Verovatno najbolji primer šta se dogodi kada je nauka podređena nenaučnim interesima je istorijski odnos astronomije i astrologije. Sve od drugog veka pre nove ere do sedamnaestog veka, astronomija je bila neodvojiva od astrologije, odnosno astronomi su se najviše bavili astrologijom. Naime, astronomija je tada mogla i imala rešiti (tek) nekoliko praktičnih zadataka: uvođenje kalendara, utvrđivanje važnih datuma i predviđanje nebeskih pojava (za koje se opet smatralo da anticipiraju neke hepeninge na Zemlji).
Svi ti zadaci već su bili odavno rešeni u Vavilonu, Egiptu, Grčkoj, Indiji i Meksiku. Vlasti su smatrale da nemaju nikakve potrebe za nekim daljim praktičnim rešenjima, pa samim tim nije bilo ni podsticaja za razvoj astronomije. Za astrološkim spekulacijama, međutim, vladala je stalna potražnja – a kao da vlada i danas – pa su prevaranti poput astrologa bili bogato nagrađivani. Iz tih razloga je u astronomiji tako dugo dominirao astrološki, odnosno nenaučni element. I takva praksa, tokom skoro dve hiljade godina, nije donela nikakva nova znanja, i čovečanstvo nije odvela nigde. Zato što nije postavljena na naučnim osnovama, astrologija je ostala statična, besplodna i manipulativna. Svet nije saznao ništa novo, niti su astrološka istraživanja uvećala blagostanje bilo koga osim samih astrologa.
U jednom trenutku evropske istorije, međutim – bilo je to oko 1600. godine – stvari su se promenile. Vlast u nekim evropskim društvima ukapirala je koristi koje može imati od podrške naučnicima. Prvobitni motiv verovatno je bio banalan: podrška naučnom istraživanju navigacije za potrebe engleske mornarice. Stvarne posledice ni najoptimističniji nisu mogli pretpostaviti. Nove ideje u fizici, astronomiji, biologiji, anatomiji, hemiji i društvenim naukama dovele su do odbacivanja doktrina koje su vladale u antici i srednjem veku. Od barometra i cirkulacije do logaritama i teleskopa, (n)ove ideje i otkrića bili su generator istinske i temeljne društvene revolucije. Malo šta danas ne dugujemo ovom zaokretu u promišljanju uloge naučnika u društvu.
U Srbiji je na delu obrnut proces. Odlukom Skupštine Srbije, a na predlog Vlade, univerzitetima se ima oduzeti astronomskih 40 odsto neophodnih i autonomnih prihoda. Odluke poput ovih u rangu su Milošević-Šešeljevih ideja i praksi spram univerzitetske autonomnosti, iako vešto deluju manje totalitarno i proizvode manje nervoze u javnosti. Nije preoštro govoriti o vispreno sakrivenom antimodernizmu i antiracionalizmu u godini kada modernosti i razuma treba više nego ikad. I kao po pravilu, ponovo se gleda u zvezde ne da bi ih se razumelo, već da bi ih se umolilo.
Osnovna karakteristika politike u Srbiji nije korumpiranost, već nešto što korupciju proizvodi – kratkoročnost. Postupci poput ovih najbolji su izraz ovako pogubne karakteristike ili modusa upravljanja društvom. Jer, plodovi ulaganja u nauku ili obrazovanje osećaju se mnogo godina nakon isteka mandata onih koji su sa ulaganjem otpočeli. Britanci i danas dobro žive zato što je, nakon restauracije Čarlsa II, 1660. godine osnovano i podržano „Kraljevsko društvo“, prvo profesionalno udruženje naučnika na svetu. A čiji su članovi došli do naučno-tehnoloških otkrića koja su od Velike Britanije napravili svetsku imperiju, odnosno čiji kapital je i dalje prisutan iako imperije nema. Iako je naučna otkrića nemoguće predvideti, institucionalna i finansijska podrška jesu neophodan uslov za njihovu pojavu. Pa ipak, umesto da ekonomska kriza danas posluži kao koristan izgovor za veća ulaganja u slojeve stanovništva koji nastoje objasniti šta (nam) se dešava, u Srbiji se odvija posve suprotan proces.
Zavući ruku u, smatra se pogrešno, ionako preplaćeni naučnički džep, čini se vrlo korisnim na kratke staze. Naučnicima ionako ne pristaju transparenti, a imaju i pametnija posla od protestovanja i štrajkova. Još uvek, srećom. Javnost će se buniti još manje: štreberi pod kravatama i u belim laboratorijskim mantilima ionako su oduvek išli na živce. Međutim, tada očekivati izbavljenje isuviše nalikuje na višemilenijumsko ponašanje istočnjačkih despota i evropskih kraljeva koji su uz svoje tronove radije imali astrologe nego astronome. U kontekstu krize, kratka staza u razmišljanju i politici može se vrlo brzo pokazati prekratkom. I zato, umesto što naučnike pozivaju na štednju, razumevanje i solidarnost, neophodno je da im društveni upravljači stalno daju zadatke u ruke, odnosno upošljavaju ih i od njih traže rešenja. Stvarna potražnja koja može doprineti ekonomskom razvoju tiče se potražnje za naučnim znanjem. Zvezde valja objasniti, a ne uplašeno se pitati kakvu sudbinu nam donose.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
