Čemu se smejemo? 1

„Fejsbuci“ i „Tviteri“ ugiboše se od težine (mahom) nesmešnih tvitova, mimova, gifova, montaža i ostalih internetskih sprdačina sa fotografijama iz „Ovalne sobe“.

Pošto su, neverovatno, krakatom dugajliji Aleksandru Vučiću onaj sto i stolica bili prilično omaleni i tesni, a što je valjda za pucanje od smeha. I, važi, vrteo je papirima i glavom kad je neuračunljivi Tramp izvalio nezgodaciju oko premeštanja ambasade Srbije u Jerusalim.

I da, svojoj ružičastoj publici se neprimereno hvalisao oko nekakve penkale i ključeva. Ali, šta sad i šta posle? Kad smo se, gladni svoje bitnosti, siti ismejali?

I jeste Josip Broz Tito alfamužjački palio tompus pred kvarnim Niksonom, a Kenedijeva dečurlija (pa i sam Kenedi) mu je trčkarala oko nogu.

I Zoran Đinđić je šarmantno očijukavao sa Džordžom Bušom mlađim (dok smo udobno zaboravili na Antu Markovića sa starijim Bušom 1990). Ali, Tito je pre toga palio i uništavao fašističke divizije kao ratni komandant jednog od najvećih oslobodilačkih pokreta u Evropi tokom „Drugog svetskog rata“, a Đinđić je bio prozapadni vođa opozicije koji je srušio „Balkanskog kasapina“ Slobodana Miloševića.

Tim komparativnim povodom, Biljana Srbljanović je ispravno rekla da smo se Tita odrekli, a Đinđića ubili. Pa što se onda žalimo ili sa čim se tačno sprdamo? Sa odrazom u ogledalu možda?

I zato glavno pitanje nije zašto je Vučić dobio tretman kakav je dobio ili o kakvom smo neuko i vlažno sanjali. Glavno pitanje je šta smo mi, svi zajedno, u međuvremenu uradili pa da on takav tretman dobije – ili da nekadašnji tretman u Vašingtonu komotno izgubimo. A tu već ništa nije smešno.

Zatim, šta je smešno i neozbiljno oko sadržaja ovog sporazuma? Baš ništa. Srbija i Kosovo su se obavezali na izgradnju i autoputa i pruge od Beograda (i Niša) do Prištine (simbolički, „Autoput mira“). Na međuversku komunikaciju i zaštitu verskih objekata. Na pronalazak i identifikaciju nestalih osoba, te rešavanje problema izbeglica i interno raseljenih lica. Na međusobno priznavanje diploma. Na pridruživanje Kosova političko-ekonomskoj zajednici Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Na zajednički granični prelaz Merdare. Na podelu jezera Gazivode kao izvora energije između Kosova i Srbije.

Najzad, obavezali su se na jednogodišnji moratorijum oko traženja članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, te kampanje Srbije za povlačenje istog (a što su aktivnosti koje značajno tište obe strane). Malo li je na ovu skupoću?

U čemu je tačno problem sa svim ovim? I nije li u pitanju najveći korak unapred i ka normalizaciji odnosa za predugih sedam godina, još od „Briselskog sporazuma“ iz 2013?

Za kolektivnu sprdačinu bile su i tačke sporazuma o Izraelu i „Hezbolahu“, pravima homoseksualaca, restituciji imovine žrtava „holokausta“, kao i zabrani „5G“ tehnologije od nepouzdanih (tj. špijunirajućih) dobavljača.

A šta je, moliću, u ovim temama urnebesno smešno? Da li smo to postali toliko uskogrudo zagledani u sopstveni pupak da nas globalni izazovi i problemi više i ne interesuju? I naravno da ovo jesu i simbolički činovi i politički ustupci (verski objekti, Jerusalim, Gazivode, „mini Šengen“, granični prelazi, homoseksualci itd.), od kojih pojedini usklađuju spoljnu politiku Srbije sa spoljnom politikom Sjedinjenih Američkih Država.

Da li bismo radije da nastavimo da usklađujemo spoljnu politiku sa Rusijom? Da li je to manje komično? Jer tokom 2020, Srbija je od 25 spoljnopolitičkih dokumenata koje je usvojio Brisel podržala samo dvanaest (ili 48 odsto, dok je 2019. podržala njih 57 odsto).

Odbila je evropske deklaracije o krizama i kršenjima ljudskih prava u Ukrajini, Venecueli, Mjanmaru, Iranu, Gruziji, Nikaragvi, Belorusiji itd., ponižavajuće otvoreno se svrstavajući uz interese Rusije i Kine. Kako je tačno novi američki diktat sramotan i blamantan, a ruski diktat izraz naše narajcane nezavisnosti, te političke i vojne neutralnosti?

Dakle, šta god Ričard Grenel drobio i reklamirao, u pitanju je i te kako i simbolički, a ne samo nekakav isprazni ili banalni ekonomski sporazum o novim radnim mestima.

I nema ništa loše u tome, naprotiv. Srbija u Vašingtonu jeste uskladila određene aspekte svoje spoljne i ekonomske politike sa američkom. Indirektno se obavezala i da neće kupovati jedino ruski gas, niti jedino kinesku mobilnu tehnologiju, što je ekonomija, ali i simbolika i geopolitika.

Čemu se smejemo ako su Hoti i Vučić, u mnogo svečanijem (i simbolima prenapučenijem) okruženju, bar u poređenju sa sivim, ispraznim i montažnim „IKEA“ kancelarijama u Briselu, najzad parafirali nekakav međusobni sporazum?

Da li je moguće da u svemu tome vidimo samo svršen čin i neudobnu stolicu? Ili su urnebesno smešne reči „svršen“ i „stolica“, u humoru koji nije duhovit ni polaznicima predškolskih ustanova? Najzad, umemo li da posmatramo politiku, društvo, državu i svet – bez da u svemu vidimo jedino ličnost i figuru Aleksandra Vučića? Ili bi možda bilo bolje, i svakako manje smešno, da je Vučić odbio susret sa Trampom, kao što po svojim medijima jeste najavljivao?

S druge strane, opoziciji u Srbiji ništa nije smešno, već glumata mračnjačku ozbiljnost, ozlojeđenost, uvređenost i posramljenost.

Za Đilasa, Jeremića i Tadića, „Vučić je u Vašingtonu ponizio Srbiju“ i „Srbija je teško ponižena i izvrgnuta ruglu“. Zašto? I koliko je tek onda ponižavajuće kad onomad moljakamo patrijarha da moljaka Vladimira Putina da se makar jednom rečenicom obrati okupljenom i gladnom narodu, a koji u njega gleda kao u božanstvo na Zemlji?

Kad pred svako formiranje Vlade Republike Srbije trčimo u Moskvu po mišljenje? Kad ruskom ambasadoru na noge donosimo transkript ili stenogram intervjua, da nešto pogrešno ne protumači, pa se na nas naljuti?

Da li je smešno ili žalosno ako saopštenja opozicije zvuče kao propagandni tekstovi sa „Sputnjika“? I da li se to zaista radije svrstavamo uz Mariju Zaharovu koja je takođe pokušala da ošali na „internetima“?

A ukoliko se zaista osećamo poniženo i osramoćeno zbog dinamike sedenja i veličine nameštaja u „Ovalnoj sobi“, razmislimo o sledećem – kakvu mi to iluziju o sopstvenoj veličini još uvek gajimo?

I zato se naša odistinska sramota u Vašingtonu sastoji samo u jednom, a to je – što se uopšte tamo i nalazimo.

To jest, naša je sramota u tome što već dvadeset godina, sami i bez tuđe pomoći, štapova i šargarepa, ne uspevamo da se pomirimo sa kosovskim Albancima. Što Beograd i Priština uopšte moraju da pregovaraju o miru, pomirenju i normalnosti, dodvoravanjem interesima Moskve, Vašingtona, Pekinga ili Brisela.

Podsetimo se tada i naše jedine stvarne sramote – zašto moraju? Zato što su, nakon decenija ugnjetavanja i faktičkog aparthejda, kosovski Albanci bili podigli oružanu pobunu, i na koju je Srbija odgovorila i brutalnim progonom civila, masakrima, pa i masovnom grobnicom u predgrađu svog glavnog grada.

Baš kao što su i kosovski Albanci i tada i zatim terorisali, ubijali i progonili kosovske Srbe i nealbance, uz trgovinu organima i novi aparthejd po enklavama i manastirima danas. A kako da nas tretiraju nakon tog obostranog divljaštva i zločina protiv čovečnosti, ako ne kolonijalno ili kao necivilizovane „Indijance“ i „urođenike“, rasistoidnim rečima Vuka Jeremića?

Naša kolektivna sramota sadržana je u tome što su celokupni državni ili politički vrhovi, i Srbije i Kosova, bili optuženi za ratne zločine (Milošević, Milutinović, Šainović, Ojdanić i drugi, odnosno Tači, Veselji, Haradinaj i drugi), a ne u magarećim klupama i penkalama koje je Vučiću i Hotiju ispostavio Tramp.

I srpska i kosovska delegacija u Vašingtonu dobile su tačno onakav tretman kakav su ili kakav jesmo zaslužili. Možda i više od toga, sa sve žovijalnim ćaskanjem o Đokoviću i „NBA“.

I zato bi onaj deo javnosti u Srbiji koji podržava normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova (a ne zamrznuti ili vatrenim oružjem odmrznuti konflikt) već jednom mogao da se sabere, umesto da se oduzima od smeha. Jer ovo jeste bio korak ili bar koračić u tom pravcu.

Dok će nam politika šaljivih mimova na „Tviteru“, umesto stvarne politike, doći glave. Uostalom, već smo jednom glasali za šaljivdžije sa „interneta“, od Belog Preletačevića do Saše Radulovića.

Nakon užasnih ratnih gubitaka, ali i bivanja na pravoj strani istorije, zastava Srbije se bila zavijorila na jarbolu „Bele kuće“ – početkom prošlog veka. A šta ćemo sa 21. vekom?

Moguće pomirenje između Srba i Albanaca na Kosovu, ima kapacitet ili šansu da bude istorijsko, kao i da nas vrati u zajednicu pristojnih naroda i miroljubivih nacija.

A možda i omogući da u budućnosti, uz uzajamno uvažavanje, sa američkim predsednikom u „Beloj kući“ simbolički podelimo i pljugu kao lulu mira, a ne samo fascikle i penkala pomirenja.