Religija protiv zdravlja 1

Dokazi su tu čvrsti i postojani kano klisurine: kovid-19 se prenosi kapljično. Što znači da smrtonosni virus SARS-CoV-2 obitava u kapljicama sekreta i pljuvačke iz usta, grla ili nosa.

I da u svoju sledeću žrtvu takođe ulazi preko usta, nosa i očiju, posredstvom vazduha, prstiju, svetih ili profanih predmeta svejedno, a na kojima se ove zaražene kapljice nalaze. Zbog tih prostih činjenica, krajnje su rizični fizički kontakti poput rukovanja, zagrljaja, poljubaca i vaskolikih pipanja, pa i telesna blizina manja od metar ili dva. A isto to važi i za one – metafizičke kontakte.

Masovno dodirivanje ili približavanje jedne te iste kašičice ustima, iz jednog te istog putira, ravno je Judinom (ili mafijaškom?) poljupcu smrti. Neverovatno, ali mikrob SARS-CoV-2 ne haje niti benda da li Džordž Kostanca iz Sajnfilda (dvostruko) umače čips u istu vanglu sa sosom ili se pak konzumira ista transsupstancionisana krv iz tela Isusa iz Nazareta. Umesto da odistinski slavi ljudski život, Uskrs u Srbiji je sejao smrt.

Međutim, jedino što tu zaista iznenađuje jeste činjenica da smo uopšte – iznenađeni. Antologija religijskog suprotstavljanja naučnoj medicini i zdravom razumu, te hronika (moralno) problematičnih metoda lečenja, (pre)dugačka je poput Biblije ili Prustovog Traganja za izgubljenim vremenom.

Rečima jednog od najvećih logičara u istoriji ljudskog mišljenja, Bertranda Rasela, naučno izučavanje ljudskog tela i njegovih bolesti borilo se sa masom praznoverja koje je uglavnom predhrišćanskog porekla, ali i koje zdušno podržava crkvena vlast svojom težinom i svom snagom.

Danas uglavnom pamtimo sukobe između nauke i religije oko Galileja i Darvina, ali zaboravljamo na dugu istoriju religijskih otpora naučnoj medicini. I zato tvrdoglavo insistiranje na zdravstveno rizičnim ritualima u pandemijskoj 2020. godini nije ništa novo pod kapom popovskom.

Za hrišćanstvo, bolest je od početka i odvajkada smatrana ili božjom kaznom za greh ili delovanjem nečastivih sila, uključujući tu i nečastive žene (veštice) i bezbožnike (Jevreje).

U skladu sa tim se i lečila: posredovanjem svetaca (lično ili svetim predmetima), molitvom i hodočašćima, ili pak isterivanjem đavola, demona i zlih duhova.

Još za Avgustina (354-430), sve bolesti valja pripisati ovim zlim dusima, a Grigorije Nazijanski ili Bogoslov (330-390) tvrdio je da je sva medicina beskorisna, osim polaganja posvećenih ruku na bolesnika. Ovakva verovanja bila su neobično popularna, kao i lukrativna, tokom srednjeg veka. Posedovanje svetih predmeta ili moštiju, bilo je (i ostalo) dragoceni izvor prihoda crkava i gradova u kojima su se nalazile.

Takođe, izlečenje je pre svega bilo smatrano metafizičkim čudom (a ne problemom koji valja fizički rešiti). Što ne treba da čudi, bar ne u dobu kada je smrt od bolesti predstavljala pravilo, a ozdravljenje izuzetak.

Zato se i većina novozavetnih čuda tiče upravo medicine. Prema onim pristrasnim biografijama, Isus je ljude izlečio od slepila, gluvonemosti, lepre, krvarenja, oteklina, invaliditeta, pa i smrti, i mahom na tome reklamirao svoj autoritet i karakter kao mesije.

Zatim, ako su zarazne bolesti poput kuge bile rezultat zlih sila i/ili gneva božijeg, omiljena metoda za njegovo smirivanje (koju su popovi zdušno preporučivali), bila je darovanje zemljišnih poseda crkvi. Kada to nije upalilo, prelazilo se na uništavanje Jevreja.

Pa je npr. u Strazburu 1349. preventivno spaljeno 2.000 Jevreja, pre nego što je kuga zahvatila grad. Čitave jevrejske zajednice bile su epidemiološki izbrisane u Erfurtu, Bazelu, Aragonu, Barseloni, Frankfurtu, Nirnbergu, Majncu, Kelnu i drugim evropskim gradovima. Nimalo bolje nisu prošle ni mnoge žene, jer Veštici ne daj da živi (Izlazak 22:18).

Od 15. do 18. veka, pogubljeno je ili spaljeno oko 100 hiljada žena optuženih da vračaju i imaju seksualne odnose sa đavolom lično. Doduše, vradžbine i magija uopšte nisu bili crkveni prekršaji po sebi – smrtni greh beše samo u stupanju u savez sa paklenim silama i izazivanju bolesti tim povodom.

I sad, veli Rasel, osim verovanja da su praznoverni načini lečenja (dodir, molitva, genocidi i femicidi) delotvorni, energično je suzbijano i naučno izučavanje medicine. Jevreji su progonjeni i ubijani i jer su svoje medicinsko znanje sticali od mrskih muslimana ili Arapa.

Razvoj medicine nije bio moguć bez anatomije i fiziologije, odnosno seciranja, a kojem se oštro protivila hrišćanska religija – jer škodi vaskrsavanju tela.

Na mnogim katoličkim univerzitetima, čak i cirkulacija krvi poricana je sve do 18. veka. Najveći naučni umovi Evrope stolećima su radije izbegavali svako bavljenje medicinom, plašeći se progona, otpora i lomače.

A ukoliko smatramo da ovakva i slična praznoverja pripadaju nekakvom mračnom srednjem veku, razmislimo dvaput. Religijske zablude i predrasude pojavljuju se gotovo svaki put kada dođe do naučnog proboja u medicini. Vakcinacija protiv velikih boginja izazvala je buru protesta crkvenih ljudi, uključujući tu i ugledne teologe sa Sorbone i Kembridža u 19. veku (vakcina beše izazov samom Nebu, čak i volji božijoj).

Ili, kada je otkrivena anestezija, sveštenstvo je odmah podsetilo na božju zapovest Evi, S mukama ćeš decu rađati (Postanak 3:16).

Vaistinu, kako dođavola rađati sa mukama uz pomoć nekakvog bezbolnog hloroforma?

Intervencija religije u pitanjima medicine i danas se vidi oko abortusa i kontrole rađanja, istraživanja i upotrebe matičnih ćelija, virusa side ili HIV i slično. Pa kardinali i biskupi bogorade protiv upotrebe prezervativa u sidom pogođenoj Africi, dok protiv vakcinacije urlaju islamski fundamentalisti poput Talibana ili Boko Harama u Nigeriji, Indiji, Pakistanu i Avganistanu, tvrdeći da je u pitanju američka zavera sa namerom sterilizacije muslimana kao pravih vernika. Zvuči poznato?

Svakako, jer na virus verskog antivakcinaštva nisu imuni ni ortodoksni Jevreji iz Bruklina, zatucani rimokatolici iz Kentakija ili protestanti iz Kanzasa, kao ni militantni pravoslavci iz Rusije i Srbije. Ko je rekao da na svetu nema ekumenizma, bar u protivljenju modernosti i nauci?

Najzad, Jehovini svedoci odbijaju transfuziju krvi, Amiši transplantaciju organa, mormoni i adventisti mnoge lekove, a Sajentolozi psihijatriju i lečenje mentalnog zdravlja. Tačno koju god religiju da pročačkamo, otkrićemo da je i opasna po zdravlje.

Ali zašto je to, pobogu, tako? U osnovi vekovnog sukoba između religije i medicine pre svega se nalazi borba za moć i autoritet oko ljudskog fizičkog i mentalnog zdravlja. Suprotno popularnoj izreci, najstariji zanat na svetu zapravo je bio – vrač.

Od najranijih ljudskih zajednica, magija i religija čvrsto su držale i ljubomorno čuvale monopol na ljudsko lečenje, a koji je (ubrzano) počeo da se urušava tek u 18. veku. Lečenje na osnovu naučnog znanja i dokaza, a ne teoloških dogmi, pokazalo se nepodnošljivo efikasnijim i beskrajno humanijim.

Kako je isticao Kristofer Hičens, šta se dešava sa šamanima, vračevima, popovima i sličnima koji leče na osnovu molitve i vere, kada u selo ili grad stignu lekar i apotekar, te delotvorna medicina bez pratećih ceremonija i mistifikacija? Isto ono što se događa i dodolama kada se pojavi meteorolog, ili tumačima zvezda kada se pojavi učitelj sa teleskopom. Pa ipak, par vekova modernosti i prosvetiteljstva mnogima deluju naivno u poređenju sa milenijumima teoloških vradžbina.

Ljudski mozak nije teflon, pa religijske zablude umeju da se zalepe kao smrad na majmuna. Da li smo to ikada postali ili uopšte bili moderni u vezi sa opasnostima i zdravljem, pitao se Bruno Latur, sociološki istraživač mikroba i pasterizacije?

Na Uskrs prošle nedelje, na ispitu je bila i sekularnost naše Republike, i na tom se ispitu nije proslavila. Nakon prvobitno hrabrog odbijanja molbe Sinoda, usledila su kompromisna tolerisanja, uprkos zabrani kretanja i kapljičnih okupljanja.

Jednom za svagda: zarazne bolesti izazivaju sasvim prirodni i fizički – mikrobi.

A ne natprirodni i metafizički grehovi, nevernici, jeretici ili ljubomorna i sujetna božanstva koja je izmislio čovek i od kojih žive profesionalni trgovci ljudskim dušama i strahom od smrti.

Zato su uzaludne one racionalne sugestije da, tokom pandemije, za pričest valja koristiti jednokratne kašičice, ili da je vera u boga jedan intimni i lični odnos koji se može praktikovati i kod svoje kuće. Jer, ukoliko se prihvati da po osveštanim crkvenim predmetima, i po telu i krvi Hristovoj, uopšte mogu da plivaju nekakvi mikrobi, ukida se granica između svetog i profanog. Samim tim, ruši se i razvejava čitava religijska građevina ili vizija čoveka i sveta.

A sa tom vizijom nema kompromisa i za nju se crkva grčevito bori – čak i ako oseća da bitku nezaustavljivo gubi. Otuda nema mesta ni za nekakvu ličnu veru u svoja četiri zida. Jer ona jeste i društvena stvar ili religija se ne misli, već pleše, kako je davno utvrdio antropolog Robert Maret. Međutim, u pandemiji, taj ritualni ples je opasan po zdravlje. Možda bismo onda radije trebali da – mislimo? Svetlost modernosti ili luča prosvetiteljstva jesu onaj najbolji protivotrov za religijske viruse uma.

Nema kompromisa pred zarazom, pa odaberimo fiziku umesto metafizike, dokaze umesto dogme, materiju umesto duhovnosti, život umesto smrti. I parafrazirajmo tada ovdašnjeg prosvetitelja Dositeja Obradovića: knjige, braćo, knjige, a ne zvona i kašičice.