I, da li će svet postati još miroljubivije mesto za život, kako sve više žena bude na toj vlasti? Nedvosmisleni odgovori na ova tri pitanja glase: da, da, i da. Jer, hvala Darvinu i testosteronu, mužjaci jesu nasilniji pol od ženki u ama baš svakom društvu na planeti. Iako konkretne brojke i proporcije variraju, muškarci se nasilnije igraju i takmiče, tuku i hrvaju, maltretiraju slabije, nose oružje, uživaju u nasilnim sadržajima, takmiče i bore za status, siluju i zlostavljaju, maštaju o ubistvu, započinju ratove i učestvuju u njima, sve to u mnogo većem udelu od žena. Ova polna razlika je očigledna i kod ostalih primata, pojavljuje se još kod ljudskih beba, a vidi se i kod dečaka koji su (zbog neobičnih genitalija) vaspitavani kao devojčice. U metaanalizama gomiletine dotadašnjih naučnih studija iz 1986., baš kao i iz 2018. godine, nedvomislen je zaključak da i dečaci i muškarci koriste više fizičke agresije od devojčica i žena u svom životu. Čuvena metafora za besmisleni kompetitivni sukob – merenje „čiji je veći“ – ispravno sugeriše koji je tačno pol opremljeniji za ovakvu kretensku vrstu borbenog angažmana.

Politikolog DŽošua Goldstin, u odličnoj studiji „Rat i rod“ (2001), ukazuje kako su žene bile isključene iz rata i oružanih snaga u skoro svakom društvu u istoriji i na planeti. Ne postoji baš nijedno plemensko društvo u kojem su žene te koje se okupe, napadnu, opljačkaju susedno pleme, i otmu im mladoženje. A mitološke „Amazonke“ i slične žene-ratnice pre su proizvod nastranih muških fantazija o ženama u ratnoj opremi i maskirnoj uniformi. U pitanju su seksualno isfantazirane Lare Kroft, a ne istorijske činjenice. Da, bilo je partizanki i sličnih gerilskih borkinja za slobodu, a profesionalne vojske sveta u svoje redove (pa i u Srbiji) danas primaju i ženskinje. Ali, čak i u Izraelu, poznatom po tome što famoznu plavu kovertu šalje na adrese oba pola, žene svoje vreme u vojsci mahom provode u bolnicama ili kancelarijama. U „feminističkom“ 21. veku, 97 odsto vojski na svetu, i 99,9 odsto (na)oružanih snaga sveta, i dalje čine muškarci. Topovsko meso je, naprosto, mišić muškog pola i porekla. A i najpoznatiji i najozloglašeniji belosvetski osvajači, krvoločni tirani i genocidni razbojnici takođe su bili i ostali muškići.

Sve ovo ne znači da su žene isključivo miroljubive pacifistkinje i prigovaračice savesti. Od Jovanke Orleanke do sovjetskih snajperistkinja, mnoge su i predvodile armije, i učestvovale u ratu. I spremno i voljno su ispraćale muškarce u borbu, ili pružale vrednu i marljivu logističku podršku kao bolničarke, industrijske radnice i slično. Mnoge carice i kraljice su vodile ratove, poput Izabele od Kastilje, Elizabete Prve ili Katarine Velike, baš kao i političarke i državnice 20. veka, poput Margaret Tačer, Golde Meir ili Indire Gandi. Spomenuta Tačer je čak izudarala torbom američkog državnog sekretara zato što je bio ćutao dok su Regan i Gorbačov pregovarali o nuklearnom razoružanju. A predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić bila je optužena i osuđena za ratne zločine. Iako jeste upadljivo što je baš ona, žena, bila prva srpska političarka koja se sama izjasnila kao kriva i koja se pokajala za iste. Ovo ne znači da žene u potpunosti izbegavaju nasilje, sukob ili tamničenje – prisetimo se brutalne scene premlaćivanja Monike Beluči od strane njenih sugrađanki u „Maleni“ (2000) ili pročačkajmo Jutjub za klipove o tučama srednjoškolki po svlačionicama i školskim dvorištima. Ali, u svojoj borbi za dominaciju, žene ipak mnogo ređe od muškaraca pribegavaju fizičkoj agresiji, već taktikama isključivanja, odbacivanja, kinjenja, ogovaranja i trača.

S druge strane, žene ipak jesu pol koji čini najveći udeo upravo tih miroljubivih pacifista i prigovarača savesti. I dominiraju u mirovnim inicijativama i humanitarnim angažmanima. U Aristofanovoj komediji „Lisistrata“, antičke grčke žene organizuju svojevrsni „štrajk seksom“ kako bi naterale svoje muževe da okončaju Peloponeski rat. U 19. veku, feminizam se preplitao sa pacifizmom i drugim antiratnim ili mirovnim pokretima. Ženske grupe u 20. veku bile su aktivne u protestima protiv nuklearnih proba i naoružanja, te ratova u Vijetnamu, Severnoj Irskoj, Izraelu ili Jugoslaviji (upravo – Žene u crnom). U analizi čak 300 istraživanja javnog mnjenja u Americi od 1930. do 1980-ih godina, muškarci su iskazivali veću podršku ratu i vojnoj opciji u 87 odsto slučajeva, a u preostalih 13 odsto su muškarci i žene bili izjednačeni u ratnom stavu. Dok nema nijednog od ovih čak tri stotine slučaja u kojem su žene bile više za rat od muškaraca. Dakle, u poređenju sa ženama, muškarci se grublje igraju i zabavljaju, više fantaziraju o nasilju, konzumiraju više nasilnih filmova i video-igrica, čine ubedljivo najveći deo nasilnih krivičnih dela, više uživaju u kažnjavanju i osveti, glasaju za ratobornije političare, i obavljaju gotovo sve ratove i genocide. Muškarci su i opsednutiji dominacijom i prikazuju snažnija tribalistička osećanja poput rasizma, nacionalizma i militarizma. Iako svi znamo za izuzetke (videti pod Vjerica Radeta), stereotipi su ponekad u pravu: žene jesu miroljubiviji pol i rod.

Povod za ovu podužu prirodnu i društvenu istoriju žena i rata zapravo je – godišnjica Vlade Republike Srbije. Drugim rečima, mozganje ili razbijanje glave u pokušaju odgovora na sledeće preteško pitanje: „Zašto je dobro to što je Ana Brnabić premijerka Srbije?“. A da odgovor ne bude „Bolje ona nego Aleksandar Vulin“. Jer, (valjda) dobro znamo koje su to greške i skandali ove Vlade u proteklih 365 i kusur dana. Ali, možemo li zaista da pronađemo nešto što jeste dobro u vezi sa njenim kabinetom? U tom periodu, Ana Brnabić se prečesto o(t)pisivala preko njene (homo)seksualne orijentacije, tehnokratizma i digitalnih fiksacija, ili se pak dovodila u simboličku vezu sa određenim sobnim biljkama. Dok se zaboravlja na to da je ona i – žena. Okej, ali zbog čega je tačno „dobro“ za Srbiju to što je premijerka, eto, žena? Pa, i biologija i istorija su nam svedokinje, manja je verovatnoća da će nas žena poterati ili gurnuti u rat. Malo li je na ovu skupoću? A veća šansa za mir na Balkanu, koliko god bila tanka, nikada nije stvar za sprdnju.

I sad, cinici će aludirati na izvesnu „fikusoidnost“ premijerke, na njena upadljiva ćutanja i odricanja od odgovornosti kroz menadžerske fraze o „jednom timu“ i „timskim igračima“, odnosno na to što nije daleko od pameti tvrdnja da je muškarac, nazovimo ga Aleksandar Vučić, zapravo taj koji vodi i upravlja Vladom Republike Srbije. I da, samim tim, (žena) Ana Brnabić ne bi mogla da zaustavi rat, sve i da hoće. Međutim, stvarnost je mnogo složenija. Jer, kao i uvek u tom nekom društvu, ne radi se toliko o konkretnim ličnostima poput Merkel ili Mej, Grabar Kitarović ili Brnabić, koliko o procesima. A upravo proces feminizacije društva, ekonomije, politike i vlasti je taj koji stvara osnovu za miroljubivije društvo. I tradicionalna i moderna društva u kojima su žene u boljem položaju jesu društva sa manje organizovanog nasilja, u rangu od ultrafeminističke Švedske i Kanade do šerijatskog Sudana ili Avganistana. U anketama po Bliskom istoku, ispitanici koji su bili skloniji ravnopravnosti među polovima, bili su skloniji i miroljubivom rešenju arapsko-izraelskog sukoba. Drugim rečima, što se društvo bolje i ravnopravnije odnosi prema ženama, to manje prihvata rat.

Rodno ravnopravnije društvo dekonstruiše i pacifikuje konfliktne vrednosti „muškosti“, „mačizma“, „hrabrosti“, „časti“, „prestiža“ i „slave“. Ulazak žena u političku i profesionalnu arenu nužno dovodi do toga da muško merenje veličine spolovila bude smatrano za dečačko, neozbiljno, naivno i komično „tipično muško ponašanje“, što je fraza koju je čuo svako ko deli svoje radno mesto sa ženama. Istraživanja pokazuju i da stupanje u brak i dobijanje dece dramatično snižavaju nivo testosterona kod muškaraca. To jest, da žene i zaista (neurofiziološki) „smiruju“ muškarce pretvarajući ih u dobroćudne i pomirljive kreature sa kućnim papučama umesto vojničkih cokula na nogama. Studija „Pol i rat“ (2008) Malkolma Potsa i Tomasa Hejdena dokazuje i kako društva u kojima roditelji ne abortiraju žensku decu, a žene (umesto očeva, braće i ajatolaha) kontrolišu žensku seksualnost, predstavljaju društva sa manje neoženjenih, gnevnih i besnih mladih muškaraca nepražnjenih mošnica. I, samim tim, društva sa manje rata.

Dakle, političko osnaživanje žena, ispuvavanje muške časti, ravnopravnost u odabiru (bračnog) partnera, pravo na rađanje ženske dece i slično, pa i žena-premijerka, sve su to društvene sile koje smanjuju nasilje i sukob. Od veš-mašine do antibebi pilule, tehnološki, ekonomski i društveni procesi koji su oslobodili žene od neprestane brige o deci, od kućnih poslova i „ona da rađa, on da brani“ logike, jesu imali nuspojavu u vidu manje rađanja, ali i manje militarističke odbrane i zaštite, o čemu god Vulin vlažno maštao. Možda je u tome kvaka sa tom digitalizacijom? Feminizacija znači pacifikaciju. Tokom celokupne istorije, žene i njihova psihologija bile su i biće miroljubiva sila u društvu. I zato, koliko god to možda beznačajno delovalo u našoj političkoj stvarnosti, ipak nije svejedno što je jedna žena na čelu Vlade Republike Srbije već godinu dana, naprotiv.