Ni đavolja, ni božja

Najnoviji slučaj je, svakako, onaj oko (otkrića) Higsovog bozona, koji se popularno naziva „božjom česticom“. Ako bi neko jasno rekao šta uopšte sintagma „božja čestica“ znači, postalo bi očigledno koliko to Higsov bozon nije, niti to može biti. Kao i zbog čega svi fizičari subatomskih čestica mrze ovaj popularni naziv.

Higsov bozon dobija ime po škotskom fizičaru čestica Piteru Higsu, kojeg posle najnovijeg otkrića u CERN-u verovatno čeka Nobelova nagrada. Higs je još 1964. godine teorijski pretpostavio postojanje ove čestice i zajedno sa svim naučnicima sveta je čekao decenijama da se njeno postojanje eksperimentalno potvrdi. Da sve bude potpuno jasno, Higsove pretpostavke bile su daleko od „samo teorije“, i one su odlično funkcionisale sve ovo vreme, zbog čega je i utrošena gigantska količina volje, znanja, novca i truda da bi se ona uhvatila. Naime, razbiti atom je lako – to uradimo svaki put kad upalimo neonku. Razbiti atomsko jezgro, međutim, predstavlja vraški težak poduhvat. I, što je manja stvar za kojom razbijački tragamo, treba nam veća prostorija po kojoj u potrazi lutamo. Jedna od takvih je upravo CERN sa svojim „velikim hadronskim sudaračem“, na nekoliko kvadratnih kilometara, sa nekoliko hiljada zaposlenih i sa budžetom teškim nekoliko balkanskih država. I tu dolazimo do prve tačke razlaza između religije i nauke, odnosno između koncepta „Higsovog bozona“ i koncepta „božje čestice“. Naučne hipoteze i teorije, čak i kada „rade“, uporno i mukotrpno se proveravaju, te održavaju ili odbacuju na temelju dokaza. Religijske pretpostavke ne krasi ta mukotrpnost i, sa izuzetkom često manjkave i traljave logike, one se ne dokazuju.

Zatim, interesantno je i da je za sintagmu „božja čestica“ kriva – cenzura. Autor ovog termina bio je fizičar i nobelovac Leon Lederman, koji je Higsov bozon u svojoj knjizi želeo nazvati „prokletom“ ili „vražjom“, a ne „božjom“ česticom, ali mu to izdavač nije dozvolio. Naime, Lederman je aludirao na njenu neuhvatljivost i misterioznost, kao i na ogromnu količinu troškova koje izaziva. A zatim se poslužio biblijskom pričom o Vavilonskoj kuli kao ilustraciji truda i nervoze različitih naučnika da ponude jedno, jedinstveno i elegantno objašnjenje sveta. Sam Piter Higs, ateista, takođe ne miriše termin „božja čestica“, ali ne zato što se na ovaj način „u prevodu“ gubi njegovo prezime. On sam ovu česticu skromno naziva „bozonom nazvanim po meni“.

Higsov bozon je, kako su to mediji (sa više ili manje uspeha) pokušali da objasne laicima, stvarčica koja svetu podaruje masu. Naime, atomi su mahom sadržani od praznog prostora i sva ta čvrstoća koju možemo da opipamo zapravo je u velikoj meri jedna zapanjujuća iluzija. Konačno i sasvim elementarno otkriće te jedne sitnice koja čini masu, zapravo je učinilo da svet konačno i definitivno postane čvrst. I učini da ovaj, fizički, tvrdi, ovozemaljski svet nije sasvim iluzija i obmana. Kada je reč o posledicama ovog otkrića, iako nije najvažnija, jedna od njih je i ona da je, od heliocentrizma preko darvinizma naovamo, bog postao još udaljeniji, bespotrebniji i besmisleniji entitet. Masa postoji ovde, zbog čestice koju smo konačno locirali na zemlji, a ne na nebu. Za svoju fizičkost treba samo da pogledamo duboko u sebe, umesto pružanja ruke ka oblacima. I zato je navedena čestica sve samo ne božja. Na kraju krajeva, sada imamo prilično čvrste dokaze da Higsov bozon postoji. Što se za boga ne može reći.