Mi, građani sveta? 1

Mnoge države sveta proglasiše unilateralne mere u borbi sa pandemijom, pa čak i one evropske ne bendajući Uniju.

Uvedene su restrikcije na izvoz medicinske i druge robe, međunarodni saobraćaj je zaustavljen, a solidarnost i kooperacija delovale su kao jalova fraza u sveopštem grabežu za testove, maske i respiratore.

Nacionalne države zatvorile su (se u) svoje granice, kao i svoje građane u nacionalne torove.

Osnovne jedinice po onim žalosnim top-listama, statistikama i grafikonima o broju zaraženih i preminulih takođe su bile države-nacije, a ne npr. regioni, gradovi ili kulture.

Oboleli građani sveta tako su postali jedino – građani svojih država. A sve to uprkos neverovatnoj, a istinitoj činjenici da koronavirus uopšte ne zna za nacionalne države i granice.

Nacionalisti i konzervativni mračnjaci u Srbiji i svetu proročki su vlažno sanjali i refleksno piškili firnajz.

Srećni i zadovoljni zbog navodnog sloma Evropske unije, liberalnog poretka, mondijalizma i vaskolikog globalizma – a u ime obnove nekakvog suverenizma i nacionalne države u dobu nakon pandemije.

Za te i takve, niko odistinski ne može da bude kosmopolita ili građanin sveta. Jer ljudi se pred krupnim izazovima radije vraćaju u okvire svoje države-nacije, i u toplinu svog sela i parohije. Iako, hvala globalizaciji, mi poodavno jesmo građani sveta, i tako se i osećamo, ponašamo, jedemo, pijemo i oblačimo, samo što to mnogima još niko nije javio.

Da li su onda globalizacija i kosmopolitizam zaista na respiratoru ili veštačkim plućima? Naravno da ne.

Prisetimo se samo empatije koju smo osećali prema lekarima što spavaju po ordinacijama sa nagnječenim obrazima od nošenja maski – bili oni iz Vuhana, Bergama ili Njujorka, svejedno.

Mi, građani sveta? 2

Ili osećanja užasa i tuge pred nagomilanim mrtvačkim kovčezima, ali i emocija zbog operskih pevača ili rokenrol svirača sa terasa, odakle god dolazili.

Da li je tada iko bio rekao ili pomislio – „Meh, to je neki kineski lekar koji pada s nogu od umora, američki penzioner kojeg pakuju u sanduk za kremaciju, te francuski operski pevač koji peva italijansku ariju sa balkona – baš me briga za njih!“.

A zašto, moliću, nije? Ako nas već toliko ubeđuju da treba da brinemo jedino za svoju državu i/ili naciju? Da volimo svoje pre svega?

U pitanju nije naivna stvar. Svi mi, ljudska bića, prirodno smo obdareni univerzalnim osećanjima empatije, samilosti, milosrđa, sažaljenja ili saosećanja.

I upravo nam to svojstvo omogućuje da proširimo svoj krug empatije i na osobe koje ne pripadaju našoj porodici ili plemenu. Prirodno smo primorani na kosmopolitizam ili na državljanstvo sveta.

I u krajnje praktičnom smislu, preporuke koje je slušao ceo (razumni) svet bile su preporuke Svetske zdravstvene organizacije.

Dakle, jedne po definiciji globalne, međunarodne i kosmopolitske institucije.

Uprkos pojedinim upadljivim razlikama, uvedene mere širom sveta zapravo su bile izuzetno slične među sobom (da, čak i u toj Švedskoj). Karantin, izolacija, pranje ruku, zabrana okupljanja, izbegavanje fizičkog kontakta i sve ostalo dobro poznato. Princip je bio isti – zato što je virus svuda isti – a ostalo behu samo nijanse.

Takođe, globalna saradnja se jeste očitala u spasonosnom značaju medicinske, humanitarne i finansijske pomoći, koja je i te kako postojala, pa i za Srbiju.

Danas je poznato (ili je pak procurilo) da u prvim nedeljama epidemije, u našoj Republici nije bilo dovoljno testova i opreme.

Bratska Kina ubrzo jeste darovala iste, a i Srbija je zatim uzvratila Italiji. Dok je i mrska EU u svojoj birokratskoj sporosti i šatro propasti, hitno poklonila milione evra Srbiji. Globalizam, a ne nacionalizam, spasio je zdravstveni sistem u Srbiji od kolapsa.

I nebrojene ljudske živote.

Globalni i kosmopolitski duh saradnje nigde nije bio očigledniji nego u nauci. Iako naučnici pripadaju raznim državama-nacijama, nauka o novom korona virusu takođe je bila kolektivni, saradnički i globalni poduhvat.

Na jednom mestu na planeti je sekvenciran genom virusa, na drugom je otkrivena struktura njegovih bodlji, na trećem enzimi za ulazak u ljudsku ćeliju, na četvrtom je testiran ovaj, a na petom i sedamnaestom onaj lek itd, sve uz međusobna čitanja i citiranja naučnih radova i istraživanja.

Znanje se nesebično širilo po globusu, i niko nije zapitkivao koji naučnik pripada kojem etničkom plemenu, već samo kakvi su mu dokazi ili joj argumenti.

Ništa novo. Rečima prosvetitelja Tomasa Pejna još iz 1778. godine: „Filozof iz jedne države ne vidi neprijatelja u filozofiji druge države: on zauzima svoje mesto u hramu nauke, i ne pita ko sedi pored njega.“

A sutra? Nakon pandemije, očekuje li nas jedan novi – stari svetski poredak? Povratak na uskogrude ili navodno prirodne okvire nacionalnih i suverenih država?

Dakle, populistički tribalizam umesto kosmopolitizma, autoritarnost umesto demokratije, prezir prema stručnjacima umesto poverenja u naučno znanje, nostalgija za prošlošću umesto nade u budućnost? Ma kakvi.

Izazovi zaista postoje, ali iste one društvene sile koje su i bile stvorile vrednosti kosmopolitizma i globalizma – a to su mobilnost, povezanost, obrazovanje, trgovina, urbanizacija, demokratija i prava čoveka i građanina – neće nestati same od sebe.

Sasvim suprotno, ljudima izolovanim po svojim stanovima i državama nedostajalo je upravo više slobode, kretanja, međusobne povezanosti, kupovine, putovanja i onog objektivnog, stručnog znanja. Kako izvrsno navodi kognitivni psiholog Stiven Pinker: „Korenje je za drveće; ljudi imaju noge.“

Neprestano zaboravljamo na to koliko je suverena nacionalna država jedna krajnje nedavna tvorevina, izmišljena zajednica i istorijska aberacija.

Hiljadama i hiljadama godina naše prirodne istorije, ljudske političke zajednice bile su jedino klanovi i plemena, te multietnička ili višenacionalna carstva.

Od Helenskog, Persijskog i Rimskog, sve do Otomanskog, Austrijskog i Britanskog. Suverene države-nacije izmišljene su tek Vestfalskim mirom 1648, a svoj vrhunac beleže u 19. veku. Takoreći juče.

S druge strane, kosmopolitizam je mnogo stariji od nacionalizama i seže sve do Aleksandra Velikog. Antički Rim je i definitivno bio svetski grad ili kosmopolis, a sebe je kosmopolitom ili građaninom sveta (a ne polisa Sinope) nazvao još Diogen u 4. veku pre Isusa. Ljudi možda i zaista osećaju veću solidarnost i bliskost sa sebi sličnima ili svojim plemenom.

Ali ne postoji ama baš nikakav prirodni razlog da to pleme bude baš – nacija, taj blesavi kuriozitet i konstrukt iz 17. i 18. veka.

Grupišemo se i solidarišemo i po polu i klasi, ali i po kvartovima (Detelinara ili Liman), naukama (prirodnjaci ili društvenjaci), zanimanjima (psiholozi ili sociolozi), te kao fanovi Bitlsa ili Stounsa, Zvezde ili Partizana, Ajfona ili Samsunga. A jedno od tih plemena kojima pripadamo jeste i ono – ljudsko.

Čak i ukoliko to (ne)vešto kriju od nas i podlački smatraju stavom koji je rezervisan samo za holivudske glumce i lepotice sa izbora za Miss.

Ne smemo da zaboravimo ni zašto nastaje savremeni kosmopolitizam. Ili otkuda uopšte sve te savremene globalističke, nadnacionalne i međunarodne institucije u napetosti sa nacionalnim državama.

Između 1815. i 1945, ili nakon Napoleonskih ratova i do kraja Drugog svetskog rata, čovečanstvo jeste bilo oprobalo svoju sreću sa međunarodnim poretkom koji je zasnovan na mnoštvu nacionalnih država.

Svaka od njih tada je slavila svoju istorijsku veličinu, gledala samo u svoje pupkove, zadnjice i uskogrude interese, i težila sticanju bogatstva i teritorija na uštrb drugih. Ako je verovati učiteljici života, i stotinama miliona pratećih ljudskih žrtava, ovo nije valjalo.

Kad smo otresli barut i usirenu krv sa uniformi u slavu države i nacije, svetski lideri nakon 1945. jesu počeli da razlabavljuju nacionalizme.

U korist univerzalnih ljudskih prava, međunarodnog prava i konvencija, te internacionalnih organizacija. A šta ćemo uraditi mi danas, kada sa pluća otresemo koronavirus?

Jer i ova epidemija jeste globalna ili poput svetskog rata. O važnosti globalne solidarnosti nasuprot nacionalističkoj izolaciji, izvrsno je za Fajnanšal tajms pisao i istoričar i publicista Juval Noa Harari.

Koji je, zahvaljujući jednoj takođe univerzalnoj ljudskoj percepciji i potrebi za kvalitetnim argumentima, upravo – globalno popularan.

Reći da su globalizam i kosmopolitizam izgubili svoju privlačnost zato što su nacionalne države tokom pandemije bile zatvorile svoje granice – isto je što i reći da su kafane izgubile svoju privlačnost zato što su bile zatvorile svoja vrata.

Ili reći da je seks prestao da bude zanimljiv zbog uvođenja mera fizičkog distanciranja! A tvrdnja da samo nacionalne države mogu da zaštite građane (od koronavirusa) je kratkovida neistina ili zlonamerna laž.

Mnoge građane sveta, pa i Srbije, kratkoročno su zaštitile i međunarodna pomoć i međunarodno znanje. Do informacija smo dolazili preko globalne internetske mreže, a do respiratora globalnom trgovinom, a ne nacionalnom privredom, seoskim zanatima ili kućnom radinošću.

Najzad, ljude će od koronavirusa dugoročno zaštititi upravo kosmopolitski i globalni poduhvati otkrivanja, testiranja i distribucije vakcine.

Centri ljudskih inovacija, znanja i kulture oduvek su bili i ostali trgovački, kosmopolitski i globalni gradovi na raskrsnicama puteva. Suverenizam i ostali parohijalni šovinizmi i nacionalizmi podjednako su anarhoni kao što su to bili i pre pandemije.

Hvala respiratorima, kosmopolitizam još diše.