Gernika u JPG formatu

Rođen je internet. Njegova preteča, to jest. Par nedelja pre toga, stotine hiljada studenata i ostalih dokono angažovanih ili angažovano dokonih ljudi bunilo se protiv rata u Vijetnamu, i to posebno strastveno na stepeništima Klajnrokovog univerziteta. Unutra se, međutim, stvarala posve stvarnija istorija. Pokazalo se, ovaj događaj je bio biblijskih razmera i posledica. Čovek je još jednom napisao i u delo sproveo rečenicu „Neka bude svetlo“. Par meseci kasnije, ovo je učinila i popularna kultura: Roling Stounsi će poručiti „Neka krvari“ (Let it Bleed, 1969), a Bitlsi „Neka bude“ (Let it Be, 1970). Reči koje je profesor Klajnrok poslao sa računara na računar bile su skromnije i manje pompezne. Beše to jednostavno – „lo“. Trebalo je „login“, ali je veza pukla nakon prva dva slova. Ništa zato, par decenija kasnije, ova veza će povezati čitav svet.

Bez preterivanja i patetike – bakarne žice, optički kablovi, bežične konekcije i ostalo, učinili su nešto što se i najmaštovitiji scenaristi naučno-fantastičnih filmova nisu usudili. Razmena informacija je drastično ubrzana i olakšana; kao i kupovina knjiga, muzičkih diskova, tehničke robe i ostalog; plaćanje računa takođe; ljudi posluju i pronalaze se sa sebi sličnima lakše nego ikada pre u istoriji; vesti, knjige, naučni radovi, enciklopedije, muzika, film, fotografije, televizijski sadržaji, pornografija, softver, mape čitave planete – danas su nadohvat ruke, odnosno prsta na mišu, za jednu četvrtinu svetske populacije. Zamislimo sebe u bioskopu sredinom dvadesetog veka. Kako na kasnovečernjoj projekciji, dok se stiskamo uz devojku koju volimo, posmatramo futuristički film. U dotičnom su ljudi koji, ako i kada to požele, mogu sledeće: sesti pred neku lepu skalameriju sa ekranom, i jednostavnim pokretom ruke prelistati bilo koje svetske novine, pročitati bilo koji naučni rad, pronaći bilo koji film ili bilo koji muzički album, kupiti šta god požele, poslati ljubavno pisamce i svašta još. Drugim rečima, ljudi koji imaju najveću medijateku sveta u svom stanu, uz čaj i cigaretu. „Ala je ovo dobro!“, pomislili bismo u bioskopskom mraku sredine dvadesetog veka.

Ali neki danas ne misle tako, iako je ovakva budućnost stigla. Tehnološki optimizam više nije tako zgodan. Priče o internetu danas su priče o „zavisnicima“, „zaluđenicima“ i pedofilima. Koje se, uzgred, prenose – internetom. Čašu možemo razumeti kao polupraznu, ali ne i kada je puna skoro do vrha. Navodno, internet je svet učinio hladnijim i otuđenijim. Nostalgično se izmišlja svet u kojem ljudi kao da nisu radili ništa drugo osim što su pohodili igranke, šetali korzom i škrabali ljubavna pisma u harmoničnom i posve neotuđenom društvenom kontekstu. Dok sve to danas, jednako navodno, ne rade. Stvarnost je upravo suprotna.

Godina u kojoj je izmišljen internet, 1969, bila je godina kraja hipijevske iluzije o svetu u kojem su svi ljudi braća i sestre, u kojoj je ljubav slobodna, a oružje u muzejima. Ratovi, te klasni/rasni sukobi bujali su poput halucinogenih pečurki na kiši. Na drugom kraju odvijala se socijalna apatija iz pesme „1969“ sjajnih The Stooges. Vudstok nije stvorio novi svet. Još manje je to učinio koncert Roling Stounsa u Altamontu (Kalifornija) 6. decembra 1969, kada je kontroverzno obezbeđenje nožem prekinulo život jednom posetiocu. Bio je to simbolički kraj jedne ere. Ali mesec dana pre toga, počela je nova – sa sličnim ciljevima, ali drugim sredstvima. Prave korake ka svetu sa više saradnje, razgovora, prijateljstva i ljubavi pravio je profesor Klajnrok, te nepredviđene posledice globalne mreže nazvane internet. Bolji svet, kao i uvek u istoriji, donele su naučne i tehnološke inovacije, a ne gomile sa lepim željama.

Zaboravlja se ili je nepopularno reći da su putem interneta ljudi iz celog sveta postali bliži i dostupniji jedni drugima. Informacije o tom svetu i jednih o drugima takođe. Svaki korisnik interneta postao je korisnik do sada neviđenog obima informacija, znanja i kulturnih sadržaja. Listati „Time“ ili „American Journal of Sociology“ danas je moguće bez napuštanja fotelje, obuvanja cipela i (uzaludnog) čekanja u lokalnoj trafici ili biblioteci. Kultura je postala demokratičnija i u (bilo legalnom, bilo piratskom) vlasništvu svih: od Pikasove „Gernike“ u JPG formatu velike rezolucije, do novog Springstinovog albuma ili novog Tarantinovog filma, pod šiframa „MP3“, odnosno „AVI“. Stvorene su i društvene mreže među pojedincima koje inače ne bi postojale. A mnogima je internet pomogao i da se telesno zbliže. Ratova i klasnih sukoba još uvek ima, ali mnogi ideali generacije iz 1969. godine ostvareni su internetom, a da to nismo ni primetili. Svet se zaista uhvatio za ruke, bakarnim žicama i optičkim kablovima. Uostalom, i ovaj tekst je bio poslat redakciji putem interneta, globalne mreže koja slavi 40. rođendan. I, nadajmo se, mnogi će ga preko interneta pročitati. Na ovaj način smo postali bliži, a ne dalji jedni od drugih. I to ne smemo zaboraviti.