalo se da ljudi nipošto ne kasne, jer se nakon određenog vremena zatvaraju svi prilazi skupu.
Uz potpuno razumevanje za neophodnost i dobre namere ovakvog uputstva, ostaje pitanje: da li je ovo sloboda? Odgovor je potvrdan za one kojima je čaša polupuna. Tako je, gej osobe su zbog sopstvene bezbednosti morale da pristanu na niz neslobodnih propisa koji su sama antiteza ideji o slobodnoj šetnji, ali ove osobe to moraju da rade svakodnevno. Međutim, kada su već stigli na dobro čuvano zborno mesto, komadić slobode od straha i diskriminacije je osvojen u tih nekoliko sati, na tom jednom manjem prostoru, tog jednog dana. Zadatak osvajanja slobode poznaje važnost slobodnih enklava ili džepova otpora. Desetog desetog 2010. bio je to potez park Manjež – Nemanjina – Kneza Miloša – Masarikova. I ograničena sloboda bolja je od neslobode, reći će. Osim kada to nije. Da li su homoseksualne osobe u Srbiji zaista mogle „slobodno i bez straha“ šetati ulicama Beograda, što je bio jedan od ciljeva parade? Verovatno ne. Što nije njihova krivica, niti krivica organizatora parade. Već krivica svih nas ostalih, drugačijih.
Uostalom, valja pitati učesnike. Da li su oni osećali slatkasti duh nakratko izvojevane slobode zbog šetnje pod zastavom duginih boja mimo čuvena četiri zida? Ili je nasilje izliveno po beogradskim ulicama koje nisu predstavljale zaštićenu zonu pre ostavilo ukus gorčine nad društvenom stvarnošću? Jer, ovo nasilje, a ne borba za društvenu ravnopravnost homoseksualnih osoba, postalo je tema. Napadi na policiju i prostorije vladajućih političkih stranaka, dakle, napadi na državu, svedoče o pre svega političkom revoltu određenih besnih slojeva stanovništva. Skandiralo se o Kosovu i protiv Evrope, razbijali se mamografi, i sakrivalo po crkvama. Homoseksualci u Srbiji, i problem njihove diskriminacije, zapravo je iznova marginalizovan zarad navodno velikih političkih tema i organizovanog nasilja prema – svemu živom.
Konačno, i sam karakter Parade je nažalost bio (ili morao biti) protivrečan samom sebi. Definisan kao miran, dostojanstven i nenasilan javni skup, on je predstavljao antitezu skupovima te vrste. Parade ponosa širom sveta inspirisane su višednevnim neredima u Stounvolu u njujorškom Grinič Vilidžu – dakle, nimalo nenasilno. Kasnije parade ponosa, sa sve perjem i srebrnim šorcevima, mirne su i dostojanstvene – srećom. Biti neupadljiv, sa tamnim naočarima na nosu i ljudskopravaškom agendom pod miškom i nije sasvim „veselo“. Naime, homoseksualci su stigmatizovani upravo zbog svoje seksualnosti. Negirajući seksualnost kao temu, i pretvarajući sve u priču o politici i pravima, pomalo se promašuje poenta. Preporučiti ljudima da dođu „bez vidljivih obeležja“ i nije naročito ponosna stvar. Mnogi homoseksualci verovatno se celog života bore sa teretom te preporuke. Barem tog jednog dana, u toj jednoj šetnji, morali su biti ponosni na svoja „obeležja“.
Seksualnost, kakva god ona bila, jeste stvar ličnog identiteta. Međutim, neki od tih identiteta, u nekim društvima, smatraju se nemoralnim i sramotnim, te legitimnim predmetom nasilja i javne odmazde. Upravo iz tih razloga, mnogi „seksualci“ svoj lični seksualni identitet moraju izneti na ulicu i pokazati, sebi i drugima, da su ponosni na njega. Da ga se ne stide. I zato su ta „vidljiva obeležja“ toliko važna. Zato je od političke priče o ljudskim pravima, diskriminaciji, homofobiji, inkluziji i ostalim drangulijama zapravo mnogo važnija šetnja ulicama u ružičastom donjem rublju, ili u koži i gumi, kako ko voli. Valjda će i takva šetnja jednom doći na red.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
