Fetiš izbora

Drugim rečima, da li mu je dozvoljeno spominjanje prezimena političara koji trče izbore, ili se kolumna ima posvetiti predizborno neutralnoj temi? Uvek upotrebljivoj međunarodnoj politici, nekakvom kulturnjaštvu ili najnovijem otkriću anonimnih „naučnika sa jednog američkog univerziteta“, primera radi. Koji god bio odgovor, Google je delovao predaleko, a u intimnu blizinu je uplovio idiotizam ideje prema kojoj su građanima potrebna dva (ili tri) dana nekakve tišine. Naime, da li su građani zaista toliko infantilni da im je potrebno 48 (ili koliko već) sati mozganja u medi(taci)jskoj tišini karakterističnoj za hramove zen-budizma? Da li svoju izbornu odluku zaista donose par dana pred izbore? Čak i da je donose u tom foto-finišu, na šta imaju pravo, zašto to mozganje mora biti oslobođeno reklamerskih pritisaka? Nisu li građani i njihovi umovi dovoljno zreli, autonomni, razumni, a ne nekakvi zombiji ili leptirice privučene reklamnom svetlošću sijalice na kojoj onda sprže krila? S druge strane, ako kampanje zaista mogu iskriviti svest ili isprati mozak, pa ih treba ućutkati pred izbore, zašto onda uopšte legalno postoje? Stotinu mu televizijskih spotova, zar je za odluku o politici koja nam se (naj)više dopada zaista potrebna nekakva ekstremna i višednevna koncentracija?

Ko god da je izmislio koncept predizborne tišine, imao je veoma svetlu sliku moći marketinga i/ili veoma mračnu sliku moći ljudske svesti, razuma i uopšte mozgovnih kapaciteta ljudske životinje. Ili je, možda, u igri nešto sasvim drugo. Naime, predizborna tišina ima sledeću veštu i podlu funkciju. Ona zapravo dodaje vatre na ritualizam predizbornog procesa, praveći od njega nešto posebno bitno, odnosno nešto gotovo sveto. Dvodnevni tabu na trabunjanja o političarima zapravo implicira svojevrsnu nedodirljivost ili izuzetnu važnost samih izbora. Drugim rečima, od njih pravi poseban fetiš. Urođenici Srbije, i drugih parlamentarno-demokratskih društava, kao da se pritaje dva dana, da bi nedeljom zaplesali oko svog totema u punoj ekstazi. Kao kada najbolji zalogaj odlažemo za kraj, uprkos činjenici da hrana koju nam serviraju i nije tako ukusna.

Religijsko-mistički karakter rituala nazvanog izborima najbolje se razotkrije u nelagodi izazvanoj sledećom jeretičkom izjavom: ovaj kolumnista bi prodao svoj glas za, grubo rečeno, 200 dinara. Za dva piva. Za pljeskavicu i pomfrit. U pitanju je prosta matematika, odnosno racionalni izbor. Verovatnoća da baš njegov glas odluči izbore je astronomski mala i zanemarljiva. Novčanica sa likom Nadežde Petrović to nije. Izvesna nelagoda nema veze sa matematikom, već sa emocionalnim nabojem zbog našeg iracionalnog verovanja u snagu sopstvenog glasa. Dok, zapravo, ovaj glas uopšte nije prodat jeftino, jer na drugoj strani jednačine stoji ništa. Štaviše, veća je verovatnoća da će nas na putu do glasačke kutije pregaziti automobil nego da će baš naš glas biti odlučujući. A i, dođavola, dva besplatna piva su uvek bolja od nula besplatnih piva. I zato, drage partije, telefon ovog kolumniste je poznat redakciji.

U čemu je suština ove jeretičke gimnastike u crkvi predstavničke demokratije? Rečima prijatelja, darivanje svog glasa ne treba doživljavati kao darivanje vitalnih organa. Niti kao polaganje svog života na oltar manjeg zla. Pompezno i ritualističko svođenje politike na izbore jednom u četiri godine kao situaciju sve-ili-ništa, odnosno život-ili-smrt, jeste ono što zapravo čini građane pasivnim, infantilnim i „jeftinim“. Naime, tužna su ona društva u kojima su izbori jedino mesto na kojem se građani pitaju za mišljenje, odnosno na kojima dobijaju priliku da, nevidljivo uronjeni u kolektivitet biračkog spiska, nešto zadrže ili promene. A šta ako bi svi građani pristali da prodaju svoj glas za 200 dinara? Odlično! Jer, možda bi tada svi shvatili besmisao i obmanu, odnosno dotadašnju zabludu o svom istinskom značaju. Fetišizacija izbora je drugo ime za poruku političara koja glasi: građani, vi ne treba da se bavite svojim životima. Sledeće četiri godine svog života prepustite nama. Upravo suprotno, političari moraju osećati svakodnevnu strepnju zbog volje naroda, a ne samo u izbornoj noći. Izbori ne smeju biti fetiš, dok i politika i građanski angažman moraju biti mnogo više od izbora.