Dražin grob

Tek porastom individualizma, grobovi postaju personalizovani, a groblja javni prostori namenjeni pre svega okupljanju živih. Vremenom postaju toliko popularna, da crkva u njima mora zabraniti kockanje i ples. Razloge za ovu popularnost valja tražiti u jednostavnoj iako latentnoj sociološkoj činjenici da su sahrana i smrt stvar koja se zapravo tiče živih, a ne mrtvih.

Groblja (p)ostaju prostori na kojima se precizno očitava društvena struktura (i njene klasne, kulturne, etničke, verske i druge dimenzije), kao i aspiracije živih pojedinaca. Lokacija i izgled nadgrobnog spomenika ostaju kao svedočanstva ili jasne poruke o društvenim karakteristikama preminulog. U tom smislu, groblje je tipična projekcija društva u prostoru. Međutim, osim nastojanja za što prestižnijom lokacijom groba i izgledom nadgrobnog spomenika, ona služe i za osnaživanje fenomena koji je sociolog Emil Dirkem nazvao društvenom solidarnošću. Jer malo šta snažnije narušava društvenu strukturu – relativno fino društveno tkanje – od smrti. Nazivajući društvenom solidarnošću onaj malter koji društvo drži na okupu, smrt članova društva predstavlja napuklinu na toj građevini. Obredi sahranjivanja i periodični rituali dolaska na groblje služe kao neophodne popravke na društvenom zdanju. Okupiti se, dodirnuti, zajedno izgovoriti neke reči, zagrliti se i zaplakati ima snažno terapeutsko dejstvo za okupljene, ali i za društvo u celini. I nema društva na planeti koje te činjenice nije implicitno svesno.

Iz tih razloga je kakofonija vesti o grobu Draže Mihailovića nešto puno više od proizvoda dokone radoznalosti, želje za novčanom nagradom ili medijske zanimacije prerušene u istraživačko novinarstvo. Činjenica da potraga za posmrtnim ostacima kolaboracioniste i zločinca poprima razmere kolektivnog sporta govori mnogo o tom kolektivu. Grobovi služe kao centralni kulturni totemi za žive. Ali nikada nije svejedno šta se odabira za totem: orlušina krvavih kandži ili cvet hrizanteme.

Ljudi imaju društvenu i biološku potrebu za ritualnim ponašanjem, pre svega kada je rečo nečijoj smrti. I zato nestanak bliskih osoba često deluje teže od njihove smrti, iako je ona izvesna. Odsustvo društvenih rituala koji bi popravili osećaj gubitka čini život mnogo nepodnošljivijim. I zato je potraga za grobom Draže Mihailovića iznad svega izraz potrebe za osnaživanjem dirkemovske „društvene solidarnosti“ među njegovim sledbenicima. Zbog snažnih emocionalnih sadržaja, grobovi su idealni prostori za jačanje „kolektivne svesti“, odnosno osećaja zajedništva i pripadnosti, te povratak osećajima spremnosti na dalji život i akciju. Nema ničeg bizarnog ili nekrofilnog u ovome. Međutim, ima mnogo čega političkog. Jer, glavni akteri u ovom procesu nisu članovi Mihailovićeve porodice ni njegovi savremenici, većnjegovi ideološki sledbenici. A ideologija o kojoj je rečjeste monarhistička ideologija etničke ekspanzije zasnovane na zločinu. Iz tih razloga, pitanje na koji način država i mediji treba da pristupe totemizaciji Mihailovićevog groba pre svega je političko pitanje. Kao i pitanje pogubne revizionističke činjenice prema kojoj „saradnik okupatora“ zvuči tako retro i demode, a „strani plaćenik“ sasvim legitimno, lukrativno i svakodnevno.

Država Izrael osudila je na smrt Adolfa Ajhmana 11. decembra 1961. godine, nakon dokaza koji su obuhvatali više od 1500 dokumenata i stotinu svedoka. Ajhman se branio nirnberški: „samo je slušao naređenja“. Obešen je 31. maja naredne godine i bila je to jedina smrtna presuda izvršena u Izraelu. Navodno, nije želeo poslednji obrok, većsamo bocu suvog crvenog izraelskog vina. Njegovi kremirani ostaci rasuti su po Mediteranu, u međunarodnim vodama. Izrael nije želeo ostatke glavnog arhitekte holokausta na svojoj zemlji. Ajhmanu je tada sigurno bilo svejedno. Međutim, živima nije. Uz to, Izrael je želeo da spreči društvene rituale koji bi sledbenicima ovog zločinca omogućili lakše podnošenje stvarnosti koja poručuje da su etnički zločini nešto duboko pogrešno. Nadajmo se da takva stvarnost ni u Srbiji neće još jednom biti dovedena u pitanje.