Karleuša i testovi

U jednom od svojih najkontroverznijih (čitaj: najslabijih) tekstova, „O džezu“ iz 1936. godine, pod ovo ime je podveo svu popularnu muziku svog doba, a zatim i polio kofu teorijskih fekalija po istoj. Za njega je sve to bila masovna industrija zabave, koja putem popularne kulture kontroliše i uništava društvo. Zvuči poznato? Zamislimo da su Adornove kolege u prijemni ispit iz filozofije na Univerzitetu u Frankfurtu (iako su odatle već bili pobegli zbog nacizma) u test opšte informisanosti, uključile pitanje o Beniju Gudmanu, Djuku Elingtonu ili Glenu Mileru i ostalim tada aktuelnim estradnim umetnicima? Adorno bi bio besan poput samozvane intelektualne javnosti u Srbiji kada je reč o popularnoj muzici ovdašnjoj, odnosno o fenomenu Jelene Karleuše.

Muzika Jelene Karleuše verovatno, mada ko zna, neće zauzeti ono mesto u antologijama muzike sveta koje danas zauzima džez. Ali je reakcija javnosti identična Adornovoj – provincijalna, uskogruda, staromodna i malograđanska. Staračke kulturne i intelektualne elite, u svom suočavanju sa sadašnjošću, prizivaju Adornov duh u svojim trabunjanjima o svekolikoj masovnoj kulturi koja izjeda zdravo tkivo nacije, a omladine posebno. Komično je koliko je istorija muzike demantovala Adorna, a bizarno ironično da će se isti ti adornistički intelektualci sasvim verovatno pozvati na džez kada ih priupitaju za sopstveni muzički ukus. Pronalazeći neke nove veštice za lomače po merilima sopstvenog ukusa. Slično tome, razni kulturnjaci se revnosno, na godišnjem nivou, podsete da neko kao što je Jelena Karleuša postoji, samo da bi nad tim kršili prste i coktali poput baba na seoskim klupama pred kućom. Dok, na primer, od prošle godine studenti Univerziteta Južna Karolina mogu slušati i kurs „Lejdi Gaga i sociologija slavnih ličnosti“. Kažu, odličan.

Interesantno je da, kada se svemu pristupi hladne, racionalne i kulturnjaštvom neopterećene glave, pitanje o Jeleni Karleuši zapravo pripada grupi manje spornih pitanja u famoznom testu. Ponuđeni odgovori su neotpevljivi „Nazaret i Vitlejem“ i „Jerusalim i Jerihon“, svakako slabijeg simboličkog sadržaja od „Sodome i Gomore“. Drugim rečima, na ovo pitanje se može odgovoriti i na osnovu zdravog razuma, što je i najveći broj budućih studenata učinio, uprkos kasnijim komentarima njihovih profesora. Dok se slično ne može reći za pitanje o pravom imenu Spajdermena, „često ponavljanu rečenicu“ iz „Hausa“, te za onaj idiotski eskapizam nazoviromana u vezi sa Hobitima i Mordorima ili za trivijalnu budalaštinu u vezi sa nekakvim pravoslavljem Toma Henksa. Konačno, i pitanje oko raspada benda „prošle godine“, sa tačnim odgovorom „R.E.M.“, je sporno zbog benda „Aerosmith“ među ponuđenim odgovorima. Naime, i „loši momci iz Bostona“ su od 2010. pa sve do proleća 2011. bili u stanju poluraspada, do nivoa da su tražili zamenu za Stivena Tajlera, dok se ovaj odvikavao od narkotika i prosuđivao u „Američkom idolu“.

Drugim rečima, sva ta gužva oko Jelene Karleuše razotkriva besmisao testova opšte informisanosti. Ako su u ovom testu samo pitanja o Bahu ili Gogenu, odnosno o nespornim velikanima kulture i umetnosti, onda je dotični test elitistički. S druge strane, ako se u njega utrpaju sport i/ili popularna kultura – onda na red dolaze problemi sa odabirom nečeg o čemu je potrebno biti informisan. Naime, možda nesrećni srednjoškolac sa strašću prema filozofiji jednostavno nije čitao Spajdermena, već Dilana Doga? Možda je na televiziji gledao Sajnfelda ili Sopranove, a ne Hausa? Upravo je iz tih razloga Jelena Karleuša manje sporan izbor u vezi sa informisanošću – njena pesma „Sodoma i Gomora“ je samo na jednom YouTube linku pregledana preko 887.000 puta.

Drugim rečima, iako zaista postoje naučni radovi koji ukazuju na vezu između opšte informisanosti i nekakvog intelekta, na njima će uvek postojati problem odabira pravog pitanja. I zato, prosto da prostije ne može biti, buduće studente treba proveravati testom znanja, odnosno gradiva. I, dođavola, pustiti ih već jednom da slušaju koju god muziku hoće.