Četiri zida

 A kakva se to nesigurnost krije u preponama većinske Srbije neka za domaći zadatak ostane drugim razotkrivačima. Reprizirana je i slabost ili nemoć države, odnosno njena neprekinuta simbioza sa onima koji su jaki jedino u krdu nazvanom stadion. Od toliko hranjenog straha od Amera i Rusa, a zatim samo od Amera, spali smo na granu straha od sopstvene besne omladine i drugih građana u dubokoj mladosti.

Ono što je, međutim, bio omanji izuzetak jeste oštrina (inače pomirljivog) tona građanina Miroslava Gavrilovića, 45. patrijarha Srpske pravoslavne crkve, poznatijeg kao Patrijarh srpski Irinej. On je celu tu gužvu oko Parade ponosa označio kao jedno „crno da crnje ne može biti“, rušenje braka i porodice i, začinivši uvredama poput „pošast“ i „budale“, pozvao na svekoliko zdravlje i obnovu. Uzgred, jedna istinska evropska obnova ili preporod, renesansa, izneta je i na plećima gej umetnika poput Donatela, Leonarda i Mikelanđela, ironično angažovanih upravo od strane matere crkve. Irinej je verovatno mislio na renesansnu „Noćnu miliciju“ osnovanu u Firenci u 15. veku, koja je beležila i progonila firentinske homoseksualce.

Zašto je ovo zanimljivo i nije li crkvi u opisu posla da kontroliše (homo)seksualnost (npr. smrtnom kaznom, Knjiga Levitska 20:13) dok umišlja da se u nešto razume? Zato što se ozbiljnost ove države ne očitava samo u njenoj (ne)sposobnosti da u namerama osujeti huligane, već i u (ne)sposobnosti da ućutka crkvu. Naravno, onda kada je reč o javnom govoru i uopšte stvarima javnim. Jer homoseksualci imaju Ustavom zagarantovano pravo da javno izraze nezadovoljstvo zbog sopstvenog društvenog položaja i onoga što im smeta. Kao i taksisti, naučnici, levoruki, samohrane majke, vlasnici kineskih radnji, malinari, dijabetičari, ljubitelji horor filmova i po-leđima-maljavi. Ovaj kolumnista bi to pravo priznao čak i neonacistima (a zatim ih sačekao iza ugla sa palicom) i slušaocima dosadne studentske „indie“ muzike.

Međutim, skupina koja mora biti istinski deprivilegovana u smislu javne parade je upravo – crkva. Ona je jedina društvena organizacija koja svoje stavove treba da (za)drži i reklamira unutar svoja četiri zida. I pre nego što se podvikne „diskriminacija“ i „bezbožnik“, reč za kojom mozak zapravo traga je – sekularnost, odnosno sekularizam. Sekularnost nije samo državna politika ili jedna banalna stavka o odvojenosti države i crkve u Ustavu, poput mira u svetu i zdravlja delfina. Već široka i veličanstvena ideja o tome da pojedinci i kolektiviteti imaju pravo na to da budu slobodni od religijskih ideja, pravila, normi i organizacija u domenu javnosti. O tome da javne stvari treba da budu zasnovane na temelju argumenata i dokaza, a ne vere i tradicije.

Postoje i istorijski i socijalno dobri razlozi zašto crkva mora imati ovaj nezavidan specijalni status, tj. zašto delovanje crkve treba da bude ograničeno na privatnu sferu. Od doba kada je prvi vrač plemenu saopštio da samo on poseduje neke tajne i da zato treba da dobije najbolji komad mesa od mamuta kojeg su ulovili drugi – crkvu prate privilegije. Mnogi bistri ljudi, od Epikura i Ibn Rušda, do Didroa, Voltera, Holbaha i Džefersona, shvatili su da se društva mogu kretati napred i brže i efikasnije ukoliko se crkva oslobodi privilegija i protera iz javne sfere u četiri privatna zida. Dok se sa uličnim preispitivanjem tih privilegija počelo tek nedavno. Od 1789. godine u Parizu obični ljudi su se nedvosmisleno borili i umirali za to da bi javne stvari bile oslobođene uticaja crkve. Da li mi, deca modernosti, imamo obraza ili prava na to da se ove krvlju izvojevane slobode sa takvom lakoćom odričemo?

A zašto su ta četiri zida crkvenog delovanja toliko važna? Mi privatno možemo religijski verovati u to da je Zemlja ravna ploča koja balansira na oklopu kornjače pridržane slonovima. Međutim, ako je to verovanje javna stvar, ono će imati svoje posledice po kartografiju, po prekomorsku trgovinu, po meteorologiju, po turističke aranžmane. Možemo privatno religijski verovati da sveti duh ulazi u jajnu ćeliju zajedno sa spermatozoidom, ali ako je to javna stvar, abortus će biti kriminalizovan i rezultiraće u hiljadama ilegalno prekinutih trudnoća i smrtnih slučajeva pride. Okej je da verujemo kako nam (po)grešna izgovorena ili napisana reč kupuje kartu za pakao u jednom pravcu. Ukoliko je to javna stvar, imaćemo versku cenzuru i Indeks zabranjenih knjiga. Možemo privatno religijski verovati da su kontraceptivna sredstva đavolove igračke koje nam na genitalije stavlja Sotona lično. Opet, ako je to javno uverenje, rezultiraće u hiljadama afričkih beba zaraženih virusom HIV. Nešto od ovoga se dešava, a nešto (više) ne. Kako napraviti odabir? Nikako: sekularizam mora biti potpun, a ne razblažen. Crkve su u startu privilegovane zbog monopola na trgovinu strahom od smrti. Njihova deprivilegovanost u javnim stvarima samo poravnava račun.

I nemojmo se praviti nevešti, upravo je ova vlast prikazivala zavidan nivo sekularizma kada je to njoj bilo u interesu – povodom Briselskog sporazuma. Tada su predstavnici vlasti blistavo odbijali svaku polemiku sa crkvom o tom državnom, postkosovskom pitanju. Jer to pitanje jednostavno nije posao crkve. Sporazum između Srbije i Kosova bio je javna stvar i crkva u sekularnom društvu sa tim ne sme da ima ništa. Iznova – ne javno. Između zidova svojih hramova i spavaćih soba može (i mora da sme) da radi šta god poželi i hoće. Tamo, na crkvenoslovenskom, latinskom ili zemunsko-džiberskom može da naziva homoseksualce budalama, ginekologe ubicama, planete ravnim pločama ili Bošnjake i Crnogorce Srbima, ali na stranicama novina jok. I nije to nimalo surovo ili preoštro – iako u šatro sekularnom društvu tu surovost drugima propisuje upravo kler.

Zato jedina ispravna četiri zida sekularnog društva, odnosno dosledni i nepokolebljivi sekularizam, predstavljaju jednu od najvećih vrednosti modernog doba i nešto neodvojivo od modernizacije. Kako je to rekao naglo popularni nemački kantautor Maks Veber, modernost odlikuje „raščaravanje sveta“, odnosno gubitak autoriteta religijskih istina u javnoj sferi. I zbog toga sekularizam moraju braniti i religiozni i bezbožnici. Privatno moramo biti slobodni da delujemo u skladu sa svojim religijskim verovanjima – da ne abortiramo ili da ne krenemo na put oko sveta krstaricom jer ćemo se survati sa ivice kornjačinog oklopa. Ali uređivati javnu sferu u skladu ili čak u konsultaciji sa tim verovanjima je, pokazalo se, istorijski opasno i društveno neodgovorno. Uostalom, kojim tačno verovanjima u lepezi arbitrarnosti od Manitua i Ozirisa, preko Zevsa i Odina, do Jahvea i Alaha? Politika nema šta da se služi crkvom i njenim verovanjima, jer ta verovanja nisu utemeljena na razumu, znanju i dokazima. To što imamo kratko istorijsko i još kraće naučno pamćenje, a institucije su nam jadne poput brade Božidara Đelića, ne sme biti izgovor. Jednostavno, ulog je isuviše velik. Konačno, sekularizam pre svega podrazumeva uređivanje ponašanja čoveka na ovom svetu, ali ne zbog merenja grehova na nekom drugom, već zbog njegovog blagostanja ovde i sada. Tom se idejom pametni ponose.