Kako izgraditi piramidu

Međutim, on je pisao i o persijskim čupavim mravima veličine lisice, kako odvajaju zlatnu prašinu od peska. Ovaj maštoviti aristokrata čiji tekstovi više podsećaju na melodramu (ili latinoameričku sapunicu) nego na objektivnu istoriju, samo je jedan od mnogih koji greše kada je o piramidama reč. Ali, zapitanost ostaje. Kako su, dođavola, ti „primitivni“ narodi podigli to čudo, a ni buldožer nisu imali? Herodotova slika zapravo je i najpopularnija, od antičke Grčke do Holivuda: hiljade i hiljade robova kako u znoju i pod zvukom bičeva tegle ono kamenje od jutra do mraka. I kamen po kamen. Majušni problem sa ovakvom brutalnom slikom o brutalnom Egiptu je da bi takav posao onda trajao vekovima, i duže. Naravno, za svaku lošu teoriju postoji i jedna kretenska. Takva je ona o vanzemaljcima kao građevincima zaslužnim za piramide u Egiptu i Mezoamerici, Stounhendž, statue po Uskršnjim ostrvima i ostalo navodno misteriozno građevinarstvo. Najpoznatiji tvorac ovakvih budalaština, Erih fon Deniken, tipičan je primer gladi javnosti za besmislenim objašnjenjima, sa svojih 26 knjiga prevedenih na preko 20 jezika i odštampanih u preko 60 miliona primeraka. I primer dobrog života usled odsustva stida zbog zadovoljenja te gladi, naravno.

Sve ove budalaste ideje zapravo imaju jedan jedini uzrok. One proizilaze iz neobičnog zaključka da ljudi u kamenom dobu nisu znali kako da mrdaju kamenje tamo-vamo. Iz samozaljubljene slike da je raniji čovek u lobanji nosio nekakav drugačiji (odnosno primitivniji) mozak od našeg. A nije. „Misterija“ egipatskih piramida odavno nije misterija. Naime, danas je poznato da su egipatski faraoni koristili usluge nezavisnih izvođača radova za ovu izgradnju svojih grobnica sa kompleksom superiornosti. Ništa neobično: manji timovi profesionalnih građevinaca mogu učiniti mnogo više nego stotine hiljada robova, bez obzira koliko jako ih bičevali po leđima. Dotični najamnici najverovatnije su stavljali kamenje na barže i Nilom ih vukli do gradilišta. A kako su ih podizali tako visoko? Egipatske piramide imaju tu zgodnu karakteristiku da su u pitanju – piramide. Ovaj oblik je idealan za sistem rampi za podizanje kamenih blokova. Drugim rečima, oblik te građevine bio je i najlakši oblik za pomeranje kamena po samoj građevini. Iz tog razloga imamo upravo piramide i po Mesopotamiji (zigurate), Sudanu (nubijske piramide), Nigeriji (piramide Igbo kulture), Grčkoj, Kini, Indiji, Indoneziji i Mezoamerici. Nisu isti vanzemaljci ostavljali svoje hvalisave domove po planeti, već je to radio čovek – sa istim praktičnim mozgom između ušiju.

Sve ovo mogu biti spekulacije. Barem do takozvanog „NOVA projekta“, u kojem su istraživači jednostavno sami otpočeli sa izgradnjom piramida na ovakav „starinski“ način, da bi videli gde će ih to odvesti. Pokazalo se da 12 ljudi lako može vući kameni blok od jedne i po tone po veštački (i jednostavno) napravljenoj glatkoj površini. Odnosno, da 5.000 ljudi može izgraditi Veliku piramidu u Gizi u periodu od 20 do 40 godina. Postoje vrlo precizne kalkulacije o svakom aspektu tog posla, od šljunka za rampe do pečenja hleba za ishranu radnika. Nema više nikakve tajne piramida. Ovo jeste bio impresivan posao, vredan apsolutnog divljenja, ali to ne znači da je istovremeno bio neizvodljiv, misteriozan ili sa druge planete. Upravo je realno objašnjenje cele te rabote stvar koja treba da fascinira, mnogo više od loše naučne fantastike. Jer, ono čemu se treba diviti po turističkom ili fotoaparatnom pogledu na egipatske piramide zapravo je – ljudski mozak. Jedan komparativno poveći kompleks sunđerasto-sivobelog biomaterijala koji je u stanju da osmisli i sprovede u delo jednu grubu, ali i sasvim uspešnu tehnologiju obrade, transporta i podizanja kamena za ciljeve koje je sam smislio i smatrao važnim.

Nažalost, isti taj mozak radije će ponižavati sam sebe. Koji će izmišljati priče o mozgovima svojih predaka kao nedovoljno ingenioznim ili priprostim, do mere da su jedino bič ili posetioci sa drugih planeta mogli biti zaslužni za izvesnu graditeljsku monumentalnost. I umesto izmišljanja tehnologije, što mu odvajkada najbolje ide, smišljaće besmisleno maštovite bajke. Zamislimo kataklizmičnu propast naše civilizacije, iza koje ostaju strukture poput Ajfelovog tornja, Kipa slobode ili zgrade opere u Sidneju. I istraživače koji, hiljadu godina nakon kataklizme, govore da ljudi koji su živeli u varvarskom 20. veku jednostavno nisu bili sposobni da naprave tako elegantne i lepe strukture. Da mora da su ih napravili zaboravljeni posetioci iz svemira. Ova neskromna skromnost zapravo je izraz zaljubljenosti u sebe u vremenu sadašnjem. Nemojmo vređati svoju inteligenciju vređanjem inteligencije drugih. Čovek je oduvek bio sposoban i spreman na nešto lepo i monumentalno. Ne dajmo da nas ta činjenica impresionira do mere da zaboravimo kako svi u svojim glavama nosimo isti građevinski materijal.