Budućnost bede

 Zatim ubrzo nastavlja: „Kao što je Darvin otkrio zakon razvoja organske prirode, tako je Marks otkrio zakon razvoja ljudske istorije: prostu činjenicu, dosad skrivanu preteranim rastom ideologije, da čovečanstvo prvenstveno mora da jede, da pije, da ima krov nad glavom i odeću, pre nego što počne da se bavi politikom, naukom, umetnošću, religijom“. U ovoj rečenici je iskazana suština svih onih fraza što su se poput katehizisa štrebale po raznim političko-večernjim školama marksizma, od „baze i nadgradnje“ do „dijalektičkog materijalizma“. Štrebale, ali ne i razumevale, a da li krivicu za to snose predavači ili đaci (ili i jedni i drugi), više nije toliko važno. Zapravo je vrlo jednostavno i poprilično istinito: nemoguće je filozofirati praznog stomaka.

Sto trideset godina kasnije, prvog juna 2013. godine, buržoaski ekonomisti iz lista „Ekonomist“ izneli su posebno jeretičku i kontraintuitivnu tvrdnju. Ona glasi: stopa globalnog siromaštva se u poslednjih dvadeset godina – prepolovila. Štaviše, čovečanstvo ima neverovatnu šansu da do 2030. godine iz siromaštva izbavi još oko milijardu ljudi. I u pitanju nije džukačko poigravanje sa zdravim razumom, poput podizanja dozvoljenog nivoa aflatoksina u mleku i potonjeg pretvaranja da je sve baš super i čokoladno. U Sjedinjenim Državama je granica siromaštva zaista oko „visokih“ 30 dolara na dan. Ali u tako-i-pomalo-podlo-zvanim „zemljama u razvoju“ ta granica je 1,25 dolara na dan. Dobijena je statističarenjem 15 najsiromašnijih država na svetu, a o toj granici se u globalnom siromaštvu radi. I podaci su ipak čvrsti kao afrički dijamant izvučen robovskom radnom snagom. Globalna stopa siromaštva je 1990. godine bila 43% (1,9 milijardi ljudi), a 2010. godine je spala na 21% (1,2 milijarde ljudi). Ako je nemoguće filozofirati sa praznim stomakom, do 2030. godine ćemo imati višak filozofa.

Kako je ovo moguće? Jednostavno, bilo je ekonomskog rasta. Kina je, na primer, od 1981. do 2001. iz statističkog siromaštva izbavila oko 680 miliona ljudi. Indija je na dobrom putu da taj uspeh ponovi. Slično je i sa mnogim drugim tradicionalno siromašnim zemljama koje su, dok smo mi bili zagledani u svoj beli pupak, nešto proizvodile, razvijale se i rasle. Međutim, pre preranog ejakulata optimizma i olakog umirivanja zapadnjačke savesti (ako dotična postoji) valja primetiti još par stvari. Na primer, kako je ovaj rast distribuiran u konkretnim državama nešto je sasvim drugo i svakako neravnomerno. Zatim, i navedena merenja i ipak veštačke granice siromaštva su pod velikim i ozbiljnim kritikama. Jer dva dolara dnevno u nekom društvu mogu biti posve bednija od 1,15 dolara dnevno u nekom drugom. Zato što društva obično imaju tu neobičnu karakteristiku da se međusobno razlikuju. Konačno, da li će (i kako) biti moguće uraditi isto za (pre)ostalu milijardu ljudi takođe je pod znakom pitanja, jer posredi više nisu Kina i Indija, već nevidljivi stanovnici naših sopstvenih ulica. Samo što nam oni nisu fotogenični poput krupnooke dece iz Afrike.

Ali, kakve god mere ovih carevih novih odela uzimali u obzir, prepolovljivanje broja ljudi koji svaki dan imaju manje od 1,25 dolara izuzetno je postignuće. I nije kapitalizmički neosetljivo aplaudirati tome. Možemo i sporadično trebamo biti cinični do stare Grčke i nazad, ali posredi jeste izvlačenje mnogobrojnih ekonomskih davljenika iznad linije vode koja je ulazila u grlo i nos, a nama i dalje ulazi u uši. Ima još puno napornog posla, a sve ovo malo znači onima koji su ostali izostavljeni ili koje je zaobišlo. Ali biti u nesvesti oko stvarnosti, uprkos dobrim i humanitarnim namerama, uvek čini više štete nego koristi. Spekulacije o budućnosti su uvek riskantne, ali to ne znači da neki trendovi ne postoje. Uostalom, bar možemo maštati o tome da će se Bono Voks konačno posvetiti pravljenju kvalitetne muzike, kao što je to (kažu) nekada umeo.

A zašto ovi podaci zvuče neobično, iznenađujuće i nimalo toplo i solidarno? Vesti o globalnom siromaštvu deluju sveprisutno zato što su u međuvremenu vesti postale sveprisutne. Pogotovo ako je u njima neka poznata ličnost koja trabunjanjem o pomoći bednima kupuje iluziju da nije bedno egocentrična kao što jeste. Na sličan način su se na Zapadu smanjili i nasilje i nasilni zločini, ali ni to nisu naročito čitane vesti. I, konačno, naša slika o (siromašnim) društvima je skoro bespovratno oblikovana popularnom kulturom. Koji god film pogledali, u Parizu se sa prozora uvek vidi Ajfelov toranj, a u Africi neki polugoli ljudi vitlaju koplja po džungli. Naravno da u podsaharskoj Africi postoje i siromaštvo i beda i žirafe i zebre, ali u njoj danas postoje i oblakoderi i fabrike i univerziteti. To što mi mislimo da ovaj kontinent nije naročito napredovao od doba u kojem su Zemljom hodali dinosaurusi, samo je naš problem. Jedan član Asocijacije za promociju afričkog turizma je u članku „10 najpopularnijih mitova o Africi“ čak morao da objasni da na ovom kontinentu postoje ljudi koji pripadaju srednjoj klasi, koji odlaze na posao svaki dan, koji kukaju zbog poreza i koji vikendom gledaju svoju decu kako igraju fudbal. A da li je iko ikad video vesti o srednjoj klasi u Bocvani ili Gani? Uzgred, ostali mitovi su oni da je u Africi uvek vruće, da u njoj posvud lutaju opasne životinje, da u njoj nema tehnologije poput računara ili mobilnih telefona, kao i klasik da je Afrika – država.

U aprilu je predsednik Svetske banke na papiriću nažvrljao brojke „2030“ i rekao: „To je to. Ovo je globalni cilj za okončanje siromaštva.“ Cilj o tome da se siromaštvo prepolovi već je ispunjen, i to pet godina pre zadatog roka. A šta bi na sve to rekao Engels? Prisetimo se, čovečanstvo prvo mora biti sito i na toplom, a tek zatim se može baviti nekakvim idejama i sličnim finim zanimacijama. Sve kreće od stomaka i od prepona, i zato su državama vladali, a nauku i umetnost stvarali, mahom dobro uhranjeni pojedinci. Čak i ako su bili žgoljavi – moglo im se. I sve to su radili u svom interesu, tako je, ali logika ostaje ista: moramo biti dobro situirani na zemlji da bismo se kvalitetno bavili nebom. Uostalom, nije li to – ekonomija pre svega – poruka većine vlada Srbije, pa i aktuelne? Biće da se Marks ipak čitao više od Vebera. A superherojski par Marks i Engels su kapitalizam videli kao dinamičan i progresivan sistem koji u sebi nosi i zrnad i đulad sopstvene propasti. Ako nahranimo i međusobno približimo siromašne, oni će zbaciti poslednje okove svoje neslobode. Zamislimo svet u kojem svi imaju taj luksuz da se bave nekim drugim stvarima mimo nabavka hrane, smeštaja i tople odeće. Neki ga polako ostvaruju. Ako je budućnost bede neizvesna, tada budućnost nije bedna.