Sjedinjene Evropske Države

Nedavno je Aleksandar Vulin najzad izgovorio ono što mnogi vlažno sanjaju: da treba „menjati spoljnu politiku“ Srbije i bataliti evrointegracije. Kao u onoj reklami za sprajt („Predraže, sine, mora li ta Amerika?“), pitanje „Mora li ta Evropa?“ poodavno je na usnama mnogih. Ne zato što se ta Evropa (ili pak Rusija) naročito poznaju, već kao jedan automatski refleks pažljivo zapuštanog stanovništva ili antizapadnog i antimodernog biračkog tela. Većinska Srbija dubinski, strukturno, „po vertikali“ jednostavno ne želi da bude deo evropskog kluba koji bi je prihvatio kao člana. To jest, želi snošaj sa Evropom, ali da (joj) ne uđe. Upravo zato toliko mrljavi, razvodnjava, nećka se i femka, dok (jedva) čeka da se i ta Evropa već jednom raspadne, na opštenarodnu radost. Sve je to samo „dugi i krivudavi put“, rekoše Lenon i Makartni, u pravcu udaljavanja Srbije od Evropske unije, a zapravo podalje od Zapada i sveukupne modernosti.

Vudi Alen je ovu Gručovu šalu preneo kao ilustraciju svog odnosa prema ženama, u smislu da ga ne privlače one žene koje žele da budu sa njim (a privlače one koje to ne žele). Ali, ovo je savršeno tačan izraz i naše kolektivne geopolitičke patologije, ili bar hronične potrebe za psihoanalizom. Evropska unija je Srbiji dala ili poklonila preko 3 milijarde dolara (Sjedinjene Države oko 1 milijardu), dok Srbija vudialenovski jurca za „bratskom“ i „prijateljskom“ Rusijom, od koje se dobilo ravno ništa. Uz to, Srbija drobi i laprda o nekakvom ponosu, identitetu, dostojanstvu, neutralnosti i neponižavanju pred Evropskom unijom, a zatim sasvim nedostojanstveno pada na kolena i ponižavajuće skida gaće pred neokolonijalnom Ruskom federacijom. Od putinofilnih tabloida koji uvlakački izgovaraju ono što režim misli, sve do nošenja transkipata intervjua na noge ruskom ambasadoru, dok se prozapadni aktivisti poput Jelene Milić komotno percipiraju kao državni neprijatelji, uz prateće pretnje smrću. Kada, i kako, i dođavola zašto se bilo dogodilo da je postalo „kul“ biti protiv Zapada i Evrope? Nismo li pre samo dvadesetak godina, na protestima 1996/97, ponosno furali zastave Amerike i Engleske, Francuske i Nemačke, a danas je tako nešto tačno nezamislivo? Iako u blistavo školskom primeru kognitivne disonance, ljudi mahom priželjkuju da oni ili plodovi njihovih prepona rade, studiraju i žive upravo na tom mrskom Zapadu i prokletoj Evropi.

Sve to ne znači da Evropska unija nije bez problema ili, evrobirokratskim vokabularom, bez „izazova“. Bilo je to očigledno i na nedavnom Samitu u Sofiji, gde je iznova zloupotrebljena ta besmislena fraza o „zamoru od proširenja“. Kao da je Evropska unija neki biološki organizam koji oseća emocije, bol ili upalu mišića nakon fiskulture. A pre će biti da je u pitanju bol u spolovilu za balkanske narode i narodnosti, te za njihove međusobne čarke, prepirke i zađevice. Mada evropske države poput Mađarske, Poljske i Hrvatske verovatno proizvode i sasvim realne glavobolje u Briselu. S tim u vezi, činjenica je da i mnogi evropski lideri, a ne samo ministar Vulin, podsećaju na spomenutog Alena/Marksa, koji bi radije da ne pripadaju nečemu čemu pripadaju i od čega imaju nedvosmislene koristi. Zanimljivo je da Evropska unija tada može da nauči ponešto i od Jugoslavije, koju su već bile razorile i krvavo rastočile njene sopstvene političke elite u sadejstvu sa dve divergentne ili centrifugalne sile: neravnomernim ekonomskim razvojem i etnonacionalizmom. Ali, mater Evropa može i da udalji pogled od sopstvenog pupka i da se zagleda – preko bare.

Jer, Evropska unija će se ili transformisati u svojevrsne „Sjedinjene Evropske Države“ ili je neće biti. Dakle, u jednu složenu (kon)federaciju koja, s jedne strane, poštuje različitosti, identitete i zakonodavne, izvršne i sudske samostalnosti svoje Alabame, Delavera, Floride, Jute, Kanzasa, Teksasa, Kalifornija i ostalih, tj. svoje Danske, Španije, Nemačke, Francuske, Bugarske, Poljske, Luksemburga i sličnih. Ali i koja, sa druge strane, najzad treba da postane ozbiljna država i samim tim jedan jedinstveni (geo)politički, ekonomski, kulturno i vrednosno celoviti entitet, za razliku od predmeta belosvetske sprdnje i beznačaja. Znači, Unija koja će kao takva postati globalni faktor i svetski relevantni akter, a samim tim i jedna atraktivna i prepoznatljiva zajednica, pa i za naše balkanske državice. Stotinu mu otvorenih poglavlja, rekreativno konzumiranje marihuane je legalno u Koloradu i Masačusetsu, a zabranjeno u Arizoni i Luizijani, pa opet niko ne dovodi u pitanje državno-pravni subjektivitet i jedinstvo ovih „sjedinjenih“ američkih država. Isto može da bude i sa evropskim državama, od liberalne Holandije do konzervativne Poljske, zar ne? I zašto da ne? Protivnici federalizacije i „evrounijaćenja“ Evropske unije će navoditi razne „istorijske“ (dakle, nacionalističke) razloge zbog kojih EU jednostavno ne može da se konstituiše i izgradi poput Sjedinjenih Država svojevremeno. Ali, upravo su oni ti koji ne poznaju – istoriju.

Naime, integracija američkih saveznih država i bivših kolonija u jedinstvenu političku zajednicu išla je posve mukotrpno i teško. Kako u izuzetnoj „Made in America“ svedoči popularni putopisac, književnik i istoričar nauke Bil Brajson, Sjedinjene Američke Države takođe su pošteno propatile da bi postale ono što jesu danas – odistinski sjedinjene. U maju 1787. godine, i 11 godina nakon proglašenja nezavisnosti, poslanici iz cele Amerike okupiše se u starom Državnom domu u Filadelfiji na onome što će postati poznato kao Ustavna konvencija, a koji je ponosno posetio i ovaj sociolog i kolumnista. Amerika tada nije bila prava država, već tek nelagodan savez država, nalik baš na Evropsku uniju ili na (post)jugoslovenske republike danas. Američke države-članice su se stalno međusobno prepirale: Konektikat je tražio trećinu teritorije Pensilvanije, Pensilvanija se svađala sa Virdžinijom oko zajedničke granice, baš kao i NJujork sa Rod Ajlendom (koji je svoju nezavisnost proglasio dva meseca pre ostatka Amerike), a Vermont je stalno pretio da će napustiti Uniju. Upravo zato se i skapiralo da je neophodna snažnija centralna vlada i zajednički Ustav. Ali, zvuči poznato, male države (npr. Delaver) su se stalno plašile uticaja velikih (Virdžinije i Pensilvanije). Otuda mnoge države-članice uopšte nisu ni poslale delegate na Ustavnu konvenciju (Rod Ajlend i Vermont) i stavile su do znanja da neće poštovati njene odluke, a Merilend i NJu Hempšir su jedva i pronašle ljude uopšte voljne da učestvuju u toj državotvornoj gužvi. I, samo 30 od 61 izabranog delegata prisustvovali su ovom rađanju federacije od početka do kraja.

Ali, zato su to bili najbriljantniji umovi i mislioci koje je jedna mlada nacija ikada imala na nekoj vlasti: Frenklin, DŽeferson, Hamilton, Medison, Adams i drugi. Dakle, prosvetitelji teške kategorije, a što se već (i nažalost?) ne može reći za aktuelne evropske birokrate. Američki „očevi osnivači“ bili su ljudi koji su čitali i duboko uvažavali antičke filozofe, Loka i Monteskjea, a lično se družili sa Volterom i Rusoom po salonima i kafeima Pariza. I bili su dovoljno dalekovidi da zanemare uskogrude i sitnosopstveničke razlike i da hrabro stvore temelje države: tri strogo podeljene grane vlasti, i demokratski sistem provere i ravnoteže, na samo 25 stranica Ustava. Kao i da u njemu, nimalo slučajno, niti jednom rečju ne spomenu reči „nacija“ i „nacionalno“. Već „samo“ da garantuju osnovna prava na život, slobodu i potragu za srećom, republikanizam i federalizam, odsustvo državne religije, slobodu govora, štampe i okupljanja, kao i slobodu naoružavanja naroda u slučaju nove autokratske vlasti, tj. potrebe da se (opet) za kratko vreme podigne odbrambena sila. Bilo je to nešto radikalno novo i drugačije u odnosu na sve što je do tada viđeno na planeti Zemlji, i na čemu svi možemo samo da im zavidimo. Što i izdašno, poput lisice pred kiselim grožđem, činimo u svom antiamerikanizmu. A ima li možda nova Unija koja se već decenijama mukotrpno stvara na Matorom kontinentu snage, volje i mudrosti za tako nešto?

Čerčil je bio rekao da „Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari“, ali isto to zapravo važi i za celu Evropu i njene države-nacije. Sociolozi i antropolozi danas uveliko govore o čak jedanaest različitih američkih nacija, sa svojim zasebnim kulturama i načinima života, ali koje su ipak uspešno i multikulturno integrisane u jedne Sjedinjene Američke Države. Šta je onda tačno prepreka za „Sjedinjene Evropske Države“? Jer, i sve američke države, i velike i male, imale su svoju gordu i specifičnu istoriju koja seže par vekova u prošlost, i nisu se lako odrekle svoje autonomije u korist centralne vlasti koja se još nije bila dokazala na delu. Ali su zato imale viziju i pronašle su najbolji mogući federalni aranžman, pa su od divljezapadnih separatista ubrzo postale svetska velesila i lučonoša slobode. Odbijajući ratni budžet i time podnoseći ostavku, poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković je pre 30 godina proročki poručio „Svoje zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“. Ironično, Evropa nesklona ujedinjenju i jedinstvu danas neguje slične zablude, truje svoj duh i samu sebe osuđuje na položaj globalne periferije. Može li bolje od toga? A mi?

Nedavno je Aleksandar Vulin najzad izgovorio ono što mnogi vlažno sanjaju: da treba „menjati spoljnu politiku“ Srbije i bataliti evrointegracije

Odbijajući ratni budžet i time podnoseći ostavku, poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković je pre 30 godina proročki poručio „Svoje zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“. Ironično, Evropa nesklona ujedinjenju i jedinstvu danas neguje slične zablude, truje svoj duh i samu sebe osuđuje na položaj globalne periferije. Može li bolje od toga? A mi?