Sećanje na Holokaust

Danas je ovo Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. Ovo nije samo „crno slovo“ u prenapučenom međunarodnom kalendaru – Ujedinjene nacije s tim u vezi ohrabruju razvoj obrazovnih programa o istoriji holokausta i aktivno odbacuju svaki čin negiranja ovog zastrašujućeg zločina. Prema tekstu rezolucije koja se bavi ovim stvarima, Rezolucije 60/7, neophodno je uraditi više od pukog „sećanja“ i obezbediti da buduće generacije znaju istoriju holokausta i znaju da primene ovu istorijsku lekciju na današnji svet.

Povodom 27. januara, ovdašnjoj javnosti preneta je poruka Angele Merkel, te famozne kočničarke ovdašnjeg foliranja u evropeizaciji. Merkelova je ovom prilikom izjavila da je Nemačka „večno odgovorna“ za zločine nacizma i pre svega holokausta. I, uprkos snazi te izjave, jer u priznanju trajne odgovornosti vidi zalog za budućnost, ona nije samo žalosno prigodna stvar koju nemački kancelari izjavljuju. Između ostalog, Merkelova je još 2009. godine javno kritikovala sunarodnika Jozefa Racingera, poznatijeg kao papu Benedikta XVI, jer je rehabilitovao britanskog biskupa Ričarda Vilijamsona, poznatog po izjavi da nijedan Jevrejin nije preminuo u gasnoj komori. Bila je prva nemačka kancelarka koja se obratila parlamentu Izraela još 2008. godine i rekla da ju je stid zbog holokausta, odnosno Šoe (katastrofe), kako ga nazivaju Jevreji. Svoj govor je završila na hebrejskom, čestitala Izraelu na njihovoj državi i dodala „šalom“ ili „mir“. Pre nekoliko meseci, u Berlinu, otkrila je spomenik posvećen Romima koji su stradali za vreme nacizma.

Koliko jeftino tada deluju naša suočavanja sa prošlošću – što je fraza koja se izlizala do neupotrebe, zbog toga što se nikada nije ozbiljno shvatila? Naše skupštinske rezolucije posvećene „svim zločinima“, kojima u ispra(z)nosti nedostaju samo delfini i mir u svetu? Predsedničke posete Srebrenici, kojima se trguje kao da je u pitanju jeftini turistički aranžman u Paraliji? Negacionizam ili negiranje zločina, koje je na korak do državne politike i svakako stav većinskog javnog mnjenja? Državne posete utamničenim zločincima i budućim rado viđenim gostima po TV emisijama zabavnog karaktera?

Na automobilskom putu po Evropi prošlog leta i ove zime, autor ovih redova posetio je sa prijateljima Dahau (letos) i Aušvic (zimus). I motiv zastrašujućih muzejskih postavki na obe tačke koncentrisanog užasa je samo jedan: shvatite zverstva za koje je ljudsko biće sposobno umesto da okrećete glavu ili tražite izgovore. Zapamtite da se nikada više ne bi ponovilo. Naime, istoriju ne pišu ni pobednici, ni političari, već istoričari. Sve ostalo nije istorija. Međutim, političari jesu ti koji mogu uticati na način na koji se istorija pamti ili zaboravlja.

I zato, uskogrudo zainteresovano samo za jednu rezoluciju, samo za jednu stolicu (kosovsku) i samo za jednog predsednika Generalne skupštine UN – šta ovo društvo ima da kaže na holokaust? Kako se ophodi prema hrabrim saborcima sovjetskih vojnika koji su oslobodili Aušvic, jugoslovenskim partizanima? A kako prema koncentracionim logorima koje su tokom Drugog svetskog rata, zajedno sa nacistima, podizali i punili domaći izdajnici?

Od tuposti busanja u sopstvene grudi kada se spomenu UN ne čujemo njihove istinske poruke i vrednosti. Poruka ovog dana je eksplicitna: sećanje nije dovoljno. Važno je naučiti i zauvek pamtiti tu lekciju iz istorije. Ipak, tog dana u našim školama nema nastave. Po zbornicama se loče i žvaće, škole su tog dana prezauzete zbog slave. Jer 27. januara po njima jurcaju popovi.