Hobotnica

Za retko neobaveštene, pre utakmice, u Paulov akvarijum stavljana su dva identična kontejnera sa dagnjama, omiljenom mu namirnicom. Na kontejnerima je bila zalepljena zastava timova koji utakmicu igraju, i drug Paja se svaki put častio dagnjama iz kontejnera budućeg pobednika. Kako sad to?

Prvo i pre svega, u objašnjenju valja prizvati engleskog logičara i franjevačkog fratra Vilijama Okamskog, odnosno njegovu „oštricu“ koja veli: najjednostavnije rešenje je najčešće i ispravno rešenje. Drugim rečima, sve je najverovatnije nekakva nameštaljka. Naime, hobotnice su životinje koje je moguće dresirati, i to relativno jednostavno, a okom neprimetno: putem mirisa. Kontejneri sa hranom za Pola imali su rupe na sebi, a hobotnice imaju izuzetno osetljive hemoreceptore na pipcima, putem kojih „mirišu“ vodu i ostalo u njoj. Prvih nekoliko „pogodaka“ (Nemačka – Srbija?) možda su i bili predmet slučaja, ali kada je medijski vrag odneo razonodu, oni kasniji mogli su biti nameštani prema adekvatnijim kladioničarskim prognozama. Nešto medijske pažnje i turističkog evra usred recesije uvek dobro dođe, pogotovo za sirote akvarijume u provinciji. Proročki, tako i bi: broj posetilaca i zarada akvarijuma u Oberhauzenu već su udvostručeni.

Međutim, čak i da dresure i manipulacije nije bilo, postoje još barem dva razumna objašnjenja cele gužve. Prvo je biološko: hobotnice, iako ne raspoznaju boje, razlikuju i oblike i kontraste. Samim tim, Paul je mogao biti privučen jarkom i horizontalnom kombinacijom crne, crvene i zlatne na nemačkoj zastavi, u kontrastu sa dominantno plavom Australijom, belo-svetloplavom Argentinom i Urugvajem, te dominantno belom uz nešto crvenkavog za Englesku. Zlatno-crveni i plavo-crveni kontrasti po zastavama Španije i Srbije mogli su ga privući ovim kontejnerima. Drugo objašnjenje je matematičko. Verovatnoća da Paul pogodi osam od osam utakmica je verovatnoća od 0,39 odsto ili 1 u 256. Deluje zadivljujuće na prvi pogled. Međutim, verovatnoća da nas udari grom je reda veličina 1 u 300.000, a sedmice na lotou reda veličina 1 u 15 miliona. Pa ipak, neke nesrećnike udara grom, a neki srećnici dobijaju i te sedmice. Ljudi su životinje sa posebno slabim osećajem za verovatnoću, jer su evoluirali u različitoj sredini od današnjeg masovnog društva. Stotine čitalaca ovog teksta danas slavi rođendan, pa će eventualnu čestitku – srećan rođendan! – svejedno interpretirati kao neobično ugodnu i ličnu. Istovremeno, mi smo ti koji Paulu pamtimo rezultate. Šanse da pogodi zapravo su (samo) pola-pola svaki put. A i ne pamtimo ih baš najbolje. Naime, Paul je „predviđao“ i rezultate za Nemačku i na Evropskom prvenstvu u fudbalu iz 2008. godine. Tada je od šest utakmica imao dva promašaja (poraz Nemačke od Hrvatske i Španije). Drugim rečima, verovatnoća da Paul osam puta pogodi u igri pola-pola jeste mala, ali niti je neverovatna, niti nemoguća, a ponajmanje misteriozna.

Pa ipak, izveštači iz Oberhauzena i gotovo svi mediji planete eksplodirali su u opaskama o blistavoj vidovitosti i vaskolikom proroštvu dotičnog mekušca. Malo ko se pozivao na logiku, biologiju ili matematiku. Pa čak i na zdrav razum. Jer, ukoliko je Paul zaista vidovit, zašto kontejneri sa hranom moraju biti iste veličine, sa podjednako hrane i jednake udaljenosti? Zašto samo dva? Ako nam vidoviti Paja zaista želi poručiti nešto, a ne samo nahraniti stomak, zašto mu namerno ne staviti više hrane u kontejner sa na prevaru ubačenim Luksemburgom, Bora Borom ili Burkinom Faso?

Konačno, koje su zaista posledice uverenja da hobotnica „vidi“ budućnost? Prvo, to znači da je budućnost unapred propisana i određena. U tom fatalističkom slučaju, besmisleno je uopšte igrati neke utakmice. I izlaziti iz kreveta ujutru. Drugo, to znači da između tog imaginarnog „zapisa“ i jedne konkretne životinje postoji nekakva veza. U tom slučaju, pred Paula valja staviti puno ozbiljnija pitanja od rezultata nekoliko fudbalskih mečeva. Ukoliko tu zaista „ima nešto“, nema razloga zašto hobotnicu-proroka ne bismo pitali nešto o metodama rešavanja sukoba na Bliskom istoku ili o adekvatnom pravcu u istraživanjima virusa HIV. Kada se zaista zamislimo, da li bismo uradili to? Zašto ne, ukoliko je mekušac „sve pogodio“? I da li je zaista moguće da naše svakodnevne aktivnosti nemaju nikakve posledice ili smisla, već je apsolutno sve unapred propisano – čak i broj lopti u mrežama na nekoj afričkoj poljani? Natprirodno objašnjenje uvek rađa više pitanja nego što daje odgovora. I završava u besmislu. Verovanje u sudbinu ili usud izgovor je za neodgovornost i lenjost. Zbog toga, ostaviti i najmanju mogućnost za „vidovitost“ bilo koje žive jedinke, odnosno za vidovitost uopšte, bez traganja za racionalnim i objašnjenjem neobičnog fenomena medijski je neodgovorno i neozbiljno. Potraga za „dobrom pričom“ od strane objektivnih medija ne sme da znači pribegavanje sujeverju ili neosetljivost na natprirodne budalaštine, čak ni na sportskim stranama ili u razonodnim minutima. Biti otvorenog uma ne znači dopustiti da um ispadne napolje.