O esenciji

Pojedinačne stvari su raznolike, ali njihove esencije su trajne, nepromenljive i večne. Esencija stolice nije njen oblik ili materijal, već svojstvo da se na nju može sesti, njena „sedičnost“ ili „sedaštvo“. Oduzmimo joj ovo, i ona više nije stolica.

Od Aristotela naovamo verovalo se da životinjske i biljne vrste predstavljaju najbolji primer esencijalizma. To jest, da je Bog stvorio vrste i večne esencije za svaku od njih – mačku, kupus, orhideju, bubašvabu i bubarusu. Mačke mogu biti persijske, sijamske ili domaće, crne, žute ili bele, ali zadržavaju svoju esenciju koja ih čini mačkama.

Esencijalizam je u prirodnim, dakle ozbiljnim, naukama i definitivno poražen idejama Čarlsa Darvina. Iako to Darvinu nije bio cilj i trabunjanja o esenciji bi mu verovatno stvarala mučninu poput časova disekcije na studijama, ovo se ipak nuspojavno dogodilo. Filozofski značaj ideje o evoluciji prirodnom selekcijom bio je u sledećem: životinje, a samim tim i čovek, nemaju nikakvu prirodnu i nepromenljivu suštinu ili esenciju.

Pa ipak, esencijalističko mišljenje je živo i zdravo, hvala na pitanju i nažalost. Na primer, stereotipi poput „crnci su lenji“ i „muškarci su svinje“ predstavljaju primere esencijalističkog mišljenja, kada se lenjost ili svinjskost smatraju večnim i nepromenljivim suštinama navedenih ljudi. Isto je i sa bilo kakvim verovanjem u esencijalne karakteristike ljudskog bića – o ljudskoj prirodi kao suštinski dobroj ili lošoj, moralnoj ili zloj.

Izliv esencijalizma u mozak prati postizbornu kampanju začinjenu trabunjarijama o intelektualcima od trenutka kada je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore. Sveopšta spočitavanja građanima, a posebno obrazovanijem sloju istih, na odsustvu uvida u širu sliku uz aluzije na kratko pamćenje zapravo su esencijalizam u razblaženoj formi. Suština navedenog esencijalizma je u sledećem: Boris Tadić sa sobom nosi esenciju dobrog (ili manje zlog), demokratskog i evropskog, dok je esencija Tomislava Nikolića (veće) zlo i naopako, autokratija i nacionalizam. Uz stav da nikakva politička realnost ili praksa to ne mogu promeniti.

Za političke esencijaliste Nikolićev zaokret ka Evropi i političkom sapunu će večito biti „neiskren“, dok će se za nacionalizam i autokratiju Tadića do kraja vremena pronalaziti izgovori. Upravo protiv ovakvog tipa mišljenja, svesno ili ne, ustaju osobe poput Vesne Pešić, a esencijalizam u našem sopstvenom mišljenju celu tu gužvu doživljava kao jeres i čini da mozak zariba. Uzgred, na esencijalizam pristaje i sam Tomislav Nikolić tvrdnjama da je „u duši“ oduvek bio demokrata. Sholastičari su upravo dušu razumevali kao esenciju čoveka.

A istina je ponekad filozofski jednostavna. Političke životinje – a Aristotel je bio esencijalista – poput Tomislava Nikolića i/ili Borisa Tadića nemaju nikakvu esenciju, niti političku suštinu. I zato „pre i posle“ negativne kampanje, poput reklame preparata za mršavljenje, deluju neubedljivo i promašuju poentu. Jer, suština ovog političkog esencijalizma, čak i da je ispravan, jeste u tome što on nema nikakve veze sa realnošću.

Nema apriorno dobrih i loših momaka u politici. Broji se (i na naše živote reflektuje) ono što političari kažu i, još više, ono što urade, a ne da li im je esencija ovakva ili onakva, čista ili prljava. I zato nikakvo pozivanje na Tadićevu demokratsku „dušu“ ne mogu opravdati njegova paktiranja sa Socijalističkom partijom Srbije i Miloradom Dodikom, obmane u vezi sa Kosovom, kontrolu medija, sveprisutnu krađu i korupciju i bajate nacionalističke viceve.

Ako je u prirodnim naukama esencijalizam naglavačke izvrnuo i u blatu ostavio Darvin, u filozofiji je to na specifičan način učinio Sartr, svojom poznatom tvrdnjom da egzistencija prethodi esenciji. Na predsedničkim izborima su isto to učinili birači, iako Sartra nisu čitali. Na primer, njegovo delo „Prljave ruke“ (1948), u kojem problematizuje intelektualce i političku angažovanost dotičnih. Za Sartra, ljudsko biće ne poseduje nikakav identitet ili vrednost i jedino što se broji jeste čovekovo neugodno i mučno postojanje.

Poput ostvarene filozofske istine koja se ponekad rasprostre po društvenoj stvarnosti, upravo je turobna egzistencija građana Srbije na izborima pobedila svaku priču o esencijama biranih političara. A intelektualci? Bolje bi im bilo da obnove svoje znanje iz filozofije.