Hrana (ni)su ljudi

Sojlent je, dakle, prašak boje bele kafe koji se razmuti u vodi i koji u optimalnoj razmeri ima sve hranljivo što čoveku treba: ugljene hidrate, proteine, masti, kalcijum, gvožđe, jod, magnezijum, sve žive vitamine, i još svašta slično. Ukus mu je namerno neutralan, odnosno skoro nepostojeći, da se na njega ne bismo navikli, te nam dosadio. Reklamira se sa „Šta ako nikada više ne biste morali da brinete o hrani?“, a sedam kesica sa oko 20 obroka staju 85 dolara (oko četiri dolara ili 350 dinara po obroku). Cena pada ako se odlučimo na redovnu konzumaciju ili uzmemo veću količinu, naravno. Skakutajući pred rudu, „Njujorker“ je svoj svoj tekst o Sojlentu naslovio sa „Kraj hrane“, a kreator ove tekućine nedavno je gostovao i kod genijalnog i ličnog bogaoca Stivena Kolbera, koji se po običaju kvalitetno i propisno isprdačio sa njim i sa celom tom idejom. U pitanju je bila zamisao koja se Rajnhartu javila negde u decembru prošle godine, a brzinom spravljanja ove muljave tekućine su je prihvatili ostali „informacijski tehnolozi“ iz Silicijumske doline, podržali je sa miliončetom dolara i – firma je krenula. Svi ostali su podvrisnuli.

U čemu je, dakle, problem? Ni u čemu naročito, a u ama baš svemu zapravo. Sojlent je, pre svega, briljantan primer izliva inženjerske logike i tehnološke utopije u mozak. I to utopije koju niko ne želi, ali koju uprkos tome kreiraju pojedinci poput Rajnharta. Dotični omladinac je u svom pokušaju da pomogne svetu izmislio problem – hranu – i napravio tehnološko rešenje za taj problem koje je promašeno koliko i neukusno. Cela situacija je najbolji indikator svega što je pogrešno u savremenom svetu danas, ali i stvar koja će da nas ugrize za zadnjicu kada bude prekasno. Jednostavna činjenica koju Rajnhart i njegovo malo ili srednje preduzeće u usponu ne kapiraju jeste ta da ljudima hrana nije nikakva tegoba, već uživanje. Odabir, kupovina, priprema, a naročito izlivanje kakofonije ukusa žvakanjem i gutanjem hrane za najveći deo populacije na Zapadu predstavljaju zadovoljstvo i strast, a ne nezgodaciju ili gnjavažu. Tako je, Sojlent je i zdrava, i hranljiva, i optimalna, i relativno jeftina, i prosta, i jednostavna hrana i – baš u tome je i problem. Ishrana Sojlentom nije življenje, već preživljavanje. Niko pri zdravoj pameti i sa još malo života u preponama, dakle niko osim silicijumskih i softverskih industrijalaca, takvu besramno dosadnu hranu ne želi.

I sad, pre nego što poput slabo obaveštenih holivudskih glumaca pomislimo na gladnu decu u Africi, zastanimo. Jer Sojlent se naručuje i kupuje preko interneta, a sva ta crnčad po Afrikama teško da klikće po sajtovima sa kreditnom karticom u džepu. Naravno, ovaj bezukusni vodeni šejk ima i svoju humanitarnu dimenziju u najavi, ali ona je bljutava koliko i sama tekućina. U zadivljujućem izlivu neosetljivosti, jedan od zagovornika „Sojlent revolucije“, izvesni Džastin Tani, na Tviteru (a gde bi drugde?) je poručio i sledeće „Dajmo siromašnima Žsoylent da bi bili zdravi i produktivni. Ako vam trebaju bonovi za hranu, možda ste nezdravi i treba da se bolje hranite.“. Sve što ne valja sa Sojlentom, uz ukus i samu zamisao, sadržano je u tih 140 karaktera. Kasta ljudi kao što su Rajnhart, Tani i ostali inženjeri po raznim visokotehnološkim brdima i dolinama koji stoje iza projekta „Sojlent“ postala je toliko neosetljivo udaljena od realnosti da štipa za oči. Problem je samo u tome što nam od te kaste zavisi budućnost. Pritom zaboravljamo da kreatori informaciono-tehnoloških inovacija iz Silicijumske doline odavno više nisu simpatični „gikovi“ sa duplo manjim brojem godina od broja cipela što masturbiraju na „Ratove zvezda“. U međuvremenu su omatorili i obogatili se, čak i ako starmali Rajnhart još nije. Posredi je hiperaktivno sterilna ekipa kojoj je prehrana zaista jedna neefikasna i neoptimalna gnjavaža, ali i koja je u poziciji moći da kreira tehno-budućnost kojoj se ne raduje niko osim njih samih. Jedna kohorta bezličnih inženjera 2.0 koji više ne nose siva odela, već havajske košulje i lanene pantalone, ali koja nas je svejedno slagala da „optimalno“ znači i „dobro (za sve)“. Na nama je da ne poverujemo u tu laž.

I nije ovo nikakav neoludistički ili romantičarski krik tehnofobije koji seiri nad sveopštim otuđenjem modernog čoveka i produžetkom njegove ruke u vidu kompjutera ili mobilnog telefona. Niti nekakvo lokalističko glupiranje u duhu poziva na domaće slanine, proje, pindžure i ajvare. Neka sedmogodišnji korpus tekstova ovog kolumniste posvedoči da je dotični ustajao protiv svake reakcionarne njuejdž svinjarije o nekakvom lažnom jedinstvu sa prirodom usmerenom protiv nauke, napretka i tehnologije, a koja bi nas vraćala na drvo jer se pogrešno pročitalo da smo sa drveta sišli. Uostalom, o ovome je i onako sve već rekao Volter kada je prosvetiteljsko-drugarski poručio Rusou da je sve to njegovo trabunjanje jako simpatično, ali da je on već bio navikao da hoda na dve noge umesto na četiri, a ne mili mu se da se odvikava. Dakle, ne, svaki prehrambeni napredak je za pohvalu, od GMO, preko „veštačkog“ mesa, sve do bureka u svemiru. Ovde se, naprosto, ne radi o tome.

Dimenzija koja upadljivo nedostaje iz analize novih tehnoloških gedžeta i njihovih nuspojava poput Sojlenta je stara dobra klasna dimenzija. Još je Marks govorio o kapitalizmu kao o sistemu koji stvara nove potrebe, što je grob koji sam sebi iskopava. Zato što će radni ljudi vremenom ukapirati da imaju potrebe koje su sasvim drugačije od onih koje im nameću bogati i moćni, pa će raspaliti po tom sistemu i skrojiti ga po sopstvenim, a ne tuđim željama. Zbog toga je opaska sa Tvitera o Sojlentu ravna izjavi „Neka jedu kolače“ Marije Antoanete, sa tom razlikom da je ova tviteraška zaista i bila izrečena, a kraljičina nikada nije. Ona je odvratno antiutopijska ili orvelovska u svom slepilu prema željama najvećeg broja čovečanstva i po definiciji je rezervisana za povlašćenu manjinu. Vizija sveta prema merilima ove ekipe je vizija bezukusnog i sterilnog sveta po ukusu čudaka koji ne vole hranu i koji je pod čizmom terora optimalnog, efikasnog i zdravog. Dok poenta jednakosti i slobode nije u optimizaciji i u efikasnosti, u tome da svi jedemo jeftino, svedeno i dosadno. Već u tome da svi sebi možemo da priuštimo šampanjac i tartufe.

Konačno, ono što inženjerska logika „uzmi optimalne hranljive sastojke i smućkaj u prašak“ na svom fakultetu nije naučila je jednostavna činjenica prema kojoj je (is)hrana i društveni čin i društveni ritual. Koji nas spaja jedne sa drugima, bilo u divnoj raznovrsnosti gastronomskih kultura dostupnoj sredstvima globalizacije, bilo u spavaćoj sobi nakon restoranske večere uz sveće i vino. Svedeno, hrana jeste zbir hranljivih hemijskih sastojaka i to niko ne dovodi u pitanje. Ali ne dovodimo onda u pitanje i istu takvu činjenicu da je hrana, nimalo misteriozno ili romantičarski, i mnogo više u kulturnom i socijalnom smislu. Čak i kada sami sebi u mikrotalasnoj podgrevamo ostatke one „poručene“ kineske hrane od sinoć, mi komuniciramo sa kolektivnim iskustvom čovečanstva. I zato se većina ljudi na spomen Sojlenta oseća nelagodno, gledala film ili ne. A neka oni koji su kultni klasik nekako propustili ne zamere zbog „spojlera“ – u ovom filmu iz sedamdesetih je reč o prenaseljenoj, zagađenoj i siromašnoj budućnosti 2022. godine u kojoj „Sojlent korporacija“ prodaje porcije hrane „Sojlent Grin“ najbednijima. Ono što kraj filma otkriva je krik Čarltona Hestona da se ova hrana spravlja od – ljudi. Da u tehnoutopijskom društvu budućnosti siromašni jedu sami sebe. Najnoviji Sojlent iz 2014. godine se na svom sajtu zavitlava sa ovom referencom iz pop-kulture. Ali ništa tu nije smešno. Sveopšta optimizacija i tehnokratizacija ljudskog socijalnog iskustva, spravljanje jedne formule za sve, briše diverzitet i istinsku kreativnost. Ako baš želimo, briše i slobodu, brišući zadovoljstvo. Ne dajmo da hrana pojede ljude.