Pazi, ateista!

 I da se formalno organizuju, jer dele slične poglede na svet i nerviraju se nad sličnim problemima u srbijanskom društvu. Drugim rečima, nekoliko ljudi je otišlo u novosadski MUP, uplatilo nekakvu taksu državi, predalo par banalnih dokumenata, i posle (verovatno) otišlo na crni ili žuti sok, eventualno pivo. Interesantno je razmisliti zašto je ovo – vest.

Ateista je, nažalost, i dalje politički, kulturno i socijalno subverzivan. Ljudi okupljeni oko „Ateista Srbije“ do sopstvene pozicije ne dolaze zato što je ateizam politički podoban ili društveno popularan. Ova organizacija formirana je „odozdo“, a ne „odozgo“. I, što je još važnije, njihov lični ateizam nije zasnovan na ideološkim osnovama, već na temelju naučnih dokaza i upotrebe razuma. Tako nešto (od)uvek je bilo subverzivno. I napredni i razboriti stari Grci su najmudrijeg među njima, Sokrata, „demokratski“ ubili pod optužbom da kvari omladinu i – ateizam. Otuda su i mnoge vesti o „Ateistima Srbije“ imale jedan gotovo upozoravajući karakter. Poput saobraćajnih znakova u blizini škola koji poručuju „Pazi deca“ (umesto „Pazi na decu“), kao da je u pitanju elementarna nepogoda ili babaroga.

Ateista, u startu definisan negativno, sinonim je i za autsajdera ili marginalca. I barem zato je pojava organizovane ateističke NVO važna – da bi se i ljudi koji ne veruju u natprirodno osetili manje stigmatizovanim i isključenim. Polako preovladava svest da „živimo na kamičku koji se vrti oko plamička“, rečima prijatelja Miloša Babovića. Da nismo u središtu kosmosa, ili živog sveta na Zemlji. Kao i da neke druge društvene ustanove bolje odgovaraju na ljudsku potrebu za nadom, utehom i smislom od religijskih. Međutim, i ako ateisti uvek budu manjina ili na društvenoj margini, u pitanju je manjina koju valja poštovati. Ljudi koji svetu oko sebe pristupaju racionalno i zahtevajući dokaze za neobične tvrdnje, koji brane vrednosti sekularizma i zahtevaju svet bez dogmi i neznanja – čine svet boljim za sve nas. Uostalom, napuštanje imaginarnog roditelja znak je zrelosti i čin koji valja pozdraviti, čak i ako je u pitanju korak koji sami nismo spremni da napravimo.

Relativno lako je kritikovati pojedine postupke Srpske pravoslavne crkve, te ustupke države prema njoj. Još je lakše kritikovati (seksualno) zlostavljanje dece od strane rimokatoličkih sveštenika po svetu, te terorističke akcije u ime proroka Muhameda. Za istinski ateizam, međutim, potreban je „još jedan napor“, kako je pisao uvaženi Markiz de Sad. Za ateizam koji dolazi odozdo, a ne kao propisana državna doktrina ili pomodna i pseudointelektualna potkultura, neophodno je znati i razumeti svet oko sebe. Pa ipak, koristeći se zdravim razumom, biti ateista je i relativno jednostavno. I sami vernici su ateisti prema svim bogovima koji su „postojali“ u istoriji, ili koji su trenutno „konkurenti“ njihovom bogu. Ateisti ne veruju samo u jednog boga više. Upravo zbog implicitne lakoće sa kojom se ruše teističke zablude, ateista je sinonim za babarogu. Istovremeno, ateizam je neretko i nevoljno, pozicija usmerena protiv tradicije i protiv autoriteta. Propušta se uvideti da su jedino takvi ljudi, koji tragaju za dokazima i preispituju autoritete, pomerali čovečanstvo unapred. Međutim, uporno zahtevati dokaze težak je, nezgodan i opasan put. I ljudi koji to traže tada se takođe percipiraju kao teški, nezgodni i opasni.

Ništa nije dalje od istine. Ateisti su obično tiha, povučena i međusobno izolovana manjina. Njihovo samo postojanje ili je neshvatljivo (otuda budalaste tvrdnje da su i ateisti zapravo religiozni, ali „satanisti“ ili „sektaši“), ili se smatra uvredljivim. Kao da se time neposredno priznaje da su ateisti u posedu glasne istine o nagom caru koja samo čeka da bude izgovorena – da bog ne postoji i da je organizovana religija opasna. Jer skoro sve što znamo o ovom svetu, i skoro sve čemu nas istorija uči, upućuju na to. Ali se plašimo da to izgovorimo, a one hrabre ljude koji se toga ne plaše radije nazivamo nihilističkim smutljivcima ili opasnim zlikovcima. Pa ipak, ateistička poruka je sasvim pozitivna. Jedna od takvih, „reklamirana“ po autobusima nekoliko svetskih gradova glasi: „Bog verovatno ne postoji. Zato prestanite da brinete i uživajte u životu“. Odsustvo vere u natprirodno zaista nije nešto čega se treba plašiti – priroda oko nas i u nama dovoljno je fantastična da zadivi i uzbudi. Za ateiste, svet bez božanskog plana, brige i promisli možda je hladan i nezainteresovan, ali to istovremeno znači da je na nama samima da ga učinimo roditeljski brižnim, društveno solidarnim, emocionalno toplim i erotski vrelim. Nepostojanje života posle smrti možda plaši i onespokojava, ali i poziva da se uživa u ovom životu, jednom jedinom koji imamo.