Država ubija

Prema ovom neobično omiljenom sociologu predsednika Aleksandra Vučića, države su forme ljudskog društvenog organizovanja koje su suštinski stvorene da bi sprovodile nasilje nad ljudima. U idealnom smislu, ovo nasilje služi tome da spreči kriminalce i osujeti osvajače da ostvare svoje zle i naopake namere.

Međutim, u istorijskoj realnosti, većina država na svetu bile su brutalne despotije i hiljadama godina su se izdašno odavale nasilju prema svojim građanima i raspojasano zloupotrebljavale ovaj monopol na upotrebu sile. Zato je politikolog Rudolf Ramel skovao termin „democid“ za masovna ubistva od strane vlasti, izračunavši da su države samo u 20. veku na različite načine poubijale oko 212 miliona sopstvenih građana (mahom su to bili režimi Staljina i Maoa). Dok je broj stradalih u ratu u istom stoleću, uključujući tu i ona dva svetska, bio oko 41 milion. Naprosto, uz zarazne bolesti, država je bila i ostala najveći ubica čovečanstva.

Prve složene države bile su totalitarne despotije čiji su vladari arbitrarno i nekažnjivo ubijali svoje podanike u hektolitrima. Čim se pojavi poljoprivreda, pojavi se i neka vlast koja ognjem i mačem kontroliše viškove hrane i njene rmbačeće proizvođače. Dok sami vladari žive u bogatstvu i luksuzu i sa ogromnim haremima.

Dokazi za ovo pronalaze se u svakom kutku sveta: među Sumerima, Vaviloncima, Spartancima, Hebrejima, Rimljanima, Samoancima, Fidžijcima, Kmerima, Astecima, Inkama, afričkim kraljevstvima. Navodno mudri kralj Solomon imao je 700 žena i 300 konkubina, a predložio je da reši izvesnu raspravu oko majčinstva tako što će pogubiti bebu o kojoj se tu radi (što zovemo „Solomonskim rešenjem“). Suština priče o Šeherezadi bila je u persijskom kralju koji je svaku noć ubijao novu nevestu. Jednako legendarni indijski kralj Narašimhadev zahtevao je da mu 1.200 zanatlija izgrade hram za 12 godina, a u suprotnom će ih sve pogubiti. U pitanju je mitologija, ali i krajnje ilustrativna moralna pouka drevnih političkih narativa o državi i vlasti. Vladar je neko ko je ohol, tašt, ćudljiv, neuračunljiv i moćan, te je bolje ćutati, ne zamerati se i strpljivo podnositi njegovu samovolju.

A i primera iz realne istorije ima tušta i tma. Rimski carevi su u čuvenom Koloseumu pogubili oko 400 hiljada ljudi, neretko sa nezamapćenom brutalnošću.

Vezane nage žene su silovane i na njih su puštane divlje životinje, hrišćani i robovi su sakaćeni i ubijani, ili su gladijatori jedni druge masakrirali u pokušaju da prežive do sutra. „Hleba i igara“ možda je vešt slogan političke propagande, ali se iza njega krije teško zamisliva orgija nasilja i krvoprolića. I zato je selfi sa napućenim usnama ispred Koloseuma za Instagram verovatno slično neprimeren kao i selfi ispred Aušvica. A nije se mnogo toga promenilo ni čitavih hiljadu i kusur godina kasnije. Primera radi, ljubomorni Henri VIII pogubio je dve svoje žene, nekoliko njihovih navodnih ljubavnika, mnoge svoje prve savetnike (poput Tomasa Mora i Tomasa Kromvela) i na desetine hiljada drugih ljudi. Starog momka svoje žene bio je obesio za vrat, izvadio mu creva, kastrirao ga, odrubio mu glavu, i isekao na četiri dela.

A i Henrijeva ćerka, „Krvava Meri“, svoj nadimak nije dobila zato što je u votku dodavala sok od paradajza, već zato što je na lomači spalila oko 300 protestanata. Naprosto, država je masovno ubijala hrišćane, pa jeretike, pa protestante, kada u međuvremenu nije lovila veštice.

Naravno, vlast je sa najvećom žestinom i strašću oduvek progonila svoje političke protivnike i konkurente. Čak je i Dante tzv. „izdajnike države“ smestio u poslednji, deveti, i najbrutalniji krug Pakla. Međutim, ovaj progon bio je tu sa dobrim razlogom, pošto je političko ubistvo stolećima bilo karakteristična metoda za preuzimanje vlasti.

Čuveni Julije Cezar bio je samo jedan od 34 rimska cara koje su ubili stražari, visoki zvaničnici ili srodnici (od ukupno 49 careva koji su vladali Rimom do podele carstva). Zatim, kriminolog Manuel Ajsner sa Kembridža izračunao je da je između 600. i 1800. godine u Evropi ubijen svaki osmi kralj dok je bio na vlasti, mahom od strane plemića koji su želeli da ga svrgnu i da sami zasednu na tron. I nisu to bili moderni politički atentatori i teroristi koji žele da prenesu određenu političku poruku, već puki članovi političke elite hronično gladni moći i vlasti. Dakle, političke vođe su se ubijale među sobom i organizovale su masovno nasilje prema svojim građanima kroz celu istoriju. Vladari su svoje podanike komotno ubijali, mučili, zatvarali, izgladnjivali ili izrabljivali do smrti još od izgradnje Keopsovih piramida, sve do izgradnje kapitalizma ili komunizma po rudnicima u Mančesteru, te kolhoza i sovhoza po Sovjetskom Savezu.

Da li onda zaista treba da nas iznenađuju (pokušaji) ubistva od strane državnih ili paradržavnih aparata sile u savremenoj Srbiji? I to u svim vlastima – Miloševića, DOS-a i Vučića? Na primer, atentati na Vuka Draškovića (1999), Zorana Đinđića (2003) i Olivera Ivanovića (2018), odnosno na novinare Slavka Ćuruviju (1999), Dejana Anastasijevića (2007) ili Milana Jovanovića (2018)? Ili nedavno brutalno prebijanje Borka Stefanovića u Kruševcu, te policijsko ubistvo Davida Dragičevića u Banja Luci?

Ali i smanjivanja plata, penzija i porodiljskih naknada, pljačkaški otete fabrike, te štrajkovi glađu, pelene i samoubistva radnika, koruptivne nabavke plaćene našim novcem, saobraćajne nesreće zbog skaradne signalizacije, mini-hidrocentrale, beskrajno duge liste čekanja u bolnicama i ostale tihe i spore ubice nevatrenim oružjem? Da li su političko nasilje, despotizam, autokratija i ostale „krvave košulje“ sudbina građana u političkoj zajednici koju zovemo državom? Ne, nisu, ili bar nisu više. Jer, u 17. i 18. veku, nešto novo se bilo otkrilo, provalilo i dramatično promenilo. Mudri ljudi ovog doba poput Hobsa, Spinoze, Loka, Voltera, Rusoa, DŽefersona, Medisona i mnogih drugih, prestali su da uzimaju vlast zdravo za gotovo.

Državu više nisu smatrali organskim i neodvojivim delom društva, a njene vladare za portparole boga na zemlji. Jer, o jeresi, državu su zapravo izmislili i dogovorili ljudi. I ona služi tome da tim istim ljudima olakša živote – a ne obrnuto. Nigde to nije prostije i moćnije izrečeno nego u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti (1776): misija vlasti je da svim ljudima obezbedi život, slobodu i potragu za srećom. I zato drangulije kao što su podela na tri grane vlasti, zato Ustav i fer suđenje, zato izbori i demokratija, zato ljudska i građanska prava, zato sloboda govora i izražavanja. Zato čak i pravo na oružje (kako bi se svrgnula svaka buduća tiranska vlast), šta god o monopolu na silu drobio Veber.

Dakle, ako zauzmemo jedan istoričniji, širi pogled od onog zagledanog u sopstveni pupak, uvidećemo koliko su ove političke institucije raspamećujući velike i važne. Kao i da je njihovo otkriće po svom značaju i pratećem blagostanju ravno otkriću točka, vatre, penicilina ili interneta. A, uzgred, njih nisu otkrili ni stari Grci, ni kineski mandarini, ni ruski klasici, već britanski, francuski i američki prosvetitelji. Otkrio ih je moderni Zapad. Drugim rečima, sve do nedavno, države jesu bile lično vlasništvo onog suverena koji je na svojoj prćiji tada radio šta je hteo. To jest, funkcionisale su i delovale kao mafijaške organizacije. U njima se vladar ili „don“ koristio nasiljem, zastrašivanjem i finansijskim reketiranjem stanovništva, eksploatišući građane u zamenu za „zaštitu“ od suseda ili od njih samih. I ubijao ih je po volji. A tako je i danas u delovima tzv. „neuspelih država“ poput Somalije, Sudana, Avganistana i Konga u kojima vedre i oblače lokalni „gospodari rata“.

Tribalistička i pretpolitička društvena organizacija na čelu sa poglavicom i njegovom pratnjom, a koji posredstvom nasilja i straha vladaju nad čitavim društvom, jedan je krajnje žilavi društveni aranžman. A recidivi dotičnog vešto preživljavaju i u neliberalnim demokratijama poput naše.

Zbog svega ovoga, odbrana krhke i lomljive demokratije u Srbiji postaje toliko važna. Naravno, posve je drugo (ali i važno) pitanje da li to uopšte razumeju oni koji pozivaju na njenu odbranu po ulicama Beograda od subote do subote, a bez jasnog plana i vizije. „Fer i pošteni izbori“, „vladavina prava“ ili „slobodni mediji“ nisu samo seksi fraze koje mogu zgodno da posluže za poslovično rotiranje Kurte i Murte na vlasti. Nažalost, Srbija jeste zemlja sa tankom tradicijom demokratije i političkog pluralizma. I sami građani su ti koji naduvavaju državu i prenapumpavaju svoje vladare u nešto veće od njih samih. Umesto da vladare posmatraju kao službenike koji su tu da, po ugovoru na određeno vreme, urade neki posao za same građane. Kako to veli odlični internet „mim“: „Dositej je u Srbiju doneo krompir i prosvetiteljstvo.

Krompir se primio“. Logika „Država, to sam ja“ ovde je trajnija i tradicionalnija od paprikaša i proje. Jer, baš kao i taj krompir, i paprika i kukuruz dolaze iz Amerika. Sloboda od straha, despotizma i od političkog nasilja nije nešto što se, kada je jednom osvojena ili zapisana, prenosi sa generacije na generaciju. Ona nije poput genoma, prezimena, majčinog mleka ili neuništivih „Lego“ kockica. Već se mora stalno i iznova graditi, osvajati, čuvati, negovati, đubriti i zalivati. I razumeti. Mi, građani, smo ti koji su poslodavci, šefovi i gazde – državi i vlasti. U suprotnom će nas ponovo izrabljivati i ubijati po piramidama, koloseumima, inkvizicijama, gulazima, te lomačama za veštice i političke jeretike.