Nauka i seks

Slika braka neretko je slika kraja čovekovog seksualnog života. Ili, rečima Branislava Nušića, „autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije“. Nezadovoljstvo, frustracija, seksualna disfunkcija, monotonija, nostalgija i, naravno, preljuba – česte su koliko i sam brak. A društveni ideal i dalje ostaju dugotrajni monogamni parovi. Braća Grim i Volt Dizni nisu lagali: „i živeli su srećno do kraja života“ realno je poput aždaja, čarobnih štapića, magičnih napitaka i letećih ćilima. Dakle, nimalo. Brak je univerzalna društvena ustanova, ispunjena brojnim romantičnim mitologijama, ali i dalje ostaje nejasno zašto je onda i preljuba jednako sveprisutna. I zašto svi, od političara do sveštenika, imaju toliki problem da ostanu verni, uprkos bajkovitim slikama o venčanju na belom pesku kao smislu života i ispunjenju sna. Psiholozi Kristofer Rajan i Kasilda Džeta u nedavno objavljenoj studiji o praistorijskom poreklu moderne seksualnosti („Seks u svitanje“) nastoje objasniti ove protivrečnosti.

Prema ovim istraživačima, čovekovi preci su živeli u egalitarnim grupama koje su delile hranu, brigu o deci, ali i seksualne partnere. Dokazima iz ljudske fiziologije, arheologije, biologije primata, te antropologije lovaca-skupljača, oni argumentuju da su monogamija i nuklearna porodica mnogo „noviji“ fenomeni nego što nam se čini, te mnogo manje „prirodni“ nego što to (volimo da?) verujemo. A sudeći po stopama razvoda i količinama prodate „Vijagre“, mantre o „prirodnosti“ bračnog života i monogamije samo nas uvlače u tragični ples nerealnih očekivanja, frustracija i razočarenja. Tek razvojem poljoprivrede, navode ovi psiholozi, razvija se vlasništvo, i muškarcima postaje važno ko su njihova biološka deca. I tada kreću sva naklapanja o predbračnoj nevinosti i postbračnoj vernosti, najčešće u obliku muške kontrole nad ženama – od sakaćenja ženskih genitalija i spaljivanja veštica, preko velova, burki, korseta i pojasa nevinosti, sve do patrijarhalnih „dijagnoza“ o nimfomaniji ili histeriji. Međutim, svi mi, i muškarci i žene, u svojim lobanjama i dalje nosimo mozgove lovaca-skupljača, a ne mozgove poljoprivrednika, ekonomista ili sociologa. A ovi su mozgovi hiperseksualni, i više liče na oskudno ili u lateks odevene svingere nego na viktorijance zakopčane do grla.

Čemu ovaj izliv takozvane promiskuitetne seksualnosti u mozak? Poruka studija i istraživanja poput ovih mnogo je šira od objašnjenja preljube, pornografije, i još koječega za čim smo gladni. Ova poruka glasi: nauka oslobađa! Stvari kao što su vernost, ljubav, brak, seksualnost ispunjavaju izvestan ili značajan deo misli muškaraca i žena na planeti. Današnja nauka poseduje znanje o tome šta nas i u tim slučajevima tišti, kao i objašnjenja zašto nas to tišti. Zašto me je prevarila? Zašto nas privlače tuđe plavuše? Zašto su muškarci svinje? Zašto su žene tokom seksa glasnije? A muški orgazmi tako brzi? Umesto da konsultujemo prijatelje, roditelje, književnost ili ženske časopise, danas možemo konsultovati nauku, i to o svim ovim pitanjima. Odnosno, postalo je moguće saznati objektivnu istinu i o fenomenima koji se tiču čovekovog svakodnevnog ponašanja, a ne samo dinamike fluida ili kvantne mehanike, meteoroloških ciklusa ili geoloških slojeva. Nauka je seksepilnija nego ikad.

Konačno, nauka oslobađa i u smislu poruke da je potrebno tolerantnije i pre svega realističnije razumevanje ljudske seksualnosti i čovekovog ukupnog ponašanja. Nauci je oduvek dobro išlo u sukobu sa mitologijama i dogmama, pa je tako i u slučaju romantične mitologije o vernosti. Što istovremeno ne znači da romantika i ljubav nestaju. Upravo suprotno, može ih biti samo više. Pogled na naše ponašanje sa svešću o čovekovom evolucionom poreklu govori mnogo toga lepog o našem unutrašnjem kapacitetu za ljubav, kooperaciju i darežljivost. Poput šimpanzi i bonoboa (patuljastih šimpanzi), ljudi su potomci hiperseksualnih predaka. Bića koja love i skupljaju, hrane se uravnoteženo, ne znaju za zarazne bolesti i vlasništvo, međusobno mnogo plešu i pevaju, i još više vode ljubav. Nema ničeg hladnog, dosadnog ili strašnog u tome što smo i mi deca koja teže da liče na svoje roditelje. Jedna od strofa pesme „Kao Kakao“ benda Leb i Sol glasi: „Deca kao ne znaju, starci kao mudruju, vojnici kao budni, žene kao verne. Sve je mutno.“ Nauka je tu da rasvetli tu mutnost. Saznati istinu o sebi, svojim željama i osećanjima, uvek je oslobađajuće.